Novi pogledi na državu, društvo i međunarodnu zajednicu u savremenoj političkoj sociologiji

Klasično tumačenje zadataka političke sociologije vezuje se za definisanje odnosa države, društva i moći. Po ovom sociološkom konceptu, učešće društva, pojedinaca i nevladinih institucija u oblikovanju društvenih kretanja je zanemarljivo i svodi se samo na izborne procese. U njima, preko javnih glasila i političkih tribina, političke partije nude glasačima svoje političke programe navodeći obećanja koja će ostvariti kada dođu na vlast. Ako izabrana vlast u praksi ne ispuni data obećanja narod će je na sledećim izborima smeniti; tu se završava celokupna politička uloga građana. Učešće građana u političkom procesu ispunjeno je redovno i masovnim populističkim manipulacijama; ipak, postoji uverenje da su izbori jedino mogući način demokratskog oblikovanja politike i izbora vlasti. Isto tako, klasična politička sociologija ne bavi se političkim pritiscima koji dolaze iz okruženja kao da ovi uticaji ne postoje. Zanimanje klasične političke sociologije vezivano je primarno za aktivnost institucija nacionalne države, za uticaj vladajuće ideologije, za uticaj pojedinih partija, a posebno za uticaj ljudi na vlasti. Ljudi koji poseduju veliku ekonomsku moć mogu lako da je transformišu u političku moć i ova sprega redovno vodi ka teškim zloupotrebama vlasti i korupciji. Klasična država ima zadatak da sama rešava sve društvene protivurečnosti preko pravnog sistema i svojih organizacija prinude, a po nahođenju ljudi na vlasti. Opozicija, kada je postojala, bila je jedini korektivni faktor koji ukazuje na pogreške vlasti. U praksi, njeni su stavovi ignorisani i vlast je nastavila da vlada štiteći svoje interese i interese ekonomskih moćnika.
Tradicionalno posmatranje nacionalne autoritarne države vezivano je za borbu partija i klasa, za borbu partijskih vođa, a posebno za autoritet harizmatskog vođe koji je vladao državom bez kontrole. Demokratska pravna država zasnivala se na izabranim narodnim predstavnicima, koji u skupštini formiraju vlast i preko nje i nezavisnog sudstva rešavaju državne i javne poslove. Smatralo se da država sa svoja »tri stuba vlasti«, zakonodavnom, izvršnom i sudskom, poseduje potpuni legitimitet i dovoljnu moć da samostalno i bez nadzora uspešno rešava sve društvene poslove. Po ovom konceptu, upravljačku moć u državi može da poseduje samo vlast i od nje zavisi usmerenje i efektivnost društva. Klasična politička sociologija zastupala je stav da niko nema prava da se meša u unutrašnje poslove države i ponašanje legalno izabrane vlasti. U ovom duhu deluju i odredbe međunarodnog prava. One sprečavaju sve države da se mešaju u unutrašnje poslove drugih država jer one imaju slobodu da na svojoj teritoriji čine sve što zažele. Izuzetak od ovog pravila definisan je Poveljom UN gde se u glavi VII dopušta mešanje institucija UN u unutrašnje poslove države kada ona svojim delovanjem ugrozi mir i međunarodnu bezbednost. Život je pokazao da klasični sociološki principi ne obezbeđuju funkcionalnost savremene države i da su u novonastalim istorijskim okolnostima neophodne suštinske promene.

Poslednjih decenija savremena politička sociologija značajno je izmenila svoje gledanje na društvo i državu, a posebno na ulogu međunarodne zajednice. U knjizi Savremena politička sociologija Kejt Neš daje prikaz novih političkih kretanja tokom XX veka, koja su bitno izmenila svet i načine društvenog i državnog upravljanja. Poslednjih decenija, pored vlasti, u upravljanje državnim poslovima u sve značajnijoj meri učestvuju i građani preko svojih nezavisnih institucija. Opšta je tendencija da država prihvati nezavisne institucije kao svoje aktivne saradnike tako da one čine »četvrti stub vlasti«. Posebno se ukazuje na to da proces globalizacije bitno utiče na državno i planetarno upravljanje i da to zahteva suštinske organizacione promene na državnom i međunarodnom planu. Zbog svog

uticaja, međunarodna zajednica postaje »peti stub vlasti« u svakoj državi jer ona diktira državi kriterijume (međunarodne norme i zakone) koje mora da koristiti u procesu državnog upravljanja. Eksplozivni razvoj nauke, tehnike i tehnologije doneo je svetu do sada nezamislive promene. Isto tako, razvoj masovnih medija, pojava interneta, bujanje multinacionalnih kompanija, uz potpunu globalizaciju finansijskog tržišta stvorili su potpuno nove uslove življenja. Na planetarnom nivou
		Joan Miró, -, -

ostvareno je masovno kretanje ljudi, robe, novca, energenata i informacija, što je svim narodima sveta donelo korist. Ove su promene stvorile i globalne ekološke, bezbednosne, finansijske, privredne i socijalne probleme. Takođe, došlo je do političkog osvešćivanja civilizacijski nerazvijenih naroda, što je donelo promene u sferi njihovih tradicionalnih kultura i politika.
Većina političara i pravnih eksperata sveta smatra da postojeće međunarodno pravo ne može da prati ovako kolosalne dinamičke promene u polju svekolike povezanosti i uslovljenosti. Na globalnom planu, međudržavni odnosi nisu jasno upravljački regulisani jer ne postoji svetska vlada koja bi regulisala ove odnose. U sadašnjoj konstelaciji međudržavnih odnosa UN ne može da ispuni ove zadatke i zato je neophodna radikalna transformacija njegove organizacije. U novonastalim uslovima velike sile rešavaju aktuelne konfliktne situacije putem realpolitike, što čini svet nestabilnim, sa mogućim nastajanjem opasnih kriznih situacija. Da bi sačuvale svoj integritet i obezbedile optimalne uslove razvoja, razumne države sveta se povezuju u velike sisteme jer je to jedini način da uspešno savladaju uticaje koje donose nekontrolisani procesi globalizacije.

Glavna promena nastupila je na nivou država preko naglog razvoja društvenih pokreta i njihovih mreža. Maks Veber je u svojim radovima ukazao na to da u društvu postoje brojni izvori političke moći i da to nisu samo država i ekonomija; ovi su izvori moći bili neprekidno zatomljavani. U novonastalim okolnostima ova se moć aktivirala jer su ljudi bili prinuđeni da se uključe u rešavanje svojih egzistencijalnih problema. Za ove svrhe građani su započeli da se organizuju u slobodnom političkom polju društva (gde se i odvijaju za njih egzistencijalno važni događaji) kroz brojne nevladine organizacije. Oni traže načine da utiču na državu i na javno mišljenje kako bi njihovi zahtevi bili ispunjeni. Svojim aktivnostima nevladine organizacije osporavaju državnu politiku uvek kada se pokaže da vlast nije sposobna da rešava njihove probleme. One ističu zahteve da se u državi formira novi građanski identitet koji je saglasan intencijama savremenog sveta.
Nevladine organizacije zahtevaju da se novi identitet države zasniva na široko shvaćenim potrebama svih građana, uz zahtev da se država uključi u civilizacijske tokove globalno povezanog sveta. Ova ideja zasniva se na konceptu stvaranja »građanskog društva«. Ono treba da bude organizovano paralelno sa državnim demokratskim upravljanjem, s tim da se razvija u sferi nevladinog sektora. Po ovom konceptu, neophodno je smanjiti ulogu nacionalne države i demokratska prava proširiti na sve građane. Brojne nevladine organizacije stvarale bi pritiske na postojeće državne institucije jer ne postoji pravno telo koje treba da sprovodi demokratiju i bira društvene ciljeve. Osnovna teza je da i »mikronivoi« mogu da budu izvor upotrebljivih ideja za upravljačke odluke države. Sredstva i metodi regulacije nevladinih organizacija su svuda skromni. Ipak, u kriznim situacijama ove institucije mogu postati moćan činilac državnog upravljanja. Od presudne je važnosti da one ispolje sposobnost pokretanja masa u odbrani svojih ciljeva.
Njihova aktivnost se u praksi odvija preko javnih protesta, štrajkova, mobilisanja javnog mnenja, angažovanja nezavisnih medija i izdavanja posebnih publikacija, vršenja moralnih pritisaka, postavljanja zahteva za odricanje od privilegija, slanja žalbi državnom ombudsmanu za zaštitu građana i Evropskom sudu pravde, postavljanja zahteva za javnu dostupnost važnih upravljačkih informacija, organizovanja odbrane građanskih i ljudskih prava ugroženih pojedinaca, uz opštu politizaciju javnog života, kao i pomoći ugroženima ljudima. Po ovom konceptu, društveni pokreti imaju zadatak da redefinišu nacionalne ciljeve, a ovakvu ulogu teško prihvataju vlasti autoritarnih i partokratskih država. Razvoj široko postavljenih mreža nevladinih organizacija zahteva neprekidno organizovanje efikasnih kampanja koje samo tada mogu da utiču na donošenje upravljačkih odluka vlasti. U relativno stabilnim uslovima aktivnost nevladinih organizacija usmerena je na stalne razgovore između strana u konfliktu, uz forsiranje njihove svekolike komunikacije. To je najbolji način da se smanji jaz između željenih i mogućih ciljeva jer je on glavna zapreka sporazumevanju.

Za ove aktivnosti u teoriji se nude brojne sistemske metode od kojih je moguće izdvojiti sledeće. U poslovima medijacije konkretnih konfliktnih situacija diskurzivni metod pokazuje najbolje rezultate. On omogućava stranama u sporu da »upale sva svetla« i da sagledaju probleme iz svih relevantnih uglova. Ovakva saznanja omogućavaju ljudima da se postave u poziciju samosvesnih građana koji su sposobni da o svakom problemu racionalno razmišljaju i korisno odlučuju u interesu svih involviranih strana. Ova ideja predviđa povezivanje vladinog i nevladinog sektora, s tim što nevladin sektor ima ulogu medijatora i kreatora alternativnih ravnotežnih ideja regulacije. Pozitivan uticaj ovih pokreta je koristan ali on ne može da zameni formalne institucije državnog upravljanja. Ovaj koncept primarno zavisi od javnog mišljenja ljudi, a ono zavisi od civilizacijske razvijenosti države. U partokratskim rigidnim državama teško je realizovati ovakvu ulogu nevladinog sektora.
Aktivnostima nevladinih organizacija doprinose i ideje Mišela Fukoa; on tvrdi da je društvena moć uvek pluralistička i da se realizuje na bezbroj tačaka, a ne samo iz političkog centra birokratskih institucija. On kaže: »Moć nije institucija, ni struktura, ni svojina. To je ime kojim nazivamo kompleksnu stratešku situaciju«. Po njemu, moć je produktivna ako koristi znanje, s tim što on koristi termin »diskurs« kao kvazinaučno znanje koje treba koristiti u oblasti društvenih nauka. Diskursi kroz razgovor konstruišu znanje o realnom svetu, s tim što to znanje može biti za društvo korisno, a može biti i nekorisno ako se zloupotrebljava. Moć funkcioniše samo u susretu sa »slobodnim subjektima«, gde subjekti nisu potpuno oblikovani već shvataju da izbor sa kojim su suočeni podrazumeva različite opcije. Fuko kaže: »Ropstvo u kome je rob okovan lancima, ne znači odnos koji podrazumeva moć, već odnos koji podrazumeva nasilje«. E. Laklaua i C. Mufova shvataju stvarnost kao diskurzivno formiranu realnost. Diskurs omogućava formiranje percepcije, omogućava proces mišljenja i shvatanja realnosti sveta. Oni smatraju da je od suštinske važnosti izbeći totalitarizam i stvaranje »apsolutnih istina« jer one u društvu ne postoje. Istina je vrednost koja se u demokratskom društvu uvek može osporavati. Ljudi imaju sposobnost rasuđivanja, oni prihvataju da ih uvek unapređuju ideali dobra, moralnosti, pravednosti, savesnosti i slobode, s tim što se ovi ideali moraju sagledavati iz različitih perspektiva jer oni nisu za sve ljude isti. Oni smatraju da je neophodno kroz diskurs problematizovati pitanja odnosa između društvenih grupa i između naroda, a posebno problematizovati pitanja vezana za socijalna prava građana. Svi ovi problemi izazivaju društvene krize i traže da se o njima raspravlja.

Evolucioni razvoj ljudskih zajednica dostigao je nivo kada je njihova uzajamna povezanost i uslovljenost postala tako velika da njihovim usmerivačkim aktivnostima daje globalnu dimenziju. Budući globalni razvoj čovečanstva bitno će se razlikovati od lokalnog razvoja koji se do sada vezivao za nacionalne države. Nova kretanja političkih, vojnih, ekonomskih, finansijskih, kulturnih, socijalnih i ekoloških tokova više ne omogućavaju državama da kroz svoju autonomiju samostalno deluju pri rešavanju kriznih situacija artikulišući i sprovodeći svoju unutrašnju politiku. Globalizacija kao evolutivni proces predstavlja prirodnu neminovnost i nesmisleno je biti protivnik globalizacije. U uslovima apokaliptičkih opasnosti razumno je biti protivnik razvoja nekontrolisane globalizacije jer će se ona uvek haotično razvijati ako nema upravljačkog uticaja planetarno organizovanih ljudi. Tragična iskustva nekontrolisane globalizacije pokazuju dva svetska rata. Slična iskustva pokazuje finansijska i ekonomska kriza koja je pogodila SAD tridesetih godina XX veka. Aktuelna finansijska i ekonomska kriza izazvana procesom nekontrolisane globalizacije imaće daleko veće negativne učinke i pogodiće sve države sveta. Ona će ostaviti posebno nepovoljne učinke u siromašnim državama, ali i u svim nestabilnim državama u tranziciji. Razrešenje nastale svetske krize ne može se ostvariti parcijalnim aktivnostima pojedinih moćnih država. Ovaj proces zahteva usaglašeno delovanje velikih sila, ali i svih manje značajnih država koje svetska kriza najteže pogađa. Neupravljiva događanja na globalnom planu donose velike rizike za celo čovečanstvo jer u upravljački neorganizovanom svetu mogu nastati i kataklizmično opasne situacije. Da bi se smanjila postojeća neizvesnost i izbegle moguće negativne posledice nužno je obezbediti složenu informaciono-upravljačku povezanost svih država sveta, sa potrebnim kriterijumima regulacije i neophodnim resursima. Ova se ideja simbolično naziva »mondijalizam«.
Većina autora koji se bave problemima globalne regulacije smatra nacionalnu državu kao glavnog aktera u globalnom upravljanju. Oni smatraju da je neophodno da sve države sveta budu u svemu internacionalizovane i otvorene za svaku međunarodnu saradnju. Ideja je da se države povezuju na više nivoa u svojoj unutrašnjoj strukturi, ali i sa svojim užim i širim okruženjem. Povezanost države trebalo bi da se kreće »nagore«, kao što su se evropske države povezale u sistem EU prenoseći deo svog suvereniteta na ovaj nivo. Po istom principu bilo bi neophodno da se organizuje i globalno upravljanje na nivou UN. Ova ideja predviđa da se prenošenje državnih ovlašćenja ostvari i »nadole«, u nadležnosti lokalnih regiona i autonomija. Smatra se korisnim i »bočno povezivanje«, kada se državna ovlašćenja prenose na regionalne organizacije koje se nalaze na teritoriji više država. Demokratizovano međunarodno pravo trebalo bi da bude osnova kosmopolitskog upravljanja. Ono bi se zasnivalo na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima koja obuhvata pravo na život, na oslobođenje od ropstva i mučenja, na ravnopravan tretman pred zakonom, na posedovanje imovine, na slobodu misli i veroispovesti, na rad i adekvatnu platu. Mnoge države »trećeg sveta« smatraju ovu deklaraciju obojenom normama i vrednostima Zapada, a takvo rešenje za njih nije prihvatljivo. U ovim državama povrede ljudskih prava su uobičajena pojava. Ljudi se hapse bez suđenja, muče i ubijaju i to se smatra za normalnu pojavu; to su problemi globalne regulacije koji se u vremenu koje dolazi moraju prevladavati.

Za rešenje globalnog upravljanja nudi se više ideja. Nobelovac Džozef Štiglic smatra da se ovaj problem može uspešno rešiti formiranjem većeg broja koncentričnih krugova povezivanja u koje bi ulazile zainteresovane i u svemu bliske zajednice. Dejvid Held u svom radu »Models of democracy« predlaže da novi svetski poredak bude formiran na demokratskim principima i liberalnoj demokratiji. On bi se zasnivao na samoopredeljenju naroda, odnosno na pravu ljudi da sami vladaju uslovima svoga života. Problem je u činjenici da ovaj model podrazumeva da je suverenitet naroda jednak suverenitetu države, a to ne odgovara zajednicama sa složenom etničkom i religijskom strukturom. On predlaže da umesto Saveta bezbednosti Generalna skupština UN dobije kvalitet globalnog parlamenta koji je u stanju da donosi zakone po pitanjima nadležnosti UN i da se osposobi kako bi ove zakone mogao da sprovodi u praksi, a kada se za to ukaže potreba i da interveniše i svojom vojnom silom. Ovim bi se modelom promenila dosadašnja uloga UN, ali i uloga svake nacionalne države koja bi postala moćan politički činilac lokalnog i globalnog upravljanja u okviru nove institucije UN. Ostaje pitanje gde se nalazi danas politička sociologija Srbije u sklopu ovih kretanja i šta treba činiti da se srpsko društvo i država uključe u ove tokove. Ova pitanja zahtevaju posebnu raspravu.

	Ivan Ahel