Reč zahvalnosti
Hvala žiriju na lepim rečima i organizatoru ove
svečanosti za prikladnu svečanost. Hvala i svima
prisutnima. Ovako nešto ne dešava se baš često.
Ova nagrada mi je naročito draga zbog toga što
nosi ime kolege sa studija polovinom prošlog veka,
s kojim su me spajala početna slova naših prezimena
na osnovu kojih su krojene seminarske i ispitne
grupe. A na izmaku istoga stoleća zbližila su
nas srodna uverenja u smisao odbrane ljudskih
prava pred narastajućom stihijom straha, mržnje
i nasilja. Kostino znanje, britka pamet, hrabro
nastupanje i mio lik dali su pečat mnogim događajima
na našoj alternativnoj sceni. To se ne može zaboraviti.
Raduje me i izraženo razumevanje za moj doprinos
kulturi ljudskih prava u našoj zemlji. I meni
se čini da je u tome glavni motiv – sloboda. Ukazana
čast daje mi priliku i za poneku ispovednu reč.
Privrženost slobodi je pre stvar dubljeg životnog
opredeljenja negoli prihvatanje ove ili one doktrine,
mada sam nastojao da ih što bolje upoznam, prvenstveno
one socijalističke i liberalne. Ako bih izdvojio
neku knjigu koja je najviše uticala na moje formiranje,
to je Lefevrova
Kritika svakodnevnog života.
Zanos slobodom, pored oslobađanja od raznih ličnih
teskoba, podsticao me je da shvatim i prihvatim
glavne trendove duhovnog oslobađanja koji su,
početkom druge polovine prošlog veka, uzimali
maha u našoj kulturi – u umetnosti, filozofiji
i društvenim naukama – naročito kroz kritiku arogancije
moći vladajuće ideologije i vlasti. Najprivlačniji
su mi bili tekstovi objavljeni u beogradskim časopisima
Gledišta i
Filozofija, reviji
Danas, zagrebačkom
Praxisu,
novosadskim
Poljima, i u kritički usmerenim
omladinskim listovima širom Jugoslavije. Pored
čitanja obimne literature, znanje sam »utvrđivao«
i na brojnim skupovima intelektualaca koji su
negovali dijaloške forme, u čemu najvažnije mesto
ima Korčulanska letnja škola. Tada mi se najplodnijom
činila nova interpretacija Marksa kao mislioca
slobode, dakle misli koja se »bespoštednom kritikom
svega postojećeg« kreativno suprotstavlja vladajućem
dogmatizmu. Na stanovištu slobode bili su i sve
brojniji autori nove levice i kontrakulture. Na
toj potki oblikovano je i moje stanovište slobode.
Svoje poimanje slobode nastojim da »operacionalizujem«
kroz spoj s konkretnim pobunama protiv raznih
oblika njenog sputavanja iz kojih su iskrile emancipatorske
težnje koje su, pak, tražile oslonac u ljudskim
pravima. Tako je bilo kada sam se angažovao na
tada tabuisanim radničkim štrajkovima, studentskim
pokretima, pokretima žena, peticijama, inicijativama
za demokratsku rekonstrukciju Jugoslavije, antiratnim
pokretima, slobodarskim težnjama novinara i sudija,
a tako je odnedavno i kroz podršku pobunama seljaka
u Čačanskoj kotlini te radnika akcionara »Jugoremedije«
i »Šinvoza« u Zrenjaninu, čiji su predstavnici
prisutni ovoj svečanosti.
U dugoj borbi bilo je, dabome, i uspeha, a ponajviše
poraza. Među najveće uspehe svakako spada uklanjanje
starog režima, 2000. godine, a u najveće neuspehe
nametanje ustava 2006. koji održava kontinuitet
s tim režimom. Umesto da ustavotvorna skupština
donese ustav koji postavlja nove osnove normalnog
života na temeljima slobode i ljudskih prava,
kako su to očekivali mnogi učesnici pokreta za
demokratske promene, nove i stare stranke ojačale
su »kohabitaciju«.
Radujući se što vas vidim, a i zbog prilike da
i javnost vidi da postojimo već više godina, pomenuo
bih i izvesna krupnija ograničenja našeg angažmana.
Ona nisu samo spoljna, kao što su opšta nerazvijenost
privrede, društva i kulture ili silovite kampanje
i gnusne klevete da slobodu, ljudska prava i demokratiju
švercujemo sa Zapada. Krupna zapreka je i oholo
previđanje oslonaca u vlastitoj nacionalnoj baštini.
A ima ih, počev od ideja i prakse Dositeja Obradovića,
Bože Grujovića, Jovana Sterije Popovića, preko
inicijalnih pokreta za ljudska prava s početka
prošlog veka (pomenimo, recimo, prve nevladine
organizacije kao što su Liga protiv militarizma,
Kragujevac, 1904, i Društvo za zakonsko rešenje
zavereničkog pitanja, Beograd, 1905, s oko 700
članova i vlastitim glasilom). Nisu za potcenjivanje
ni iskustva sve brojnijih nevladinih organizacija
tokom proteklih skoro dvadeset godina. Preispitivanje
složene nacionalne tradicije otkrilo bi način
proizvodnje tradicionalizma, naročito u pogonima
agresivnog nacionalizma koji na sebe redukuju
čitavu istoriju. Na delu je, u stvari, falsifikovanje
nacionalne istorije koja nas lišava racionalnog
i slobodarskog oslonca za nalaženje izlaza iz
duge i dramatične krize. Ne potcenjujući koristi
od raznih »resavskih škola«, verujem da bi otkrivanje
oslonaca za današnju borbu za slobodu i ljudska
prava i u vlastitoj prošlosti, a ne samo u evropskim
i svetskim tokovima, bilo podsticajno i za razvoj
kulture ljudskih prava u našoj zemlji.
Još jednom hvala svima. Nadam se susretima i u
manje svečanim prilikama, boljem uzajamnom razumevanju
i većoj solidarnosti. Imamo posla, na pretek.
A biće i uspeha, od kojih je najveći: uspostavljanje
ne idealnog već stabilnog ustavnog demokratskog
poretka slobode i poštovanja ljudskih prava.
U Beogradu, 7. 12. 2008.
