Sloboda kao vrednosno polazište

Nije lak zadatak obrazložiti odluku žirija da ove godine nagrada »Konstantin Obradović« pripadne Nebojši Popovu. Zadatak je složen zato što je Nebojšu teško smestiti u samo jedan okvir, ukalupiti u jednu aktivnost i jednu vrstu dostignuća. Iz biografije Nebojše

Popova vidi se da je on retka i autentična pojava veoma širokog dijapazona. Nije preterano reći da je on svojim aktivnostima i stvaralaštvom obeležio razdoblje od blizu 50 godina. Žiri je uveren da se taj period naše kulturne istorije neće razumeti bez uloge koju u njemu ima Nebojša Popov. Zato ovo obrazloženje ne može biti konvencionalno. Žiri je morao da se potrudi da zasluge Nebojše Popova osvetli iz složenosti života kakav on živi. A ta složenost i raznolikost potiču otuda što se Nebojša nalazio svuda i na svakom mestu gde je trebalo braniti ljude od nasrtaja na njihovu slobodu, na njihova prava i na njihov život. Možete samo zamisliti koliko je takvih situacija bilo, a i sada ih ima, a Nebojša gotovo da nijednu nije propustio. Ipak treba pokušati da se osvetli njegovo delovanje u oblasti ljudskih sloboda i prava, čemu je ova nagrada namenjena. Ono logično proizlazi iz Nebojšinih ubeđenja i filozofskih pogleda na svet. On istražuje, beleži, analizira i stvara događaje, a svi su vezani za slobodu ili, kako on to lepo kaže, za »razmicanje granica slobode«. Iz istog ugla je proučavao srpsku

političku i socijalnu misao. Pisao je i o prvom ustavotvorcu ustaničke Srbije s početka 19. veka, Božidaru Grujoviću, koji se zalagao za ravnotežu individualne i kolektivne slobode, o čemu su raspravljali i brojni velikani naše kulturne istorije. Sloboda za Nebojšu nije dogmatsko mesto iz kojeg bi on izveo neko posebno učenje, već mesto njegovih proučavanja, angažmana i plaćanja lične cene za svoje delovanje. Za njega je sloboda vrednosno polazište a ugrožavanje slobode pronalazi na najrazličitijim mestima, tamo gde je ona bila napadnuta. To je u praksi uvek značilo borbu za ljudska, građanska ili socijalna prava, a veoma često i za sopstvena, jer su i ona često bivala ugrožena.
Specifičnost Nebojšine borbe za ljudska prava može se ilustrovati na nekoliko najznačajnijih primera. Kada su proganjani pojedinci zbog slobode mišljenja, a takvih je bilo mnogo, on je svaki put insistirao da se odbrana ugroženih sloboda i prava uhapšenih zasnuju na stvaranju institucije koja će se time baviti. Nije bilo dovoljno da se demonstrira ili pišu saopštenja, nego je on uvek tražio da se osnuje odbor za odbranu kao trajni oblik borbe, koji se može pratiti, sistematski delovati i ostaviti traga za sobom. Na njegov predlog je osnovan Odbor za odbranu Veljka Džakule, pošto je u Beogradu otet posle intervjua datog Studiju B i odveden u Knin, gde mu je život bio ugrožen. Na njegov predlog je osnovan Odbor za oslobođenje Danice i Vuka Draškovića kada su 1993. bili uhapšeni. Aktivizam, govorio je Nebojša, nije sam po sebi dovoljan. Treba stvarati institucije, pravila i zakone, jer samo oni na dugi rok efikasno utemeljuju slobodu i demokratiju za sve članove društva. Iz ovakvog pristupa proizlazi Nebojšino pasionirano, usamljeno i gotovo donkihotovsko nastojanje da se donese ustav nakon pada Miloševićevog režima, koji će principijelno rešiti pitanja svojine i uređenja države. Smatrao je da je to prva i osnovna stvar koju demokratska vlast mora da učini. Ustav je ta

prekretnica koja je obećavana posle 5. oktobra. Za njega je demokratski ustav tačka raskida s prošlošću, mesto obračuna sa zločinima i pljačkom, a temelj poretka demokratije, slobode i poštovanja prava svojine. Uložio je ogromne lične napore da se donese novi ustav. List Republika je tome dao veliki doprinos brojnim raspravama na temu »kako do novog ustava«. Ustav je donet 2006. godine, ali nije uspostavio slobodugrađanina kao svoj temelj, kako

po načinu na koji je donet tako i sadržinski jer je nacionalne interese stavio iznad slobode pojedinca.
Karakteristika Nebojšinog delovanja je bilo i to da se on nije posvećivao samo nekim ljudskim pravima, kako to mnogi čine. On smatra da su sva prava važna i da se ne mogu ostvarivati jedna na račun drugih. On je svoju karijeru borca za slobode i prava započeo obelodanjivanjem radničkih štrajkova, zalažući se za pravo na štrajk, što je u to vreme (šezdesetih godina) bilo ideološki i politički nedopustivo. Posle studentskih demonstracija 1968. godine i progona studenata i profesora na Filozofskom fakultetu, jednako uporno se zalagao za akademske slobode i autonomiju univerziteta, za slobodu mišljenja kao temelj svih prava i sloboda. Sedamdesetih godina istražuje obnovu feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji, sastavlja jednu od najobimnijih bibliografija o feminizmu i uključuje se u ženske pokrete za samostalno organizovanje i rodnu ravnopravnost. Osamdesetih godina je osnivač peticionaškog pokreta kao pokreta za politička prava, slobodu političkog organizovanja i slobodne izbore. Pred kraj osamdesetih, kao lider UJDI-ja, bavi se teškom krizom ljudskih prava na Kosovu. On je inicirao stvaranje Jugoslovenske komisije za ispitivanje prava Albanaca i Srba na Kosovu, iz čega je proistekao Izveštaj komisije, prikazan u Beogradu 1990. godine i objavljen u knjizi Kosovski čvor: drešiti ili seći. Početkom devedesetih Nebojša se uključuje u antiratni pokret, osnivač je Centra za antiratnu akciju, i samostalno organizuje seriju akcija, rasprava i okruglih stolova za zaustavljanje rata. Najpoznatiji su njegovi okrugli stolovi opozicije i vlasti protiv totalnog rata u Bosni i Hercegovini, koji su se održavali u Sarajevu. Tada je pravo na život kao elementarno pravo izbilo u prvi plan. On je u jeku rata organizovao i odveo prvu antiratnu grupu iz Beograda u posetu opsednutom Sarajevu. Nebojša spada u one javne ličnosti koje su uporno kritikovale srpski nacionalizam, zasnovan na redukciji i falsifikovanju kulturne, političke i socijalne istorije srpskog naroda i Srbije. Mora se pomenuti da je Nebojša Popov rukovodio projektom koji je istraživao prirodu srpskog nacionalizma, ratove i propast svih institucija u periodu Miloševićeve

vladavine i ratova. Rezultati su objavljeni u zborniku radova Srpska strana rata, prvi put objavljenom 1996. I sada, kada Srbija prolazi kroz jednu prilično prljavu i korumpiranu privatizaciju, bez odgovarajućeg ustavnog okvira svojinske transformacije, Nebojša obelodanjuje poništavanje prava svojine malih akcionara (radnika), o čemu je Republika redovno izveštavala povodom »Jugoremedije«, Fabrike keramičkih pločica iz Kanjiže, a trenutno i zbog
		Vesna Pešić

povrede elementarnih prava radnika u zrenjaninskom preduzeću »Šinvoz«.
Ovde nije kraj. Razmicanje granica slobode nastavlja Republika, koja i dalje sistematski beleži dokle smo stigli u građanskom samooslobađanju, koliko smo savladali strah, mržnju i nasilje, koliko smo se oslobodili od nataloženih laži tokom falsifikovanja nacionalne istorije. Te teme su Nebojšina pasija i njegova životna misija. I zato je zaslužio nagradu Konstantina Obradovića, čoveka koji je za života odlično razumeo Nebojšinu posvećenost slobodi i humanizmu.

	Vesna Pešić