Društvo je Čoveku
Bog
Zbirka naučnih članaka Emila Dirkema (
Émile
Durkheim) pod nazivom
Društvo je Čoveku
Bog (izbor, prevod i predgovor Aljoša Mimica),u
izdanju Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog
fakulteta u Beogradu (2007), upućuje čitaoce na
one Dirkemove tekstove koji do sada nisu bili
poznati domaćoj stručnoj i široj javnosti. Naime,
kako priređivač ove zbirke navodi, utemeljivač
Francuske sociološke škole i jedan od klasika
sociološke misli spada u one autore koji nisu
žurili da svoje radove po svaku cenu sabiraju
u knjige. Razloge za to ovde nećemo obrazlagati,
ali ćemo napomenuti da zbog toga, uprkos već decenijama
uvreženom mišljenju da na našem jeziku imamo celokupna
Dirkemova dela, zbirka koja je pred nama jeste
značajan doprinos upotpunjavanju i razumevanju
mozaika smele dirkemovske sociologističke zamisli.
Sledeći napomene priređivača, navedimo najpre
nama dobro poznata prevedena Dirkemova dela:
Pravila
sociološke metode (Savremena škola, Beograd
1963),
O podeli društvenog rada (Prosveta,
Beograd 1972),
Vaspitanje i sociologija
(Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
1981),
Elementarni oblici religijskog života.
Totemistički sistem u Australiji (Prosveta,
Beograd 1982),
Samoubistvo. Sociološka studija
(BIGZ, Beograd 1997); ali i dva značajna izdanja
u kojima dvojica autora, kao izvrsni poznavaoci
Dirkemove koncepcije, obrazlažu Dirkemovu osnovnu
teorijsku zamisao – reč je o knjizi Aljoše Mimice,
Radikalska sociologija. Zasnivanje akademske
nauke o društvu u francuskoj Trećoj republici
(Gradina, Niš 1991), te o knjižici Entonija Gidensa
pod nazivom
Dirkem (Biblioteka XX vek,
Beograd 1996).
Zbirku koja je pred nama čine predgovor priređivača
i tekstovi nastali u periodu u kojem su objavljena
i Dirkemova glavna dela (1888–1914). Tekstovi
su svrstani u sedam poglavlja:
Kurs društvene
nauke. Uvodno predavanje,
Individualizam
i intelektualci,
Individualne i kolektivne
predstave,
Sociologija u Francuskoj u
XIX veku,
Određenje moralne činjenice,
Sudovi vrednosti i sudovi stvarnosti,
Dualizam ljudske prirode i njegovi društveni uslovi.
Namera nam nije da na uobičajen način damo kratak
prikaz svih poglavlja knjige, već ćemo pokušati
da ponudimo moguću skicu aktualizacije dirkemovske
koncepcije kroz ilustrativne primere iz naše,
savremene srbijanske svakodnevice. No, najpre
ukratko podsetimo na osnovnu Dirkemovu zamisao
koja se, kako upućuje Mimica, svodi na jednostavnu
pozitivističku i
sociologističku
ideju prema kojoj je društvo stvarnost
sui
generis, odnosno skup činjenica posmatranih
kao »stvari«. Izvan društva nema stvarnosti koja
bi mogla uticati na
društveno – jedna
društvena činjenica može se i mora objašnjavati
samo drugom
društvenom činjenicom,
a potonje se sastoje u različitim načinima osećanja,
mišljenja i delanja koji se kao bezlični sadržaji
kolektivne svesti individuama nameću
spolja, deluju prinudom i socijalizacijom bivaju
interiorizovani u pojedinačne svesti, te kao svojevrstan
kategorički imperativ postaju sastavni deo moralnog
bića pojedinaca. Shodno navedenom, priređivač
napominje, a mi ćemo se složiti, da sva Dirkemova
dela variraju pomenutu osnovnu ideju koja se može
sažeti naslovom ove knjige –
Društvo je Čoveku
Bog. To zapravo znači, kako ističe Mimica,
da ako je Bog samo simbolički izraz Društva koje
nam je, kao visoko idealnom entitetu, teško neposredno
misliti, ako se u »Čoveku uopšte« sve potpunije
utelovljuje obogotvoreni društveni ideal, te ako
poštovanje čovekove ličnosti sve više dolazi u
središte kolektivne svesti i postaje nova religija,
zaista se može govoriti o dirkemovskoj trojedinoj
formuli (otuda je jasno zbog čega Dirkem često
ove tri imenice piše velikim početnim slovima
i zbog čega između njih možemo stavljati znake
jednakosti). No, ako se uzdržimo od primerene
gidensovske primedbe prema kojoj u svakom
društvu postoji, pak, dualizam strukture i delanja,
a što zapravo znači da ljudi nisu puke kreature
društva, već kreatori društva (jer, ponašanje
ljudi je samo u izvesnoj meri determinisano
društvenim,
odnosno predstavom o društvu i njegovim delovima
kao
zadatim društvenim strukturama, dok
pojedinac svojim delanjem svakodnevno učvršćuje,
reprodukuje, menja ili ukida strukture), ukratko
izložimo obećanu skicu aktualizacije dirkemovske
koncepcije u našem ambijentu. Najpre podsetimo
čitaoce na sumornu svakodnevicu koja je karakterisala
devedesete godina XX veka u Srbiji kada su generacije
mladih stasavale isključivo u »Srbe« i »Srpkinje«
autistično okrenute samodovoljnom i homogenom,
|
zadatom srpskom
etnosu bez trunke refleksije mogućih brojnih
dimenzija formiranja sopstvenog identiteta.
Starije generacije, pak, karakterisala
je instant metamorfoza – od glasnih
i istinskih komunista, internacionalista
i ateista u antikomuniste, šoviniste,
nacionaliste, te militantne vernike, ali
i u ratnike i dobrovoljce koji život daju
i živote uzimaju u ime zadatog,
dominirajućeg društvenog (društvenog
– ma šta to značilo, jer ćemo se uzdržati
od analizovanja sociocidnih procesa
dominantnih tokom 90-ih godina XX veka
u Srbiji). Istini za volju, ni danas nemamo
|
|
|
|
Joan Miró, Dog
Barking at the Moon, 1926.
|
 |
suštinski drukčiju situaciju. Kada Vladimir Arsenijević
u jednom dnevnom listu daje odličnu analizu naše
svakodnevice koja zapravo jeste
banalno carstvo
pogrešnih istina u kojem su naši ratni zločinci
na izvestan način nedužni samo zato što su naši
(pa jednom od pripadnika paravojne jedinice Škorpioni
za brutalno ubistvo šestorice bošnjačkih civila
Vrhovni sud Srbije presudu od dvadeset godina
zatvora smanji na petnaest, a drugom pripadniku
presudu od pet godina zatvora ukine i vrati prvostepenom
sudu na novo suđenje; dok skoro istovremeno, fudbalski
huligan biva osuđen u Okružnom sudu na deset godina
zatvora za pokušaj ubistva policajca na fudbalskoj
utakmici), on zapravo nudi dobru ilustraciju aktuelnosti
dirkemovske koncepcije
zadatog,
društvenog
– napad na policajca je napad na državu i
zadato
društveno i u našem ambijentu je još uvek,
očigledno, veći zločin nego brutalno ubistvo nekog
Drugog i
ne-našeg, a u ime
Nas,
Našeg zadatog društvenog. Itd.
Najzad, knjiga koja je zahvaljujući priređivaču
pred nama inspiriše nas i u promišljanju statusa
sociologije i stanja u samoj sociološkoj misli
u Srbiji u XXI veku. Naime, bez upuštanja u analizu
okolnosti u kojima je nastala i u kojima se razvijala
Dirkemova sociologija (krajem XIX i početkom XX
veka), ukratko navedimo da je Dirkem svojoj nauci
u kontekstu potrebe za moralnom obnovom društva
u Francuskoj, koje je rascepano
egoističkim
strujama, namenio
spasiteljsku ulogu.
Savremeni srbijanski ambijent je decenijama razaran
sociocidnim i
moralocidnim procesima,
te je, smatramo, neophodno pronalaženje i uspostavljanje
moralnog
konsenzusa o životu. Možemo
li savremenoj domaćoj sociologiji dodeliti neki
oblik
spasiteljske uloge? – pitanje je
potpuno neprimereno, imamo li na umu status ove
nauke u nas i samo stanje u okviru (domaće) savremene
sociološke misli (podsetimo na knjigu Karela Turze
Čemu još sociologija?, Gutenbergova galaksija,
Beograd 1996) i njegov
Uvod u razgovore
u kojem ovaj autor obrazlaže potrebu za redefinisanjem
sociologije, te potrebu za postavljanjem tako
radikalnog pitanja sadržanog u naslovu knjige).
Na kraju, potonje pitanje i analizu ponuđenih
aktuelnih ilustracija dirkemovske koncepcije prepuštamo
čitaocima, a još jednom ističemo značaj objavljivanja
Dirkemovih, do sada nama nepoznatih naučnih članaka,
u upotpunjavanju i razumevanju mozaika dirkemovske
sociologističke zamisli.
