Ko was šiša?

Iako uopšte nisam želeo ovakvu vrstu eksponiranosti, izbor predstavnika Srbije za ovogodišnji, 53. međunarodni bijenale savremene umetnosti u Veneciji (Zoran Todorović i njegov rad »Bez naslova«) provocira moju reakciju, tj. nateran sam da se bavim očuvanjem autorstva i intelektualne svojine, što je, zapravo, posao stručne komisije i administracije, ali i da pokrenem pitanje načina izbora predstavnika Srbije na međunarodnoj sceni.
Nažalost, Stručni savet (Zoran Erić, istoričar umetnosti, Milica Petronijević, istoričarka umetnosti, Milica Tomić, umetnica, Stevan Vuković, teoretičar umetnosti, Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti) saučestvuje u krađi i »čuva stražu« Zoranu Todoroviću, uz pomoć Branislava Dimitrijevića, sada u ulozi komesara i pomoćnika ministra kulture za međunarodne odnose, a u »složenoj diskusiji i uz ozbiljno kritičko promišljanje, i to bez suvoparnog glasanja«.
Ostaje mi nejasno da li članovi Stručnog saveta možda nisu dovoljno obavešteni i ne znaju šta se dešavalo na tlu Srbije u poslednje dve decenije ili nipodaštavaju, omalovažavaju i prenebregavaju niz akcija, performansa, izložbi, izvedenih po gradovima Srbije (i šire), o čemu postoji bogata i sređena dokumentacija, publikovana u knjigama, katalozima...
Naš narod, koji za sve ima pametne i mudre misli, kaže: »Sam prdi, sam kolo vodi« ili »Svaka baba pod svoj kotao puše« ili »Kadija te tuži, kadija ti sudi«1...
Da o svemu ne pričam napamet, prvo ću citirati obrazloženje Stručnog saveta koji je doneo odluku i deo intervjua koji je za Politiku dala Milica Tomić, a potom ću, za

neupućene, navesti hronologiju akcija javnih šišanja, kao i spisak literature u kojoj se može pročitati o Led artu, zamrzavanju, Kunstlageru, kosi, šišanju... »Projekat Zorana Todorovića je zasnovan na složenom procesu i kolektivnoj participaciji u tom procesu. Projekat podrazumeva industrijsku izradu ćebadi napravljenu od ljudske kose koja se prikuplja u velikom broju frizerskih salona kao i berbernica koje postoje u ustanovama u kojima se privremeno ili trajno boravi, kao što su kasarne, zatvori, domovi starih i sl. Balirani paketi ćebadi čine osnovni deo instalacije koju prati video-dokumentacija o procesu izrade ovog objekta. Istovremeno, instalacija je otvorena za učestvovanje publike: ćebad se može uzimati, na njoj sedeti, isprobavati na razne načine, premeštati itd. Za izradu ključnog dela instalacije

potrebno je tri do četiri hiljade kilograma ljudske kose dobijene šišanjem petsto do petsto pedeset hiljada ljudi. Materijal će se prikupljati u periodu od tri meseca, zatim će se čistiti, sortirati, skladištiti, hemijski i fizički obrađivati, da bi se potom ova ‘ljudska sirovina’ ugradila u ćebad potpuno standardnog izgleda i upotrebe. Izlagaće se dokumentacija ovog proizvodnog procesa u prostoriji ohlađenoj do temperature koja izaziva želju da se zaogrnemo.
Todorovićev projekat deluje vizuelno, fizički i simbolički na pojedinca, i njime biva iskazan stav o jednom društvenom stanju koje se doživljava putem osećaja izolovanosti, bespomoćnosti, i ogoljene egzistencije subjekta u uslovima epohe biopolitike (i u nekom zatvorenom sistemu). Ovaj projekat je takođe iskaz o ulozi umetnika koji inicira i ‘orkestrira’ određeni proces nad kojim ne može, i ne želi da ima potpunu kontrolu, te sam proces postaje aspekt društvenog povezivanja i participacije. S druge strane, ovaj proces ima materijalni rezultat u koji je i sam utkan.
Možemo reći da se Zoran Todorović (...) bavi jednom velikom temom: biopolitikom – koju je filozof Đorđo Agamben formulisao stavom: svi mi još uvek živimo u koncentracionom logoru. Interesantno je da je Todorović odredio mesto umetnika unutar ‘logora’, kao nekoga ko preuzima funkciju ‘ekonoma’, nekog ko prikuplja ‘ljudske sirovine’, i pretvara ih u upotrebni predmet.«
(deo intervjua Milice Tomić, Politika, 10. januar 2009)

Fenomenom kose i šišanja, tj. njihovim etičkim, estetičkim, kulturnim i političkim konotacijama, bavim se od 1995. do današnjih dana.

1995: »Ko was šiša?«, CZKD Beograd
Etičko(estetički) performans »Ko was šiša?«, izveden je u Paviljonu »Veljković«, 7. septembra 1995, u okviru programa septembarske dekontaminacije CZKD. Javno šišanje počelo je tačno u podne, posle uobičajenog zvuka sirene za vazdušnu uzbunu, i odvijalo se na STOlici (multifunkcionalni objekat; autor N. Džafo).
U performansu javnog šišanja, koji je posredstvom kamera direktno prenošen i mogao je da se prati na TV ekranu ispred Paviljona, prvo se ošišao Nikola Džafo, a zatim i 23 dobrovoljca iz publike. Odsečena kosa je upakovana, obeležena nalepnicom, deponovana u zamrzivač i time uključena u »Led art proces«.
Svim učesnicima u performansu dodeljen je sertifikat. Povodom performansa javnog šišanja, V. Grginčević i A. Kolarić sastavile su Pojmovnik o kosi sa e(ste)tikom šišanja, koji u odrednicama kosu analizira kao prirodnu, istorijsku, društvenu ili leksičku pojavu. To je prvo edukativno izdanje CZKD, Beograd.
(Led art – dokumenti vremena, 1993–2003,Novi Sad 2004, str. 121)

1995: »Ko was šiša?«, RU »Radivoj Ćirpanov«, Novi Sad
U performansu javnog šišanja u Novom Sadu učestvovala su 24 dobrovoljca.
Performans je fotografisan i sniman kamerom.

1998: »Ko was šiša«, Dom kulture, Niš
Performans javnog šišanja izveden je u Domu kulture, Niš; gosti su dva frizerska salona. Učešće uzelo dvanaest dobrovoljaca iz publike. Performans je fotografisan.

2000: »Kunstlager«, Novi Sad
»Kunstlager – Živeti u Srbiji« ukazao se kao stav i aktuelna životna priča. Autentična umetnost ovog prostora koja je razumljiva i svima ostalima. Realizatori projekta su u formi umetničkog prikazanja kvazikataklizmične realnosti (likovno-scenski ambijentalni spektakl) markirali i predočili stanje u kojem smo zatečeni (i zatočeni). Projekat je utemeljen na tezi da je naša zemlja »najveći i najlepši logor na svetu«. Kunstlager je izveden pod pretpostavkom da će direktan nastup isključiti svaku ravnodušnost i imati efekat skandala, što bi moglo otvoriti raspravu na temu života i umetnosti na kraju dvadesetog veka.
Performans javnog šišanja, kao jedan od segmenata Kunstlagera, izveden je u šatoru, a dobrovoljno se ošišalo više od dvadeset posetilaca. Šišanje je snimano kamerom i fotografisano. Postprodukcija: Video-rad »Kunstlager – živeti u Srbiji«.
... Kunstlager 2000. Živeti u Srbiji. Najveći i najlepši logor na svetu... izveden u Katoličkoj porti u Novom Sadu, 29. februara prestupne 2000. godine, bio je sinteza prethodno izvedenih akcija s namerom da bude vrh spoznaje odvratnosti življenja u Srbiji, slika katastrofalnog društveno-političkog miljea, bede, jada, nemogućnosti i nepodopština koje sprečavaju da se čovek oseća dobro, dostojanstveno. Kunstlager je objedinio osmogodišnji akcionizam pod nazivom »rekonstrukcija zločina na Balkanu«, skup direktnih kritičkih reakcija na aktuelne društveno-političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu i doneli izgubljene ratove, razaranja, bedu, patnje i smrt... Ipak, Kunstlager je prošao bez većeg uticaja na opštu situaciju. »Taj rad« zanemaren je na svim frontovima i u svim analizama života/umetnosti devedesetih.

(Nikola Džafo, katalog »Ideja (ne)realizacija 2«, Galerija »Vladislav Maržik«, Kraljevo – Galerija »Remont«, Beograd 2008)

Napomena: Kunstlager, jedan od većih projekata »Led arta«, nije zastupljen u izložbi/katalogu »O normalnosti. Umetnost u Srbiji, 1989–2001«, Muzej savremene umetnosti, Beograd

2005: Izložba »Novosadska art scena«, Galerija »Remont«, Beograd
Za izradu skulpture »Uzaludni pogledi« koristim kosu koja je prikupljena i čuvana od prve akcije »Ko was šiša« u Beogradu.

2006: Izložba »Hibridno-imaginarno«, Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Akcija prikupljanja kose u novosadskim frizerskim salonima trajala je tri meseca. Prikupljeno je dvadesetak kilograma kose koja je upotrebljena za izradu instalacije »U slavu ošišanih«: Uzaludni pogledi (kolaž, 200 x 240 cm; kosa, staklo, pečeno testo); Pokućstvo: tepisi, sto, stolica, kutija (asemblaž; kosa, drvo). Instalaciju prati video-rad o prikupljanju kose i šišanju.
Instalacija je izlagana:
2006: »Hibridno-imaginarno«, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad (autor izložbe Miško Šuvaković)
2007: »Fenomeni redimejda u Srbiji«, Dom kulture, Čačak (autor izložbe Slavko Timotijević)
2008: »Ready made Re_made«, Galerija ULUS-a, Beograd (autor izložbe Slavko Timotijević)

... Svakodnevica u umetnosti. Pomoću umetnosti svakodnevica postaje vidljiva. Načinjena je jedna slika. Prikazan je čin šišanja. Reč je o intervenciji na telu. Ta intervencija se izvodi kao održavanje lične higijene, kao oblikovanje izgleda ili estetizacije tela, kao uniformisanje ili klasifikovanje (vojska, zatvor), kao religijski čin, kao identifikacija, kao...
(Miško Šuvaković, katalog »Hibridno – imaginarno«, MSLUV, Novi Sad 2006, str. 34)

Gde je sve pisano o Led artu, zamrzavanju, kosi, šišanju, kunstlageru...
Led art – dokumenti vremena, 1993–2003, Multimedijalni centar »Led art«, Novi Sad 2004.
Ko was šiša? Pojmovnik o kosi sa e(ste)tikom šišanja, CZKD, Beograd 1995.
O normalnosti. Umetnost u Srbiji, 1989–2001, katalog izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd
Hibridno – imaginarno. Slikarstvo i/ili ekran, katalog izložbe, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 2006.
Art klinika, prva petoletka, Multimedijalni centar »Led art«, Novi Sad 2007.
Ideja (ne)realizacija 2, katalog izložbe, Galerija »Vladislav Maržik«, Kraljevo – Galerija »Remont«, Beograd 2008.
Evropski kontekst umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2008.

Na kraju, mogu samo da kažem da nemam zaključak. Možda će se do njega doći kroz jedan opšti dijalog o pitanjima koja pokrećem na početku.
KO WAS ŠIŠA?

Puno pozdrava svima, Nikola Džafo

1 Kao poštovalac Zajednice sećanja »Ničeg se ne sećamo, a ništa ne zaboravljamo«, smatram da je poštenije birati »po ključu«, kao što se biralo nekad. To bi, sada, u nas, izgledalo ovako: Srbija–Vojvodina–Kosovo, a ja bih predložio umetnike sa Kosova kao najspremnije za internacionalne istupe.