Ana Politkovska, Putinova Rusija, Peščanik, Beograd 2008, str. 208,
s engleskog prevela Olja Petronić

Svi Putinovi zločini

Pre nešto više od dve godine, ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovala, ubijena je novinarka Ana Politkovska, velika kritičarka politike Vladimira Putina i autorka ove knjige koja je napisana na engleskom jeziku 2004. godine i objavljena u Londonu.
Ubice ni do danas nisu otkrivene, ali motivi tog kukavičkog ubistva su više nego jasni: u Putinovoj Rusiji, koja je krenula putem novog totalitarizma oličenog u svemoći jednog čoveka, javna kritika režima se ne prašta. Ana Politkovska, baš kao i nešto ranije njen kolega Pol Hlebnjikov, urednik ruskog izdanja magazina Forbs, tragične su žrtve vladalačke obesti jednog KGB-ovskog agenta koji je sticajem okolnosti zaseo na poziciju predsednika Rusije. I danas kao premijer povlači sve konce vlasti o čemu najbolje svedoče nedavne izmene Ustava izglasane skoro jednoglasno u Dumi, koje mu i formalno omogućuju povratak na mesto šefa države.
Zašto neizostavno treba pročitati ovu knjigu?
Čak i oni koji prate stanje političkih nesloboda u današnjoj Rusiji kroz tekstove ruskih analitičara antiputinovske orijentacije, od kojih je Mihail Riklin danas možda i najpoznatiji, teško da bi mogli da dobiju pravi uvid u razmere Putinovih zločina prema sopstvenim građanima bez ove knjige za koju autorka kaže da »nije plod analitičkog izučavanja« već da je rezultat pukog beleženja događaja od strane »jedne novinarke, obične žene koja živi u Rusiji«. Knjiga se sastoji od niza razgovora sa građanima, vojnicima, oficirima, članovima porodica žrtava policijskog Putinovog režima. A žrtve su svi koji se ne slažu sa Putinom: Rusi, Čečeni, Gruzijci...
Vrlo su potresne priče majki mučenih i ubijenih ruskih vojnika na redovnom služenju vojnog roka. Takvi slučajevi su vrlo česti. Dovoljna je samo jedna neoprezno izgovorena reč ili gest mladog regruta koji bi se mogli protumačiti kao protivljenje starešini, pa da vojnik bude bukvalno premlaćen. Postoje brojni slučajevi da pijani oficiri iz puke obesti ubiju svoje vojnike. I da niko od njih za to ne odgovara. Kao u carskoj Rusiji! Politkovska navodi brojne primere koji se redovno zataškavaju, o njima šira ruska javnost malo zna jer se mediji ne usuđuju da o tome pišu. Međutim, zločin ruskog generala Jurija Dmitroviča Budanova, kao i njegovo suđenje, izašli su iz okvira Rusije, izazvavši proteste međunarodnih humanitarnih organizacija.
O kakvom je zločinu reč? General Budanov je, naime, iz čistog hira, totalno pijan, jedne večeri sa svojom jedinicom upao u kuću mirne čečenske porodice, »zarobio« osamnaestogodišnju devojku koja se jedina zatekla u kući jer su joj roditelji bili u poseti prijateljima, zatvorio je pod izgovorom da je opasna teroristkinja, silovao je u svom štabu, potom ubio, a onda blaženo zaspao. Ujutro je svom posilnom naredio da se telo zakopa. Tek posle nekoliko meseci roditeljskog traganja za nestalom ćerkom telo je otkriveno u jednoj šumi blizu sela u kojem je devojka živela, pa je nevoljno počela istraga. U ruskim oružanim snagama postoji pravilo da se aktivni oficir može uhapsiti samo ako njegov nadređeni komandant da dozvolu tužilaštvu. Bez te dozvole nijedan oficir ne može pred lice pravde čak i da postrelja pola Moskve. To su Putinove mere u »cilju jačanja

odbrambenih snaga zemlje«. A zapravo to je dodvoravanje vojsci i generalima. Samo zahvaljujući dobroj volji generala Gerasimova, komandanta Zapadne grupe armija, Budanov je priveden pravdi. Ali suđenje je bilo više nego farsično. Tužilac je sasvim ličio na branioca naročito kada je rečima: ...»hajde da budemo realni... takve stvari se dešavaju... rat je... uostalom, bila je Čečenka... general je mislio je da je teroristkinja«, relativizovao generalovu nespornu krivicu. Najgore u celoj stvari je to što je i rusko javno mnenje zahvaljujući kontrolisanim medijima bilo na Budanovljevoj strani. Razmišljanje običnog ruskog čoveka je išlo u pravcu patriotskih osećanja, a ne pravde, i svodilo se na (i nama u Srbiji poznatu) frazu: dok nas Čečeni ubijaju, mi sudimo našim generalima. Sam ministar odbrane Sergej Ivanov je uoči izricanja presude medijima izjavio: »Sasvim je očigledno da Budanov nije kriv«. I dakako – prvostepena presuda
		Joan Miró, Figur Gegen Rote Sonne II, -

je upravo tako glasila! Tek nakon tri godine, kada su Putinu sa Zapada ozbiljno skrenuli pažnju na nezakonitost ovog slučaja, na flagrantna kršenja ljudskih prava i na nedopustivu zavisnost pravosuđa od izvršne vlasti, odlučeno je na Vrhovnom sudu da se proces obnovi. Stvari su izgledale farsičnije nego na prvom suđenju: po kratkom postupku svi svedoci su izmenili iskaze teško optužujući generala Budanova pa je sud je doneo konačnu i pravosnažnu presudu: general Budanov se osuđuje na deset godina zatvora zbog silovanja i ubistva mlade Čečenke.
Putinovu krivicu Ana Politkovska naročito vidi i u njegovom prećutnom pristajanju na nedela ruskih vojnika koja se čine po čitavoj Čečeniji. Pa čak i njihovom stimulisanju izjavama da se rat mora dobiti po svaku cenu. Nije reč samo o vazdušnim razaranjima civilnih ciljeva, nego i o masovnim pljačkama, ubistvima civila, silovanjima čečenskih žena, što je bila svakodnevica i tokom Prvog, još više u Drugom čečenskom ratu poznatom i kao »Putinov rat«. »Rusija se sada suočava sa pitanjem sa kojim su se suočile SAD na kraju vijetnamskog rata«, veli Politkovska. »To je pitanje kako da gleda na svoje vojnike koji ubijaju, muče, siluju po Čečeniji. Jesu li oni ratni zločinci? Ili su nesalomivi borci u borbi protiv međunarodnog terorizma koji koriste sva raspoloživa sredstva sa izgovorom da cilj opravdava sredstvo?« I tužno zaključuje kako se na »te naše zločince gleda kao na nacionalne heroje«.
Naročito su dirljive životne priče moskovskih Čečena koji su, iako u svemu nevini, nakon 23. oktobra 2002. i terorističkog napada čečenskih terorista na pozorište »Dubrovka« u Moskvi postali legalna meta za odstrel. Bili su ljudi bez ikakve zaštite. Policija je nakon slučaja »Dubrovka« mesecima upadala u čečenske kuće i stanove hapseći sve koje bi u njima zatekla, tukla, maltretirala, mučila, terajući ih da potpišu blanko izjave da su saučestvovali u napadu na »Dubrovku«. Ni jedan jedini glas protesta zbog ovog rasističkog pogroma moskovskih Čečena nije se čuo od građana Moskve i to je Politkovsku kao Moskovljanku i kao Ruskinju najviše zabolelo. »Ti ljudi, naši sugrađani, ispada da su krivi samo zato što su po rođenju Čečeni«, ogorčeno je konstatovala ova plemenita žena i borac protiv mračne putinovske ideologije beščašća i nasilja prema svemu što je drugo i drugačije. Uporedila je ovaj slučaj sa jednim duboko humanim gestom drugih naroda: »Sraman je ovaj lov na ljude, još sramnija ruska ćutnja. Kada su nacisti naredili Jevrejima u Danskoj da stave žute trake na rukav, svi Danci su stavili žute trake uključiv i samog danskog kralja«.
Iako je ruska policija puštanjem otrovnog gasa ubila svih jedanaest terorista, od gasa je ubijeno i 200 ruskih civila, posetilaca bioskopa. Ruski predsednik je na televiziji ovu akciju nazvao »veličanstvenom« pozvavši se na činjenicu da »žrtava uvek mora biti ali da one nisu uzalud pale« jer se »ovde radi o mnogo višem cilju, o borbi protiv terorizma, borbi za celovitost Rusije«. To odsustvo žaljenja i saosećanja, tu hladnoću koja mu se ogledala na licu dok se obraćao javnosti porodice ruskih žrtava mu nisu oprostile. Plačući, majke žrtava su Politkovskoj pričale o svojoj nemoći da isteraju pravdu i dokažu kako su nesposobnost policije i nebriga vrhovne vlasti za ljudske živote krivi za smrt njihovih najmilijih.
Politkovska na primerima iz života belodano dokazuje i to da je u Rusiji i svetu uvreženo mišljenje kako je Putin tobože iskorenio korupciju i stabilizovao zemlju najobičniji mit. Korupcija je ista kao i u Jeljcinovo vreme, samo što se njome sada »monopolski« bave Putinovi oligarsi, oni koje je pridobio za svoju politiku i kojima je dozvolio da kradu i pljačkaju ruske građane koliko god hoće. Štaviše, mnoge od njih je postavio na ugledna mesta u državnoj službi, a neki su postali i gubernatori sa apsolutnom vlašću u svojoj guberniji, iako im je mesto zapravo u zatvoru. Mnogi danas hvale Putina, a napadaju Jeljcina, ali ako ništa drugo, smatra Politkovska, u Jeljcinovo vreme štampa i elektronski mediji su bili slobodni, bilo je dosta opozicionih listova, dok danas u Moskvi postoji samo jedan koliko-toliko slobodan medij – Radio Eho Moskve, pa i on stalno strahuje za svoju dalju sudbinu, a urednici strepe da će jedne noći policija upasti u studio i sve ih pohapsiti. »Više ne možete da u Moskvi organizujete mirne demonstracije protiv neke odluke vlade jer nećete dobiti dozvolu. A ako se ipak usudite da izađete na protest, policija će surovo nasrnuti na vas. Možete pri tom biti ubijeni, povređeni, uhapšeni, svejedno, budite uvereni da niko neće odgovarati za to.«
Takva je Putinova Rusija bila 2006, poslednje godine života autorke, a za ove dve godine od njenog brutalnog ubistva nije se nimalo promenila nabolje. Jer Putin to ne dozvoljava. Kad se neko ne slaže s njim, veli Politkovska, on odlučno zahteva da se »prekine sa histerijom«. On je veoma osvetoljubiv, kaže na jednom mestu autorka.
Zbog čega još ne voli Putina?
»Ne volim ga zbog činjeničnog stanja goreg od zločina, zbog njegovog cinizma, njegovog rasizma, gasa koji je upotrebio u pozorištu, ubijanja dece, masakriranja nevinih. Ne volim ga zato što on ne voli narod. On nas prezire.«
Ovim rečima je sebi potpisala smrtnu presudu. Čekalo se samo vreme njenog izvršenja. Ono je došlo 27. oktobra 2006. Možda je to i očekivala. Da je htela, mogla je tu presudu da izbegne. Bilo je dovoljno da se javno odrekne svojih stavova. Da pohvali Putina. Diktatori ne zaboravljaju ali umeju ponekad da budu velikodušni. Naročito zarad sveta i aplauza. I sujete.
Ali Politkovska je baš to zadovoljstvo htela da mu uskrati.

	Zlatoje Martinov