Divan
Prvobitno značenje ovog arabizma – od gl.
dawwana,
sakupiti (
pesme i slično), napisati,
zapisati, zabeležiti, uneti, upisati, zavesti,
proknjižiti, registrovati, utvrditi – bilo je
tursko (
osmansko)
carsko
veće,
vlada,
savet, državni
savet, pa
dvorana ili savet u kojoj zaseda
veće,
većnica,
dvor,
savetovanje,
većanje (»Poranio care
od Stambola, / pa se šeće po divanu svome«).
Dalje,
kuća, carski dvor, carski presto. Kancelarije
visokih dostojanstvenika vezira i paša takođe
su se nazivali divani (»A kad budeš pred pašine
dvore, / gledaće te paša sa divana«).
Ali, pod
divanom će se podrazumevati
i
razgovor,
besedenje,
govor,
pričanje uopšte;otuda gl.
divaniti(»Ćuti
Marko, ništa ne divani«),
divaniti se,
divanisati,
divankati(govorkati,
zuckati). U Slavoniji
divanitiznači
ašikovati,
voditi ljubav.
Izaći na divan znači
podići
svoj glas,
javiti se,
izneti svoj stav, a
stati na divan –
stati mirno
i čekati zapovest ili reč (»Hajde, šćero,
da idemo kapiji, / Da stanemo na divan serdaru«).
Divan je, dalje, i
vrsta
sofe,
kanabeta,
otoman,
sećija.
I, najzad, ovim imenom naziva se u orijentalnoj
književnosti zbornik poezije jednog pesnika, spevan
po određenim pravilima. Sve pesme divana moraju,
naime, biti spevane po strogim pravilima arapske
metrike, s obaveznom rimom (a to su, obično, kaside,
gazele, rubaije, uz druge). Postoji i oblik
divanče
– mali divan, mali zbornik poezije koji
su obično sastavljali mlađi pesnici (ali, ponekad,
i oni slavni nisu ostavljali veliku zbirku). Osmanska
klasična književnost (od 13. do 19. veka) naziva
se divanskom. Kažu i da su svi turski sultani
imali svoj divan, a za ovim imenom će posegnuti
i veliki nemački pesnik Gete (
Zapadno-istočni
divan).
U arhitekturi se ponekad i
doksat naziva
divana (»Kuće u Timočana i Svrljižana
obično su s jednom sobom i kujnom (...). Gotovo
pred svakom kućom ima trem koji se zove divan
ili divana«).
U starim građanskim kućama prostrano
predsoblje (hodnik) na spratu, odnosno prijemna
soba nazivao se divanana/divanhane(a).
Postojala je i
divan-kabanica –
duga crvena kabanica,obično za svečane
prilike,
divan-ćatib (
pisar,
sekretar),
divan-efendija.
Divanija je, pak, zvanično pismo osmanske
države od 15. do 19. veka i njime su ispisivane
sultanske povelje i zapovesti, kao i naredbe ostalih
visokih državnih funkcionera
.
Italijanska
dogana i francuska
douane udaljene su izvedenice
divana. A tu je i
divona,
dogana,
carinarnica u starom Dubrovniku.
Ovo (odnosno slično značenje) imala je ova reč
već u arapskom, a potom i u persijskom jeziku.
