Inspiracija sa Bijenala arhitekture

Ecotopedia – Instalacija »Platforma za dijalog«

Predsednik Venecijanskog bijenala Paolo Baratta otvorio je ovogodišnju »manifestaciju forme« instalacija i projekata arhitekture »kao umetnosti oblikovanja prostora«, naslovnom temom »Tamo izvan: arhitektura više od same zgrade«, a kurator ovog jedanaestog internacionalnog Bijenala arhitekture Aaron Betsky hteo je, kako sam kaže, da proširi globalno polje obuhvata arhitekture postavljajući pitanje: »kako može arhitektura u XXI veku, da odigra značajniju ulogu i da doprinose da se osećamo svojima u današnjem svetu?«
Smatrajući da je sam objekt zgrade »grob za arhitekturu«, jer današnja standardizacija svega, a u cilju efikasnosti (uz dominaciju I. T. ne kao tehničkog sredstva, već i sve više kao obavezujućeg konceptualnog koda), »ubija kreativne procese i u načinu kako smo organizovani, kako promišljamo o objektu, kako elaboriramo skučenost« od građevinskih standarda, regulative, konvencija, finansija, pa do edukativnih silabusa.
Njegova vizija, kako sam kaže, usmerena je na potrebu pronalaženja okvira i struktura arhitekture koja nas okružuje u relaciji na sve drugo oko nas; time je ovom temom projektne agende, učesnicima ovogodišnjeg Bijenala postavio strukturu problema, a u cilju »otvaranja fizičkog sveta oko nas« i otvaranja i svega Drugog u globalnim međuzavisnostima današnjeg sveta, pa globalno i same planete.
Pored ličnih utisaka, a u cilju celovitijeg prikaza ovog, nesumnjivo jednog od najznačajnijih internacionalnih kulturnih događaja, zanimljivo je uporedno dijaloški citirati viđenje Bijenala koleginice arhitekte Amande Baillieu iz Velike Britanije, uvodničarke nedeljnika Building Design; za nju je »Bijenale postalo tužna refleksija stanja u kojem se nalazi današnja arhitektura«. Ona kaže da je očekivala da »Venecija bude mesto gde odlazimo da bismo reafirmisali snagu arhitekture da menja način našeg promišljanja o svetu«.
Zanimljivo je uporedila ovaj događaj sa, po njenom mišljenju, jedinstvenim »najznačajnijim i najskupljim naučnim eksperimentom kojeg je svet ikad video«, internacionalnim istovremenim događajem, tu u susedstvu Venecije, ispod granica Švajcarske i Francuske. Tu se upravo »otvorio naučni projekt CERN – 27 kilometarski eksperimentalni tunel akceleratora, čija snaga vizije i investicija, ekspertnih znanja, propitivanja fundamentalnih paradigmi današnje nauke, takođe ima za cilj da se proveri, ali i pomeri ili čak i promeni način na koji promišljamo o svetu i oko nas, ali i u kosmosu«.
Oba ova kulturna i naučna događaja nisu mnogo zaokupila javnost Evrope a još manje sveta, a u našoj sredini skoro da se o njima i ne zna, ne samo zbog Šengen-viza, već više zbog svakodnevne dnevne doze paranoje, tako bogato servirane u svim jezicima medija, navodno »demokratski nas izveštavajući« o vizijama i razumevanju sveta, naših takozvanih elita.
Ovakvo uporedno vrednovanje događaja u domenu globalnih spoznaja, iskoraka savremene nauke i vizija mogućeg dizajna prostornih artefakta, kao i sama kritika ostvarenja na Bijenalu od strane koleginice iz Velike Britanije, svakako je inspirativno i poučno, jer odražava matricu intelektualne zrelosti, ali i privilegiju članice jedne otvorene, kritične, dobro informisane arhitektonsko-esnafske i kulturne sredine, kao što je britanska i u njoj važećih kriterijuma i etičkog kodeksa članstva u RIBA (Kraljevski institut britanskih arhitekata).
Za nas, koji smo donekle tuđom (dvadesetgodišnja izolacija, nemogućnost praćenja i literature i realizovanih projekata) ali više svojom skučenom matricom strukovnih i drugih vrednosti već podugo lišeni privilegije da znamo i efektnije stvaralački reagujemo na elaborirane paradigme oba ova koncepta i projekta propitivanja svakodnevice, ovogodišnji Bijenale je probudio bogatstvo inspiracija.
Doživeli smo ga mnogo pozitivnije i izazovnije za potrebe pokretanja dijaloga, možda i zato što je stanje u našoj arhitektonskoj, a posebno urbanoj praksi u ogromnom zaostajanju, ne samo za britanskim diskursom, nego čak i za prosečnim evropskim esnafskim praksama (zanimljivo je i značajno, kao uput i za nas, da je jedna od četiri nagrade pripala Poljskoj!)
Stoga je i prirodno da su nas lično ideje i vizije predočene instalacijama i projektima odabranim od kuratora u arsenalima i onim odabranim od nacionalnih timova,

postavljenim u njihovim nacionalnim paviljonima u vrtovima, ali posebno susret i mogućnost neposrednog dijaloga u otvorenom prostoru pred danskim paviljonom, sa petoricom autora instalacije »Ecotopedia – Walk the Talk« – »Prošeći dijalog – pričaj gledajući« – velikih svetskih vizionara budućnosti arhitekture i urbaniteta, inspirisale i ohrabrile »da su drugačiji svet i put mogući«! U dominantno konceptualističko-dizajnerskim promišljanjima osnovne agende Bijenala ovaj tim je na svojevrstan način »dopunio« ideju ekološki ali i sociološki relevantnim, geostrateški pokrenutim temama, gde arhitektura treba da ima svoju ulogu promišljanja

prilagođavanja društva novom globalno uslovljenom svetu modela i kvaliteta življenja.
Ovaj tim autora čine profesor urbanog dizajna, arhitekta Jan Gehl iz Danske sa temom »Kako da realizujemo zdrave gradove«, Barbara Southworth aktivna urbana dizajnerka i arhitekt u Cape Townu, ali i na drugim kontinentima, sa temom »Kreiranje kompaktnih zajednica«. Profesor geograf David Harvey izložio je ponovo svoj koncept »Pravo na Grad«, koji je objavio u knjizi pod naslovom Društvena pravda i grad ranih sedamdesetih (dole potpisana je tu knjigu prevela za naša Nolitova »Sazvežđa« još osamdesetih, ali onda se »dogodio narod«, pa za publikovanje nije bilo sredstava, ali nažalost ni velikog interesa).
Socijalni antropolog i kulturološki ekolog, profesor Herbert Girardet iz Nemačke, koji živi i dela uglavnom u Britaniji, u temi »Samoopskrbljujući grad« kaže da nam je »na jednoj strani potrebna kreativnost i inicijativa na lokalnom nivou, ali nam je takođe potrebna i nacionalna politika«. Dr Mathias Wackernagel, koautor danas već univerzalno prihvaćene kategorije indikatora »ekološke stope zahvata resursa – Ecological Footprint«, koji radi na relevantno tome definisanim projektima, skoro na svim kontinentima, izložio je svoju koncepciju kako da se rvemo s ujednačavanjem zahvata »ekoloških stopa« razvijenog i nerazvijenog sveta i pratećih modela urbanizacije XXI veka – veka megalopolisa i globalne urbane kulture, ali i nedostataka i tražnje za resursima. Profesor održivog razvoja dr Peter Newmann iz Pertha (Australija) postavio je svoje vizije »Razvoj ka otpornim gradovima« koji opstaju i mogu da izdrže i prođu kroz različite vrste kriza, a profesor arhitekta dr Richard Burdett (inače kurator desetog Venecijanskog bijenala arhitekture 2006) danas profesor arhitekture i urbanog dizajna na LSE u Londonu, izložio je svoj koncept da »održivost« nije samo koncept očuvanja sredine već podjednako značajan i socijalni i estetski, te da se prirodne, socijalne i prostorne agende moraju kretati u istom smeru i dinamici.
Ovaj tim predložio je umrežavanje promišljanja, dijaloga i delanja u mreži koja bi generisala kolektivne akcije, a u ovoj fazi predložili su sedam globalnih inicijativa, projekata pod pokroviteljstvom danskog Centra za arhitekturu.
O ovoj »instalaciji« biće vredno još pisati u našim rubrikama, ali i podsticati i našu javnost na potrebe i beneficije ovakvog umrežavanja dijaloga. Možda ćemo i mi uspeti, kao Poljaci da već na sledećem Bijenalu pokažemo oslobođene kreativne potencijale naših mlađih, dolazećih kolega, ali i nas starijih, dvadesetak godina marginalizovanih poslenika ovakvih vizija razvoja.
Zato i dijaloški pomenuta dihotomija analize ranije pomenutih paralelnih, velikih kulturnih događaja, naučnog projekta CERN i instalacija Bijenala predstavlja ne samo dodatno proširenje saznanja, već i inspiracije uvida u mogući drugačiji aktivizam struke i esnafa i u nas, kojeg uglavnom čak i nema (a o kvalitetu naših naučnih i stručnih časopisa nekom drugom prilikom!).
Vrednost uvida još je značajnija, posebno ako promišljamo o edukativnim modelima i kvalitetu silabusa dolazećih kolega arhitekata, urbanista (ali i onih iz egzaktnih matematičko-fizičkih, filozofskih nauka) i njihovog izlaska na svetsku scenu stvaralaštva, arhitektonskog i egzaktno naučnog i mogućnosti i njihovog doprinosa promišljanju sveta ovde, tamo izvan i onog drugog.

	Sonja Prodanović