Početna stana
 
 
     

 

Smisao plovidbe

Razgovor Kristifora Kolumba sa Pedrom Gutijeresom*

KOLUMBO: Lepa noć, prijatelju.
GUTIJERES: Zaista lepa; verujem da bi gledana sa kopna bila još lepša.
KOLUMBO: Vidim: i tebi je plovidba već dodijala.
GUTIJERES: Ne u načelu; ali ova se nekako odužila više nego što sam mislio, i malo mi je dosadila. Ali, i pored svega, nemoj misliti da se ja žalim na tebe, kao ostali. Štaviše, budi siguran, da bilo kakvu odluku ti doneo u vezi sa ovim putovanjem, ja ću te uvek slediti, kao i ranije, svom snagom. Nego, kada smo već kod toga, voleo bih kada bi mi sasvim iskreno rekao, da li si ti siguran kao na početku, da ćeš naći zemlju u ovom delu sveta; ili možda, posle toliko vremena, i tolikog negativnog iskustva, nije u tebi počela da se rađa i neka sumnja.
KOLUMBO: Iskreno govoreći, kao što je to moguće sa nekim ko ti je blizak prijatelj, priznaću ti da ponekad i posumnjam: tim pre što su mi se tokom putovanja mnogi znaci koji su mi ulivali velike nade, izjalovili; kao ono kada su nas nadletale ptice, dolazeći sa zapada, nekoliko dana pošto smo napustili Gomeru, zbog čega sam verovao da kopno nije daleko. Slično tome, iz dana u dan video sam da se od pretpostavki i predviđanja koje sam pravio pre nego što smo se otisnuli na more, ostvarila tek po koja od njih, od toliko raznih stvari za koje sam mislio da će se dogoditi tokom plovidbe. I sada kažem sebi, budući da su me ova predviđanja prevarila, i pored toga što se meni činilo da su
tako reći izvesna, da se isto tako i moja glavna pretpostavka može pokazati pogrešnom, što će reći, da ću s druge strane okeana otkriti kopno. Međutim, istina je da se ona zasniva na takvim temeljima, da ukoliko bi bila lažna, meni se čini, da s jedne strane čovek ne bi mogao da se pouzda ni u jedan ljudski sud, sem u ono što je neko u stanju da vidi ili dodirne svojim rukama. S druge strane, uzimam u obzir da se iskustvo često, zapravo u najvećem broju slučajeva razilazi sa razmišljanjem, i onda kažem sebi: kako možeš da znaš da je svaki deo sveta nalik na one
 
Joan Miró, Man and Woman in Front of a Pile of Excrement, 1936.
druge, tako da, s obzirom da istočnu poluloptu obuhvata delom kopno, a delom voda, proizlazi da i zapadna polulopta mora da je nužno podeljena na isti način? Otkuda možeš znati da ga u celini ne zahvata jedno jedinstveno i neizmerno more? I da umesto zemlje, ili ako hoćeš zemlje i vode, tamo ne postoji još neki drugi elemenat? I zatim, kada ima kopno i more kao i ova hemisfera, zar ne bi i ona mogla biti nastanjena? Ili nenastanjiva? Pretpostavimo da nije manje nastanjena od naše: u kojoj meri možeš biti siguran da ćeš na njoj naći razumna stvorenja kao na našoj? A ako ih i ima, kako ćeš sa sigurnošću znati da su u pitanju ljudi, a ne neka druga vrsta pametnih životinja? A budu li ipak ljudi, da neće biti drugačiji od onih koje ti poznaješ? Recimo, mnogo krupnijeg tela, odvažniji, spretniji; naravno, mnogo snažnijeg duha, i pored toga civilizovaniji, sa mnogo razvijenijom naukom i umetnošću? O ovome ja razmišljam u sebi. I zaista, vidimo da priroda ima takvu moć, kao i da su njene posledice mnogobrojne i različite; da mi ne samo da ne možemo sa sigurnošću da prosuđujemo šta je ona učinila, i šta ona čini za nas vrlo dalekim i krajnje nepoznatim delovima sveta, već možemo da pomislimo kako se grdno varamo praveći smele zaključke o ovome ili onome, i ne bi bilo ni najmanje nemoguće kada bi stvari u nepoznatome svetu, u celosti ili delimično bile divne i veoma neobične u odnosu na naše. Gledaj samo gde našim očima možemo da vidimo kako u ovim vodama igla na busoli znatno odstupa od Severnjače prema zapadu, što je nešto potpuno novo, pa čak i nepoznato bilo kom moreplovcu, čemu, ma koliko lupao ja glavu, ne mogu da smislim nijedan razlog koji bi me zadovoljio. Zbog svega ovoga, ne kažem kako bi trebalo da damo za pravo kazivanjima iz drevnih vremena o čudima iz nepoznatog sveta, i ovog okeana; kao na primer, priči o krajevima koje pominje Hanon, koji noću bukte u plamenu, i o vatrenim bujicama koje se slivaju u more. I bolje, možemo da vidimo u kojoj meri su do danas bila prazna sva strahovanja o čudesnim zbivanjima i zastrašujućim novinama, koje su naši ljudi imali na ovom putu; kao u trenutku kada su, videvši alge od kojih je more izgledalo skoro kao livada, i koje su znatno usporile našu plovidbu, pomislili da su stigli do krajnje granice plovnoga mora. Međutim, u odgovoru na tvoje pitanje želim samo da ti kažem da bez obzira na to koliko se moja pretpostavka zasnivala na veoma verovatnim dokazima, ne samo po mome ličnom sudu i ubeđenjima, već i sudu mnogih geografa, astronoma i izvanrednih moreplovaca, sa kojima sam se, kao što ti je poznato, savetovao u Španiji, Italiji i Portugalu, kako se i pored svega može desiti da je ona pogrešna: jer ponavljam, svedoci smo kako mnogi zaključci izvedeni na osnovu veoma temeljnih razgovora ne odolevaju samom iskustvu; a ovo se dešava pogotovu kada su u pitanju stvari skrivene u senci.
GUTIJERES: Tako da si ti, ako stvar svedemo na to, stavio tvoj život i živote tvojih drugova na kocku, imajući za oslonac samo jednu prostu pretpostavku.
KOLUMBO: Tako je, i to ne poričem. Međutim, ostavimo po strani činjenicu da se ljudi svakodnevno izlažu životnoj opasnosti iz mnogo manje vrednih razloga, i zbog stvari od mnogo manjeg značaja, čak i ne razmišljajući o tome. Uzmi to u obzir. Kada u ovom trenutku ti i ja, i svi naši drugovi, ne bismo bili na ovim brodovima, usred ovog mora, u ovoj nepojamnoj usamljenosti, u stanju neizvesnom i opasnom koliko te volja, u kakvom drugom životnom stanju bi trebalo da smo? Čime bismo se drugim bavili? Kako bismo provodili ove naše dane? Misliš li, na srećniji način? Ili da ne bismo možda bili na nekoj većoj muci ili nevolji, ili umrtvljeni od dosade? Šta zapravo znači stanje slobodno od nesigurnosti i opasnosti? Ukoliko je ispunjeno zadovoljstvom i srećom, treba ga pretpostaviti svakom drugom stanju, ukoliko je dosadno i bedno, ne vidim nijedno drugo koje mu se ne bi moglo pretpostaviti. Neću pominjati slavu i korist koje ćemo zadobiti ukoliko naš poduhvat bude uspeo shodno našem nadanju. Makar izostale druge nagrade od ove plovidbe, meni se čini više nego unosno to što ćemo izvesno vreme biti oslobođeni dosade, što ćemo skupo ceniti život, i što će nam mnoge stvari koje ranije nismo ni primećivali izgledati mnogo vrednije no ikada pre toga. Antički pisci nam kažu, kao što si već čitao i čuo, da su se nesrećni ljubavnici, bacanjem sa Hridi sv. Mavre (koja se onda zvala Levkada) u more, ukoliko bi ostali živi, milošću Apolonovom oslobađali ljubavne strasti. Ne znam da li treba verovati kako su uspevali da postignu to oslobađanje; međutim, vrlo dobro znam da su izašavši iz te opasnosti, izvesno vreme, čak i bez Apolonove pomoći, veoma cenili život koji im je pre toga bio mrzak; ili im se ovaj činio dražim i vrednijim nego ranije. Svaka plovidba je, kako ja prosuđujem, tako reći skok sa hridine levkadske, koji daje prednost, premda trajnije od onog drugog, i samim tim mnogo vrednije. Uobičajeno je verovanje da mornari i ratnici, budući stalno u životnoj opasnosti, manje cene sopstveni život, negoli što je to slučaj sa drugima. Iz istog tog razloga, ja verujem da malo koje osobe cene i vole svoj život kao što je to bio slučaj sa vojnicima i moreplovcima. Koliko je samo dobara Gospodnjih, koja kada njima raspolažemo, mi za njih i ne hajemo, i zapravo, koliko je mnogo stvari koje i ne nazivamo tim imenom, a koje se moreplovcima čine veoma dragim i od velike koristi, i to samo zbog toga što su njih lišeni! Ko je ikad od nas ubrajao u ljudska dobra to što ima onaj pedalj zemlje pod nogama na kome stoji? Niko živi, sem onih koji plove morem, a mi ponajviše, koji zbog velike neizvesnosti kada je u pitanju uspeh ove plovidbe veće želje nemamo nego da vidimo parče kopna; to je prva misao koja nam se javlja pri buđenju, a sa njom idemo i na počinak; i budemo li ikada ugledali izdaleka vrh neke planine ili šume, ili nešto slično tome, našoj radosti neće biti kraja. I kada na kopno stupimo, sama pomisao na to da smo se iznova obreli na čvrstom, i da možemo da se krećemo amo-tamo, kuda nam je volja, doneće nam blaženstvo koje će potrajati više dana.
GUTIJERES: Sve je to sasvim istinito: i bude li se tvoje nagađanje pokazalo stvarnim, kao tvoji razlozi zbog kojih si ga sledio, mi sigurno nećemo propustiti da jedan od predstojećih dana ne uživamo u ovoj blagodati.
KOLUMBO: Što se mene tiče, iako se više ne usuđujem da sa sigurnošću obećavam, ja se i pored svega nadam da na to zadovoljstvo nećemo dugo čekati. Kao što znaš, već nekoliko dana olovnica dodiruje dno; i ono što sa njom izvlačimo na površinu dobar je znak. Pred veče, oblaci oko sunca, vidim da se razlikuju oblikom i bojom, od onih od pre nekoliko dana. Vazduh je, što možeš i da osetiš, malo blaži i umereno topliji od onog ranijeg. Vetar je prestao, i više ne duva kao što je duvao, ni onako punom snagom, ni onako pravo, a ni onako uporno; već je pomalo neodlučan, promenljiv, kao da ga nešto sprečava. Dodaj tome onu trsku koja je plutala po površini, i za koju se vidi da je tu skoro posečena; pa ona grančica sa drveta s onim crvenim i svežim bobicama. Čak i jata ptica, premda su me ove, u drugim prilikama, prevarile, sada pak proleću u velikom broju, a i vrlo su retke, i svakim danom sve ih je više; tako da pomišljam kako kopno nije daleko; pogotovu što među njima vidimo izvesne ptice koje po svom obliku ne izgledaju kao da su morske. Kratko rečeno, svi ovi znaci skupa, ma koliko bio ja oprezan, pothranjuju moje očekivanje, i veliko i lepo.
GUTIJERES: Bog nam pomogao da se ovo ostvari.

Mnoge pojedinosti ovde uzete su iz Istorije Amerike (History of America) W. Robertsona (1777; it. izd. 1794), premda je Leopardi celokupnu emfazu prebacio na vreme kada je ishod ekspedicije još uveliko bio neizvestan, i pošto je svoju dvojicu sagovornika okružio širokim krugom nepoznatih bogatstava prirode. Ne samo da su dva moreplovca izgubljena u »nepojamnoj usamljenosti«, već je teskoba u kojoj su se našli podvučena i činjenicom da ih okružuje noćna tama. Pa ipak, izgubljen, jadan, mučen sumnjom i greškama čovek izlazi iz tog stanja uzdignute glave, kao plemenito stvorenje: što kod Leopardija nije čest slučaj.

* Iz: Đakomo Leopardi, Mali moralni ogledi, s italijanskog preveo Aleksandar V. Stefanović, IP »Filip Višnjić«, Beograd 2008, str. 249–255, 256.

 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009