Knjige i život
O freskama u
Ostiji
... i baš bi bio red, Predraže, da u ove praznične
dane popričamo o nečem prijatnom, lepom, o nečem
svetlom, kao što je ovo novo dekorativno osvetljenje
Hrama, plaćeno milion evrova (što reče jedan nar.
poslanik), da promenimo diskurs...
Učinilo mi se, dok smo gegali stazom pored Narodne
biblioteke, da je neka milina nameravala da se
razbaškari po prijateljevom licu, sve dok ne izvalih
u hladnoću zimskog popodneva taj baksuzni »diskurs«.
Aha, aha, a šta ti to znači, taj diskurs, hajde,
elito, nauči čika Predraga, čitaš ti novine, knjige,
pune su diskursa, da čujem!
Silno obradovan što sam uspeo da ne pocrvenim
(ovo iz
Idiota Dostojevskog), odgovorih:
ne znam! I dodao sam: visokoobrazovani ljudi često
pišu ili izgovaraju tu reč sa tako različitim
značenjima da, eto, i ja sam se pomeo...
E baš to, e baš to! A šta je ovo, a šta je ovo:
»Univerzalna mobilnost pojavljuje se kao novi
kredo, dok istovremeno fleksibilnost kao intervencija
u rigidnost poretka datosti, promoviše kameleonstvo
kao modus vivendi čoveka postindustrijskog društva,
obeleženog raspršenim i dezintegrisanim doživljajem
sopstva. Otuda se može reći da Frojdov koncept
striktne trospratnice ličnosti (Id, Ego, Super-ego),
danas deluje anahrono i možda čak neupotrebljivo«.
To je objavljeno, kaže Predrag, u dnevnim novinama,
autor je »elitni intelektualac«. Šta kažeš, to
hvale, u drugim dnevnim novinama, kao »visokosofisticirano
izražavanje«? Isidora Sekulić bi tako što nazvala
nemuštinom, a za mene je reč o opsenarluku – to
vrvi li vrvi, oko nas...
Tako je moj sapatnik počeo sa opsenarstvom, pa
prešao na neznanje (primer je iz prevoda romana
dobitnice Nobelove nagrade za književnost):
– Je li ti žao što si me oženio, Alfrede? – To
jest, dok Vilijam nije oženio Emiliju... – Hoću
da oženim tebe. – Oženiću je ako ti to odobriš,
rekao je Bert. – Na primer, da me je Gotfrid oženio...
U redu, rekao sam bez rigidnosti kameleonskog
sopstva, omakne se svakom – uostalom, spreman
sam da ti uputim izvinjenje zbog neupotrebljivosti
pomenute trospratnice. Ima li još štogod?
Ima. Jedan naš poznati kompozitor napisao je i
ovo: »Usahli pesnik, komunistički švaler,
|
koji nam iz tuđih usta
drži propovedi o Srpstvu koje svaki pametan
Srbin doživljava kao propast...« Autor
ih vidi kao deo kreatura na našoj »javnoj
sceni« – jedna koristi drugu, kao neki
uređaj. Imena glasnogovornika i uređaja?
Ne interesuju me, prepoznaj ih sam, opsenari,
neznalice i manipulatori su uočljivi,
odavno. Evo ti paralele sa vremenom pozne
antike kada je »filozof« uživao paradoksalan
značaj: on je i lakrdijaš i »kulturni
svetac«. Filip Braun: »Suparnici međusobno,
cepidlake, neizlečivo odvojeni od ovog
sveta, ako ne i hipokriti koji kriju svoje
apetite i ambicije... filozofi se izlažu
podsmehu i preziru većine. Na zidovima
javnih klozeta u Ostiji freske pokazuju
ove filozofe koji sebe nazivaju učiteljima
umetnosti življenja, a klijentima u sedećem
stavu nude stroge i poučne savete kako
da se lepo isprazne«.
Zna li se ko je kome na usluzi? Branko
Lazarević (Dnevnik jednog
|
|
|
|
Joan Miró, Daybreak
Tagesanbruch , 1968.
|
 |
nikoga), u otvorenoj vivisekciji, duhovne
slugeranje je nazvao »uslužnim budalama«...
Ali onda smo zaćutali, moj prijatelj i ja, zgledali
se, i kao da nam je obojici bilo jasno: preteraćemo,
doteraćemo do još jednog osećanja mučnine, teške,
ako počnemo još i o tome šta »propovednik« i »usta«
i ostala javno logoreična bratija neprekidno melju
i tu buđavu meljavu proglašavaju za meru svih
stvari, naših... I kao nekakva kazna, u sećanje
se uvlači sudbina junaka nekog poodavnog romana
u kojem se basnoslovne količine praznoslovlja
pretvaraju u insekte: zujanje leteće gamadi pretvara
se u zujanje avionskih motora, nadleću me eskadrile,
jedna za drugom, stotine, hiljade, u svakoj letelici
po vozač, cerekaju se, izglasa, ali im smeh ne
čujem, pikiraju, izručuju bombice, ose potajnice
mi se uvlače u duplju, grcam i pljujem, ali je
kasno, ose potajnice prodiru, zavlače mi se pod
jezik, mile po desnima, spuštaju se niz ždrelo,
ne smeš da gutaš, ne smeš, ne diši, ulaze u dušnik,
žvaći, žvaći ako možeš, možeš...
Uprkos hladnoći, sedosmo na klupu, dok nas je
mrak opkoljavao, ali beše vedro, i prve zvezde
se najaviše. Osećao sam da je Predragu, nekako,
teže, znao sam to jer su mu se uglovi kapaka smežurali
od jakog stiskanja, žmurenja... Pokušah da ga
oraspoložim, pomenuh univerzalnu mobilnost, pa
poredak datosti, ali kako nije išlo pređoh na
mogućnost i vidove borbe protiv trovanja jezikom,
čak probah sa Ajaksom iz Sofoklove tragedije (»Ono
što ljude nosi nije delanje nego reč«), štaviše,
saopštih mu spremnost da nas dvojica, čim ojuži,
krenemo u obilazak univerziteta, akademija, profesora,
uredništava, lektora, lidera, njihovih zamenika
ili vršilaca dužnosti, pisaca, izdavača, i uopšte
celokupne javne scene, sve do učešća u emisijama
»tok-šou« i »rijaliti-šou«...
Na svu tu moju prpošnost Predrag je samo odmahnuo
rukom, pored ušne školjke, pa preko očiju... Onda
mu se one smežurice u uglovima kapaka poravnaše,
nestadoše. Bio je to tren u kojem me je prijatno
zapanjio (da li je moguć takav spreg), i ja, kao,
malo podigoh glavu. Tiho, jasno i polako kao da
uživa u svakom slovu, svakoj reči, svakoj pauzi,
sad širom otvorenih očiju i pogleda uprtog u zvezde,
izgovarao je:
Da l’ upijaću dugo, neuslišen,
vaš trepet nebni, radoznale oči?
Da l’ misliću da nema ničeg višeg
I lepšeg od vas u zdanjima noći?
Verovah da su ovi Fetovi stihovi (u prev. V. Jagličića)
bili Predragov odgovor »njima«.
