Početna stana
 
 
 
     

 

Društvo je Čoveku Bog

Zbirka naučnih članaka Emila Dirkema (Émile Durkheim) pod nazivom Društvo je Čoveku Bog (izbor, prevod i predgovor Aljoša Mimica),u izdanju Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu (2007), upućuje čitaoce na one Dirkemove tekstove koji do sada nisu bili poznati domaćoj stručnoj i široj javnosti. Naime, kako priređivač ove zbirke navodi, utemeljivač Francuske sociološke škole i jedan od klasika sociološke misli spada u one autore koji nisu žurili da svoje radove po svaku cenu sabiraju u knjige. Razloge za to ovde nećemo obrazlagati, ali ćemo napomenuti da zbog toga, uprkos već decenijama uvreženom mišljenju da na našem jeziku imamo celokupna Dirkemova dela, zbirka koja je pred nama jeste značajan doprinos upotpunjavanju i razumevanju mozaika smele dirkemovske sociologističke zamisli. Sledeći napomene priređivača, navedimo najpre nama dobro poznata prevedena Dirkemova dela: Pravila sociološke metode (Savremena škola, Beograd 1963), O podeli društvenog rada (Prosveta, Beograd 1972), Vaspitanje i sociologija (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1981), Elementarni oblici religijskog života. Totemistički sistem u Australiji (Prosveta, Beograd 1982), Samoubistvo. Sociološka studija (BIGZ, Beograd 1997); ali i dva značajna izdanja u kojima dvojica autora, kao izvrsni poznavaoci Dirkemove koncepcije, obrazlažu Dirkemovu osnovnu teorijsku zamisao – reč je o knjizi Aljoše Mimice, Radikalska sociologija. Zasnivanje akademske nauke o društvu u francuskoj Trećoj republici (Gradina, Niš 1991), te o knjižici Entonija Gidensa pod nazivom Dirkem (Biblioteka XX vek, Beograd 1996).
Zbirku koja je pred nama čine predgovor priređivača i tekstovi nastali u periodu u kojem su objavljena i Dirkemova glavna dela (1888–1914). Tekstovi su svrstani u sedam poglavlja: Kurs društvene nauke. Uvodno predavanje, Individualizam i intelektualci, Individualne i kolektivne predstave, Sociologija u Francuskoj u XIX veku, Određenje moralne činjenice, Sudovi vrednosti i sudovi stvarnosti, Dualizam ljudske prirode i njegovi društveni uslovi. Namera nam nije da na uobičajen način damo kratak prikaz svih poglavlja knjige, već ćemo pokušati da ponudimo moguću skicu aktualizacije dirkemovske koncepcije kroz ilustrativne primere iz naše, savremene srbijanske svakodnevice. No, najpre ukratko podsetimo na osnovnu Dirkemovu zamisao koja se, kako upućuje Mimica, svodi na jednostavnu pozitivističku i sociologističku ideju prema kojoj je društvo stvarnost sui generis, odnosno skup činjenica posmatranih kao »stvari«. Izvan društva nema stvarnosti koja bi mogla uticati na društveno – jedna društvena činjenica može se i mora objašnjavati samo drugom društvenom činjenicom, a potonje se sastoje u različitim načinima osećanja, mišljenja i delanja koji se kao bezlični sadržaji kolektivne svesti individuama nameću spolja, deluju prinudom i socijalizacijom bivaju interiorizovani u pojedinačne svesti, te kao svojevrstan kategorički imperativ postaju sastavni deo moralnog bića pojedinaca. Shodno navedenom, priređivač napominje, a mi ćemo se složiti, da sva Dirkemova dela variraju pomenutu osnovnu ideju koja se može sažeti naslovom ove knjige – Društvo je Čoveku Bog. To zapravo znači, kako ističe Mimica, da ako je Bog samo simbolički izraz Društva koje nam je, kao visoko idealnom entitetu, teško neposredno misliti, ako se u »Čoveku uopšte« sve potpunije utelovljuje obogotvoreni društveni ideal, te ako poštovanje čovekove ličnosti sve više dolazi u središte kolektivne svesti i postaje nova religija, zaista se može govoriti o dirkemovskoj trojedinoj formuli (otuda je jasno zbog čega Dirkem često ove tri imenice piše velikim početnim slovima i zbog čega između njih možemo stavljati znake jednakosti). No, ako se uzdržimo od primerene gidensovske primedbe prema kojoj u svakom društvu postoji, pak, dualizam strukture i delanja, a što zapravo znači da ljudi nisu puke kreature društva, već kreatori društva (jer, ponašanje ljudi je samo u izvesnoj meri determinisano društvenim, odnosno predstavom o društvu i njegovim delovima kao zadatim društvenim strukturama, dok pojedinac svojim delanjem svakodnevno učvršćuje, reprodukuje, menja ili ukida strukture), ukratko izložimo obećanu skicu aktualizacije dirkemovske koncepcije u našem ambijentu. Najpre podsetimo čitaoce na sumornu svakodnevicu koja je karakterisala devedesete godina XX veka u Srbiji kada su generacije mladih stasavale isključivo u »Srbe« i »Srpkinje« autistično okrenute samodovoljnom i homogenom,
zadatom srpskom etnosu bez trunke refleksije mogućih brojnih dimenzija formiranja sopstvenog identiteta. Starije generacije, pak, karakterisala je instant metamorfoza – od glasnih i istinskih komunista, internacionalista i ateista u antikomuniste, šoviniste, nacionaliste, te militantne vernike, ali i u ratnike i dobrovoljce koji život daju i živote uzimaju u ime zadatog, dominirajućeg društvenog (društvenog – ma šta to značilo, jer ćemo se uzdržati od analizovanja sociocidnih procesa dominantnih tokom 90-ih godina XX veka u Srbiji). Istini za volju, ni danas nemamo
 
Joan Miró, Dog Barking at the Moon, 1926.
suštinski drukčiju situaciju. Kada Vladimir Arsenijević u jednom dnevnom listu daje odličnu analizu naše svakodnevice koja zapravo jeste banalno carstvo pogrešnih istina u kojem su naši ratni zločinci na izvestan način nedužni samo zato što su naši (pa jednom od pripadnika paravojne jedinice Škorpioni za brutalno ubistvo šestorice bošnjačkih civila Vrhovni sud Srbije presudu od dvadeset godina zatvora smanji na petnaest, a drugom pripadniku presudu od pet godina zatvora ukine i vrati prvostepenom sudu na novo suđenje; dok skoro istovremeno, fudbalski huligan biva osuđen u Okružnom sudu na deset godina zatvora za pokušaj ubistva policajca na fudbalskoj utakmici), on zapravo nudi dobru ilustraciju aktuelnosti dirkemovske koncepcije zadatog, društvenog – napad na policajca je napad na državu i zadato društveno i u našem ambijentu je još uvek, očigledno, veći zločin nego brutalno ubistvo nekog Drugog i ne-našeg, a u ime Nas, Našeg zadatog društvenog. Itd.
Najzad, knjiga koja je zahvaljujući priređivaču pred nama inspiriše nas i u promišljanju statusa sociologije i stanja u samoj sociološkoj misli u Srbiji u XXI veku. Naime, bez upuštanja u analizu okolnosti u kojima je nastala i u kojima se razvijala Dirkemova sociologija (krajem XIX i početkom XX veka), ukratko navedimo da je Dirkem svojoj nauci u kontekstu potrebe za moralnom obnovom društva u Francuskoj, koje je rascepano egoističkim strujama, namenio spasiteljsku ulogu. Savremeni srbijanski ambijent je decenijama razaran sociocidnim i moralocidnim procesima, te je, smatramo, neophodno pronalaženje i uspostavljanje moralnog konsenzusa o životu. Možemo li savremenoj domaćoj sociologiji dodeliti neki oblik spasiteljske uloge? – pitanje je potpuno neprimereno, imamo li na umu status ove nauke u nas i samo stanje u okviru (domaće) savremene sociološke misli (podsetimo na knjigu Karela Turze Čemu još sociologija?, Gutenbergova galaksija, Beograd 1996) i njegov Uvod u razgovore u kojem ovaj autor obrazlaže potrebu za redefinisanjem sociologije, te potrebu za postavljanjem tako radikalnog pitanja sadržanog u naslovu knjige).
Na kraju, potonje pitanje i analizu ponuđenih aktuelnih ilustracija dirkemovske koncepcije prepuštamo čitaocima, a još jednom ističemo značaj objavljivanja Dirkemovih, do sada nama nepoznatih naučnih članaka, u upotpunjavanju i razumevanju mozaika dirkemovske sociologističke zamisli.
  Sandra Radenović
 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009