Smrt u tamnici slobodne Evrope

Revolucionar i mislilac, čije su knjige dostigle tiraž od 250.000 primeraka, doživeo je da ga režim u Srbiji zatvori u ludnicu, ali je narod borbenim protestima ishodio njegovo oslobođenje 1893, Vaso Pelagić (Gornji Žabar, 1838 – Požarevac, 29. 01. 1899) je pre Vilhelma Rajha, akademika Medvedeva i brojnih neznanih iskusio zloupotrebu psihijatrije, što režimu u Srbiji daje žalostan primat u odnosu na SAD, SSSR i druge.
Priređivač knjige memoarskih spisa Dušan Ivanić* omogućio nam je uvid u dragoceni zapis Jovana Skerlića: »Jedna od prvih briga reakcije od 1897. bila je da staroga Pelagića baci u požarevački zatvor. I njemu, koji je video tolike zatvore u Aziji i Evropi, bilo je suđeno da svoju glavu ostavi u tamnici slobodne Srbije. Šezdesetogodišnji starac, koji se trideset godina bez prestanka patio, nije više imao stare otporne snage, i u zimu 1898. pao je u bolesničku postelju iz koje se više nije digao. Sve molbe za pomilovanje nisu pomogle: kralj Milan je hteo da stari borac za slobodu umre u tamnici. U decembru 1898. ja dobijam depešu od Pelagića, i sa jednim članom ondašnjeg ‘Radničkog društva’ otidem u Požarevac. Zatekli smo ga u postelji, iznurena, bolešću satrvena, ali sa starom nepokolebljivom verom. Vazda gotov na oduševljavanja i sklon iluzijama kao svi apostoli, on je držao da tada izneti predlog ruskog cara o razoružanju znači kraj militarizmu i početak bratstva naroda. Prekaljen u borbi, nesalomljive unutrašnje snage, umirući u jednoj kazamatskoj sobici, on je klicao, nama, omladini, borbi i veri u pobedu. Oprostivši se, on mi je dao svoje rukopise, i sve svoje ‘dragocenosti’: starinski srebren sat, jednu malu srebrenu kašiku, i malu sumu novaca – koju su mu prijatelji iz unutrašnjosti poslali – s nalogom da sve to utrošim na širenje ideja zbog kojih je on u zatvoru umirao.
To je bilo naše poslednje viđenje. Posle mesec i po dana, stari ateist je umro u duhovnoj vedrini i duševnom spokojstvu, kakvo se može poželeti mnogima koji su, u svome spoljnjem životu, živeli u ‘strahu gospodnjem’.
Među njegovim rukopisima, pored puno važnih pisama o bosansko-hercegovačkom ustanku iz 1875, ostala je i njegova autobiografija. Ona je i danas u mojim rukama, ali nešto oštećena na poslednjim listovima. Oštećena, ali ne mojom krivicom. Posle ivanjdanskog atentata na kralja Milana 1899, očekujući izvesnu premetačinu i zatvor, ja sam tu autobiografiju sa drugim hartijama koje nisu bile za svakoga, sklonio na tavan svoje kuće, u šupljinu između tavanice i tavanskog poda. Kada mi je u julu izvršena premetačina, nije ništa nađeno. Hartije su ostale na tom mestu nedirnute do jula 1900. Kada sam ih ponovo uzeo, miševi, moljci i prašina bili su učinili svoje, i među ostalim oštećenim stvarima bila je i Pelagićeva autobiografija.« Ne samo u Srbiji, gde god je Pelagić dolazio i otvoreno nastupao, režimi su ga zatvarali i proganjali.
Sam je zapisao: »Pri tom, u zvanju popovskom nikad ne mogu biti dosledan nauci i pravdi, pa ma baš i pod mantijom ostao kao pošten prijatelj naroda; jer i najpošteniji pop slaže narod i ugoni nauku u laž čime se pokaže na dverima oltara, jer svaka rečenica

Svetog pisma ide protivu nauke i zdravog razuma, protivu ‘istine i pravde’. Tako, npr., u samom jevanđelju stoji: ‘Slušajte vlasti, jer svaka vlast je od boga postavljena’, a to je osvedočena laž i grozna nepravda. Uz to, Sveto pismo održava i osvećava autoritet boga i njegovih sluga na zemlji, a ja sam uveren«, govoraše Pelagić, »na osnovu nauke i praktike da će ljudi poštovati autoritet zemaljskih gospodara dogod poštuju autoritet boga, a narodi ne mogu biti srećni dogod ne budu
		Joan Miró, Catalan Landscape (The Hunter), 1923-1924.

poštovali veličanstvo čovekovog mozga i prava, umesto poštovanja i trošenja na njihovo veličanstvo boga i gospodara. To su razlozi glavni, koji su me rukovodili da dam ostavku na arhimandritstvo«.
Zaraćen tako sa svima okolnim državama, krene iz Graca u Švajcarsku. Udruži se sa svojim zemljakom Paranosom, koji ga je vazda novčano pomagao, te poseti bečku izložbu godine 1873. Posmatrajući izloge, izrade sviju ljudskih radnika, govorio je: »Eto sadašnje pravde! Onaj mučenik, radnik, koji je izradio sve divote kulture što ih tu vidimo, trpi večitu oskudicu u hrani, u odjelu i staništu, a gle kako se eksploatatori njihovi šire u raskoši i izobilju! Državni, novčani i crkveni gotovani i ugnjetači sabrali su se od svega svijeta da se nagledaju tih divnih izrada radničkih, a niko i ne pomišlja da je sve to izradio onaj mučenik garavi i sirotni radnik, koji je najmanje nagrađen a najviše prezren i ganjan; a još manje se sećaju da im je moralna dužnost da rade da se taj tvorac kulture ljudske: težak, nadničar i zanatlija, bar toliko nagradi i poštuje koliko onaj koji iz ladovine njegovu izradu rasprodaje. Pogledajmo, govoraše on, kako su divni i skupoceni sagrađeni paviljoni ugnjetačima svjetskim u parku oko izložbe, a za tvorca kulture ljudske, za ogolelog i crnog, utruđenog i iznemoglog radnika nema ni kolibice. Ta, kako blistaju firme i imena eksploatatora ljudskih, a ni pomena nema o firmi i imenima onih koji to znojem truda svog izradiše! O da podlog reda i poretka! Da gadnog morala i zakona koji taki tirjanski poredak štite!« Dalje govoraše on: »Ko vidi ove divne tvorevine na izložbi i tolike nepravde u društvu koje se čine tvorcima tih tvorevina, pa ne stane u tabor socijalista-komunista, koji rade da svaki član društva ima jednake dužnosti na rad i jednaka prava na uživanje, taj je pokvareniji od Nerona i prostak. Taj je gadniji od svakog lopova. Kampule veli: tako je božja volja! Ali čisti razum veli: ako ima boga kome je ugodan taki nepravedni poredak, onda je on gori od najpokvarenijeg sultana, pa kao takvome podizati crkve i plaćati mu sluge-popovštinu prava je ludorija«. Družina je za taj govor tek ponešto odobravala Pelagiću, jer to bejahu ljudi koji blaguju od posredovanja između proizvođača i potrošača.
Mislilac Vaso Pelagić nije demantovan vremenom.

	V. K.

* Memoarska proza 18. i 19. veka, sv. II, NOLIT, Beograd 1989.