Početna stana
 
 
 
     

 

Antiklerikalizam je kod nas bukvalno zaboravljena stranica kulturne istorije, a da nevolja bude veća klerikalizacija je postala u mnogim slučajevima deo državne politike

Klerikalizam i antiklerikalizam u Srbiji

Mitropolit Josif se zahvalio JNA i saveznicima »koji pomogoše našoj vojsci da nas oslobodi od mračnih sila sveta«

Mirko Đorđević

Nisu nužna posebna istraživanja da bi se uočila činjenica forsirane klerikalizacije u skoro svim sferama javnog života, i to na prostoru dela hrišćanske ekumene – posebno na pravoslavnom prostoru koji se poklapa s onim što se označava kao »postkomunistički« Istok. Socioreligijski fenomeni te vrste drugačiji su u zapadnim zemljama. Na tom prostoru od 1905. godine, kada je Crkva konačno odvojena od moderne države, problem nije elaboriran samo u akademskom smislu, već je »življen« kao praksa. Zanimljivo je da je problem klerikalizma mnogo manje prisutan u savremenoj Rusiji nego, recimo, kod nas ili u nekim drugim pravoslavnim zemljama Balkana. Nedavno pismo poznatih akademika iz Ruske akademije nauka – među kojima je i mnogo nobelovaca – upućeno V. V. Putinu jasno pokazuje da je u toj zemlji, i pored nastojanja u smeru klerikalizacije, živa tradicija antiklerikalizma. Inače, antiklerikalizam nije uopšte uperen protiv Crkve, kako se uobičajeno misli. Crkva je na Zapadu prihvatila pomenuto odvajanje od države i našla sebe i svoju misiju. Kod nas stvari stoje bitno drugačije. Antiklerikalizam je kod nas bukvalno zaboravljena stranica kulturne istorije, a da nevolja bude veća klerikalizacija je postala u mnogim slučajevima deo državne politike. Da to donosi nevolje u javnom životu, to svi vide, ali malo ko vidi – u SPC to ne vide – da klerikalizam najneposrednije ugrožava i Crkvu. U značajnom delu SPC zaboravlja se da misija Crkve nije klerikalizacija već evangelizacija u sasvim jasnom smislu te reči. Umesto odgovora, iz Crkve se kod nas nude prosta tumačenja – navodno je insistiranje na nekom antiklerikalizmu nametanje militantnog ateizma, koji je takođe odavno sišao sa scene – i teizam i ateizam su jednostavne kulturne činjenice u ljudskoj istoriji.

Dositejevo seme na vetru
Znao je Dositej da seme svog prosvetiteljstva seje na vetru uistinu burne srpske istorije na prelazu iz XVIII u XIX vek. Znao je sigurno da racionalizam ne treba da bude nova dogma, i on sa samo njemu darovanom sposobnošću to kazuje u sceni u kojoj opisuje kako je putovao u Francusku da se pokloni grobu prosvetitelja Fenelona. Njegovo, pak, kazivanje o ličnom iskustvu sa kaluđerima i njihovim nastranostima jedva da je kome nepoznato, jer to su autentični obrasci moderne srpske proze memoarskog tipa. Sačuvane Dositejeve propovedi iz Dalmacije jasno pokazuju da on razlikuje Crkvu i fanatizam ekstremista iz kaluđerskih redova. Dositej je bio svedok stanja Crkve u Evropi i njene feudalne moći, i ne samo svedok po uverenju već i sasvim neposredni svedok. U tom smislu ćemo podsetiti na jedan primer iz 1807. godine – on je u Beogradu već bio udario temelje nove prosvete kada je u okolini Vrdnika u Sremu, podno brega i izvora Jazak, izbila čuvena Ticanova buna koja je ugušena u krvi na način kakav se sretao u davnom srednjem veku. Savremenik zakonopisca B. Grujovića to je video svojim očima. Znao je on dobro koja je uloga karlovačkog mitropolita S. Stratimirovića u modernoj srpskoj kulturi, ali je video i svog prvog protivnika na delu, upravo u vezi s ovom bunom. Niko ne spori kulturnu misiju karlovačkog mitropolita niti se čudi danas tome što je crkveni velmoža bio Dositejev protivnik – jedno su uverenja a drugo delo i čin u sasvim konkretnim istorijskim okolnostima. Mitropolit Stratimirović je prilikom suđenja zlosrećnom vođi bune Teodoru Ticanu izricao najteže optužbe zbog uvrede koju je njemu lično naneo prilikom njegove službene »vizitacije« Vrdniku. To je odredilo groznu presudu koja je pala 1810. u Irigu i koja je po surovosti nešto što se ređe sretalo i u srednjem veku – nesrećni Tican je lomljen na točku, nakon čega mu je telo presečeno na četiri dela, od kojih je jedan deo odnet u Jazak, drugi u Vrdnik, treći u selo Voganj, a četvrti u Bingulu. Hroničari su dobro zabeležili susret između moćnog mitropolita i zlosrećnog

vođe seljačke bune: »Ne divani! Tebi je lako, ti si pun dukata, na tebi je svila i kadifa, vozi te šest vranaca, a pogledaj kakav je narod. Silazi sa karuca, narod vam je poslednja briga, skidaj haljine i u narod – on te je postavio, a sada si protiv njega. Dole!«
Protiv te Crkve je ustao Dositej i stekao u mitropolitu velikog neprijatelja prosvete koju je utemeljivao.
Ostalo je dobro poznato – u ime »jestastva«, odnosno prirode i u ime »zdravog razuma« Dositej je sejao na nemirnom vetru i prihvatili su ga i ljudi u Crkvi, jer ne treba zaboraviti da je njegov istorijski sagovornik bio crkveni

 
Populista po »poreklu« i vokaciji, i pod uticajem ideja romantizma, Vuk nije prihvatao Dositeja i zajedno sa Njegošem je molio kneza Miloša da izda zabranu sabranih Dositejevih dela, ali ne mnogo pismeni knez to nije učinio
»disident« Haralampije Mamula. Ustao je protiv Dositeja i sam carigradski patrijarh Antim V i to osudom srednjovekovnog tipa, bez mnogo argumenata. Ako su ti protivnici jasni, manje je jasno da su to bili i Vuk i Njegoš, svaki na svoj način. Populista po »poreklu« i vokaciji, i pod uticajem ideja romantizma, Vuk nije prihvatao Dositeja i zajedno sa Njegošem je molio kneza Miloša da izda zabranu sabranih Dositejevih dela, ali ne mnogo pismeni knez to nije učinio. Vuk je ipak znao da je veliki prosvetitelj njegov prethodnik u pisanju »narodnim jezikom«, ali je cetinjski vladika bio ljući protivnik – Njegoš inače nije hteo da prihvati ni Vukov jezik ni pravopis. Za njega su Dositejevi spisi »gorki i otrovni« a njegova prosveta »razvratna«. U jednom pismu Njegoš o Dositeju kaže: »Ja bih Dositeja pročitovao da je umio svoj duševni dar obratiti u korist našega naroda, ali ga on obratiti nije umeo i zato ga prezirem kao čovjeka koji nije video u šta se sadrži sreća naroda, što mu može pričiniti nesreću, i kao čovjeka koji je bio nekome podlo orudije podsmjejanija nad blagočestijem«. Sud sa ovako autoritativnog mesta nije bio običan sud piscu i delu – ta i takva recepcija Dositeja se od tada otvara uvek na nov način kao specifičan problem. Osim toga, na čitav se problem gleda po principu uprošćene formulacije, pa se, recimo, smatra da impuls klerikalizacije dolazi obavezno iz Crkve, a da je antiklerikalizam neka privilegija laičkog dela javnosti. Pomenuli smo »ljubeznog« Haralampija kome se Dositej obraća u poznatom delu. Ova uprošćena shema se »drži« uglavnom – sve do naših dana – zahvaljujući redukciji tradicije u srpskoj kulturi.
Osporavanje klerikalizma
Iako se problemom antiklerikalizma nije posebno bavio (a ima naznaka u njegovom delu o tome) Jovan Skerlić je dobro poznavao i to, posebno tu stranu – potisnutu tradiciju ili njen deo. U svojim delima koja su završena oko 1906, kakva su Omladina i njena književnost, te posebno u delu Srpska književnost u XVIII veku, Skerlić je ostavio bogat »materijal« o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Iz toga se jasno vidi kako je tekla recepcija Dositejevog prosvetiteljstva. Prelomna je, naravno, bila 1848. godina. Ako se Branko Radičević uzme kao znak u vremenu – a on to sigurno jeste – onda njegove reči jasno dositejevski zvuče:
Stara nužda naša
Više nas ne mori
Prosvete kandilo
I u nas već gori.
U jednoj besedi održanoj u Zaječaru – beseda je o sv. Savi – okružni načelnik je optužio govornika i poslao izveštaj u Beograd tvrdeći da je beseda »u duhu republikanskom« bez pohvale vladi koja je u ovakvim prilikama bila obavezna. Obilje Skerlićevog »materijala« u potpunosti potvrđuje Skerlićevu ocenu da je ta borba bila uvek u znaku dositejevaca i antidositejevaca. I tu je Skerlić video glavnu »grešku« Omladine: »Njen patriotizam je bio suviše istorijski i arheološki; ona je zidala zgradu budućnosti na grobovima prošlosti«. U toj borbi je Crkva stajala na prepoznatljivoj strani – ali naravno ne u celini.
Jedna Skerlićeva ocena tiče se najšireg srpsko-hrvatskog kulturnog prostora 1848. i data je u dositejevskoj vizuri: »Srpska Omladina, sve do materijalističke propagande Svetozara Markovića, bila je uglavnom deistička i spiritualistička, i u njenim redovima, bar u prvo vreme, bilo je sveštenika. Ali ipak, dok su nacionalni pokreti kod Slovenaca i Hrvata imali dobrim delom klerikalni karakter, tako da je Gaj govorio da su glavna njegova vojska bili zagrebački klerici, dotle je nacionalni pokret kod Srba uzimao – poprimao – vid jednog antiklerikalnog, slobodoumnog pokreta«. Skerlić ne gubi iz vida istorijsku figuru starog Dositeja koji mu je svojevrsna mera u procenjivanju duhovnih kretanja u Srbiji i Vojvodini. I smena na istorijskoj sceni, kada je umesto patrijarha Rajačića narodni tribun postao
advokat Svetozar Miletić, odvijala se u znaku te borbe za i protiv Dositeja – »Vladike konzervativne, sa mržnjom su gledali te preduzimljive mlade ljude za kojima je pošla njihova pastva, i krnjenje njihovih privilegija izgledalo im je ubijanje njihove religije«. Ocena je precizna i u duhu jedne komplikovane recepcije Dositejeve misli. I u tekstu i u kontekstu Skerlićevog »materijala« jednako je prisutno ono – za i protiv Dositeja. To se vidi iz držanja kontroverznog Miletića. Skerlić to formuliše sasvim precizno: »Miletić i njegovi prijatelji traže da se prvo reši pitanje o crkveno-školskoj autonomiji, prosvetnim ustanovama, narodnim fondovima, kako bi što više izvukli prava za sam narod i njegove mirske predstavnike, pa tek onda da pređu na izbor patrijarha, koji je kaluđerima izgledao glavna stvar«. Tako se čuo i zahtev »najpre narod i crkva, pa onda patrijarh–mitropolit«. Borba je uistinu
 
Joan Miró, Et Fixe Les Cheveux D'une Etoilr, -
bila »po Dositeju«. U borbi koja se rasplamsavala – posebno u Vojvodini – između klerikalizma i antiklerikalizma osećao se ton Miletića koji u jednoj raspravi iznosi sažeto i ovakav sud: »Naši su arhijereji toliko puta narod naš obmanjivali, stvari narodne hotimice zaustezali i odugovlačili, da će naš novoizabrani poglavar crkveni, dokopavši se jednom mitropolitskog prestola, isto tako postupati kao i njegovi prethodnici«. Jovan Subotić je klerikalizam nazivao jednim neobičnim izrazom – »fanariotski svrab«, a J. J. Zmaj je govorio o »žandarm-vladikama«. Klerikalci su na nož dočekali prevod Renanovog dela La vie de Jésus, a nezaobilazni Laza Kostić je posebno »poglavlje« u istoriji borbe između klerikalizma i antiklerikalizma. O tome svedoči jedan uistinu istorijski događaj: skupštine Omladine otvarane su epiklezom, odnosno zazivanjem Duha svetoga, ali je u Velikom Bečkereku u vezi s tim došlo do javnih nereda – antiklerikalni talas bio je na vrhuncu upravo u tom gradu. »Reliđija i crkva sa njenim dogmama nije isto«, zagovarali su iz Omladine, ali je i klerikalni otpor bio veliki. Milan Kujundžić sa svojim listom Jeretik jednako udara na lažne svece »koji strpljenju uče one koji bosi hode po trnju«. Skerlić je samo nabrojao listove i pisce, ali se posebno nije bavio klerikalizmom.
Borba se brzo prenosila i na kneževinu Srbiju i bilo je jasno da »vojvođansko svetosavlje« kao kulturna ideja i neka vrsta svetosavlja kao klerikalne ideologije nije isto: ovde će veoma značajnu ulogu odigrati Čedomilj Mijatović, sigurno najobrazovaniji Srbin XIX veka. Mijatović je osvetljavao prošlost na osnovu dokumenata i naučnog prosuđivanja i odbacivao je crkvene verzije istorije kao najbanalnije sujeverje. Borba je u Srbiji kulminirala kada je kralj Milan oborio s crkvenog prestola prvog čoveka Crkve mitropolita Mihajla, a povod su bile crkvene takse; pravi razlog je bio u tome što je mitropolit bio vođa rusofilske struje koja je uz podršku radikala stvarala probleme i to se odvijalo zaista dramatično.
Borba između klerikalizma i antiklerikalizma je poznatija iz književne i političke istorije – ovde je reč samo o »belim« stranama.
Primer Jaše Tomića

Jedna »epizoda« borbe klerikalaca i antiklerikalaca zaboravljena je u celini ili stoji u senci kakva prati spise kontroverznog publiciste Jaše Tomića. Za »senku« je kriv, uostalom, sam ovaj kontroverzni publicista – on je 1884. objavio jedan spis, Jevrejsko pitanje, u kojem nema znanja o jevrejskoj istoriji, ali je nabijen najprimitivnijim antisemitizmom koji je u ovoj paškvili napabirčen iz onovremene bečke i budimske štampe i to trećerazredne. Tomić je objavio više brošura – i knjiga – o klerikalizmu i antiklerikalizmu u Vojvodini iz vremena velike monarhije. U takve spada i njegova knjiga Vođa kroz saborske odluke iz 1906. godine. Srbima u monarhiji – to je njegova teza – ogromnu štetu nanosi ne državni zakon već klerikalizam jerarhije u SPC koja je bila definisana kao Karlovačka mitropolija u rangu patrijaršije koja je imala u pravoslavnom Diptihu sveto mesto kakvo nije imala Beogradska mitropolija tog doba. Ovaj spis ima još jednu karakteristiku: statistički precizno, sa tabelama kojima u brojčanom smislu sociološki precizno Tomić pokazuje kako stvari stoje loše kao posledica forsirane klerikalizacije. Manastiri i crkve »neće kontrolu«, ne samo državnih organa već ni crkvenog sabora i tako su »manastirski nastojatelji postali bezakonici«. Uzeli su »silom Tekelijin fond« a mitropolit ima – odnosno patrijarh – »osam stotina hiljada kruna godišnje dok mitropolit Srbije ima dvadeset puta manje«. Ogrezla u bogatstvu, kaže J. Tomić, Crkva ne brine za narodnu prosvetu i u »pedagoškom radu« dopušta pravi haos. Svaka je eparhija do poslednje parohije ovde prikazana i to ilustruje loše stanje narodnog preporoda »koji ugrožava jerarhija«.
Krajem XIX i početkom XX veka, kada Srbija ulazi u sve prepoznatljivu brazdu modernizacije, borba klerikalaca i antiklerikalaca dobija na zamahu – a nekada sukobi dobijaju dramatične obrte. Barem dva momenta iz te borbe se ne mogu zaobići, od kojih je jedan poznatiji a drugi je deo potisnute tradicije. Nakon zbacivanja s trona prvojerarha naše Crkve mitropolita Mihajla – to je onaj poznati deo – Obrenovići su doveli na svetosavski tron novog prvojerarha, a to je bio parohijski sveštenik koji je poneo ime mitropolita Inokentija. On je povlačio poteze – u mučnim borbama između Crkve i radikalske partije na jednoj strani – i vladara i dela Crkve na drugoj strani – koji su SPC najdublje kompromitovali. Neki od tih poteza su razumljivi, ali su drugi najgrublji vid klerikalizacije protiv kakvog se pobunila i sama Crkva. Beogradska štampa, recimo Večernje novosti od 16. 07. 1900, donela je ukaz mitropolita Inokentija povodom venčanja kralja Aleksandra i kraljice Drage, u kojem stoje i ove reči: »Prema naredbi Mitropolita g. Inokentija, od sada će se u crkvama i manastirima, pri ektenijama, spominjati pored imena kraljevog i reči – da Bog blagoslovi – obručenuju jemu Draginju«. Za vreme samog venčanja mitropolit je kraljicu nazvao »golubicom koja će krasiti život« i vladaru i državi »kao lepa gugutka«. Vladari se inače pominju u činu jektenije, sa svima na dvoru po pravu nasleđa i to i ne bi trebalo da čudi. Kada su oficiri pogazili zakletvu i mučki ubili i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, i izvikali za kralja Srbije kneza Petra Karađorđevića, na svečanom činu blagodarenja u Sabornoj crkvi u Beogradu Inokentije je zahvalio Bogu i »hrabrom vojinstvu koji su uklonili s lica zemlje tirjanina«. Tada se oglasio iz Patrijaršije u Sremskim Karlovcima prota Dimitrije Ruvarac u zvaničnom glasilu Srpski Sion, 10–31. maj 1903, koji je ne samo osudio ovaj balkansko-banditski čin već je optužio Crkvu za klerikalizaciju koja je dobila vid političkog kriminala koji je zaprepastio Evropu. To je bio hrabri čin antiklerikalizma u SPC kakav se kasnije neće ponoviti – barem ne dugo godina. Prota D. Ruvarac u zvaničnom glasilu Crkve kaže: »Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunke svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni i srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim svetom«. Talas ove klerikalizacije prota Ruvarac objašnjava kao »dekadenciju u moralu srpskog sveštenstva« – a druge su optužbe još preciznije.1
Nije Crkva nailazila na osudu samo u Srpskom Sionu već su se oglašavali i neki listovi koji su otvoreno govorili o klerikalizaciji koja je pogubna ne samo za državu nego i za Crkvu. Recimo u Narodnom listu čitamo ne samo osudu mitropolita Inokentija već i dela jerarhije jer su pokazali da im je »preči interes lični od interesa Crkve i otadžbine«. Ovde valja pomenuti još neke važne činjenice: klerikalizacija kao deo radikalske i dvorske ideologije nije – početkom XX veka – ipak bila neka dominantna crta u javnom životu jer se liberalna inteligencija oglašavala, i to sasvim glasno, a oglašavali su se i ljudi iz Crkve kojima je bilo jasno da je ta pojava veliko zlo po samu SPC koja je onda imala status mitropolije dok je Crkva u Vojvodini bila u rangu patrijaršije i to prihvaćene u prostoru pravoslavne ekumene. Ono što je još važnije sastoji se u tome da talas klerikalizacije nije zahvatio prosvetu pa se može konstatovati da je on vremenom čak i jenjavao i to vidno.

Iskustva iz doba okupacije
Problem klerikalizacije – i otpora klerikalizaciji – iz vremena poslednjeg svetskog rata nije sasvim nepoznat, ali se neke vidne činjenice danas potiskuju ili se u oba smera predimenzioniraju. U prvom redu valja imati na umu da je to bilo vreme rata i nemačke okupacije kada je poglavar SPC bio u nemačkom zatvoru – jedini je pravoslavni patrijarh koji je sve vreme rata proveo u zatvoru – a na čelu SPC se nalazio skopski mitropolit Josif koji je proteran iz Skoplja. Kvislinški režim armijskog generala Milana Nedića, sa svojom »vladom« uz dozvolu Nemaca, računao je na klerikalizaciju i to u svim sferama javnog života. Nedićev ministar M. Olćan u više navrata je tvrdio da će nama Hitler i Berlin »doneti novu svetosavsku Srbiju«. Stvari su rađene planski na »državnom« nivou, a na to je računao i okupator, i to planski – mnogo materijala smo već publikovali ali ovde moramo podsetiti na nešto. Juna meseca 1943. zvanična nemačka agencija DNB javljala je iz Svete gore kako se pravoslavni monasi mole – »Sveta opština na Svetoj gori Atosu sa pouzdanjem očekuje pobedu zaštitnika hrišćanstva, Nemačkog Rajha i njegovih saveznika. Ona se moli za Božji blagoslov za pobedonosno oružje Vođe Rajha«. Takve vesti su publikovane u svim beogradskim novinama. Sveštenstvo braničevske eparhije u tome se posebno isticalo. Postoji naredba predsednika opštine da se »otac nacije«, general Nedić, pominje obavezno u liturgiji i to u delu jektenije gde se pominje vladar uz patrijarha. Iz školskih programa nestajao je polako Dositej, a o Svetozaru Markoviću je

pisao Dimitrije Najdanović – ideolog i teoretičar »svetosavlja«: »Duh Svetozara Markovića je duh mržnje, ismevanja i rušilačkog revolta. Duh njegov – duh nihilizma – koji je čas otvoreno čas prikriveno derao narodnom dušom dok je nije potpuno nagrizao«. U daljem tekstu Najdanović je precizniji: »Klica tog procesualnog raspada leži u duhu političkog i kulturnog varvarizma koji je kroz duh S. Markovića predat u zlo nasleđe nacionalnoj državi«. U ideološkoj doslednosti tako shvaćenom i praktikovanom »svetosavlju« dalje je otišao diplomata M. Spalajković koji je

 
Kvislinški režim armijskog generala Milana Nedića, sa svojom »vladom« uz dozvolu Nemaca, računao je na klerikalizaciju i to u svim sferama javnog života
posle Dimitrija Ljotića najdublje »zario nož u leđa SPC«. On je u tekstu kojem su Nemci dali neviđeni publicitet – Crvene vladike – ne samo denuncirao SPC već je načinio i jednu neobičnu paralelu između bogumila i komunista: »U svakom narodu i u svim vremenima ima kukolja, to jest pobornika zla. Oni uvek okreću leđa Bogu. U doba Nemanjino oni su se zvali bogumilima, a danas se zovu komunisti. To su uvek isti ljudi. Njihova neutoljiva strast je stalno ratovanje protiv Boga. Ali ni u jednoj ranijoj jeresi to bezgranično ljudsko bezumlje nije dostiglo takav vrhunac kao u komunizmu«. O tome imamo danas najbolje svedočanstvo iz same SPC koja nije prihvatila tu politiku forsirane klerikalizacije.2
Danas se arhive SPC još drže u tajnosti ali ovo svedočenje govori samo za sebe i sasvim je jasno.
Kazivanje mitropolita Josifa niko nije osporio – njemu je Nedićev ministar Velibor Jonić predložio »da vlada narodnog spasa preda vrhovnu vlast nad narodom Crkvi. Odlučno
sam predlog odbio«, svedoči mitropolit, »dok prvo patrijarh ne bude pušten, pa o tome neka se s njim vode pregovori i razgovori«. Mitropolit svedoči i da je general Nedić pozivao Crkvu »da svesrdno pomogne u gonjenju komunista, partizana i pljačkaša«. Prvi čovek SPC je to odbio – odbio je da potpiše i Apel u tom smislu koji je iz SPC potpisalo nekoliko episkopa. Kada je shvaćeno da mitropolit neće popustiti, sam Nedić je primio prvaka SPC i s njim i zvanično razgovarao. Odgovor dat Nediću je hrabar i jasan: »Srpska crkva se ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, naročito u one koje odudaraju od naših evanđeljskih i svetosavskih principa; ona ne može i neće ići u inat nijednoj političko-partijskoj kombinaciji, njoj je klerikalizam stran i ona se ne može identifikovati ni sa kakvim doktrinarstvom koje ne proističe iz njenog shvatanja sveta, života i krajnjeg cilja čovekove sreće večnog spasenja«. Ovaj razgovor je bio veoma neugodan, no mitropolit nije odustajao, a general
 
Joan Miró, Head of a Man, 1935.
Nedić nije popuštao da izvrši nalog koji je direktno dobio od Nemaca.
Ovo svedočenje ima svoju takođe do danas skrivenu stranu. Na samom kraju rata, kada se patrijarh vratio u oslobođenu zemlju, u Postojni se pokušavalo da se i on uvuče u novu igru oko preuzimanja vlasti od strane SPC. Igra nije uspela i patrijarh Gavrilo se vratio u oslobođeni Beograd.
U pominjanom razgovoru sa M. Nedićem postojao je još jedan detalj – general Nedić je tražio od poglavara SPC da se ravna prema politici Ruske pravoslavne zagranične crkve koja je bila miljenica Hitlerova – njeni su poglavari pisali vođi Rajha poslanice zahvalnosti i molili su se javno da ga Bog čuva kao »izbavitelja od judeo-masonske Evrope i komunizma«. Iz mitropolitovih Memoara se vidi jasno – a postoje i drugi izvori u arhivi SPC – njegov stav, odnosno stavovi SPC koju oličava patrijarh: on je i Nediću i V. Joniću, kao i Nemcima rekao kako SPC »neće slušati ni berlinske ni moskovske gospodare« koliko god oni sebe nazivali pravoslavnima. U razgovorima mitropolita Josifa sa predstavnicima strane štampe avgusta 1945. jasno stoji: »SPC je verna svojim tradicijama, u vreme potpisa pakta stala je uz narod i s narodom na stranu živih snaga naroda i celoga prosvećenog čovečanstva, a suprotstavila se snagama hitlerizma i fašizma«. Mitropolit Josif se zahvalio JNA i saveznicima »koji pomogoše našoj vojsci da nas oslobodi od mračnih sila sveta«. Neshvatljivo je zbog čega danas pisci nekakvih »predgovora« o Nediću i Ljotiću govore to što govore – a iz SPC su i navodno sveštena lica, čak i vladike.
Oseka antiklerikalizma
Antiklerikalizam i klerikalizacija su procesi koji se uzajamno odvijaju – i teku uglavnom paralelno – i prema plimi se određuje i oseka. Oni koji govore o zaboravljenoj tradiciji antiklerikalizma – a tome je posvećen i ovaj ogled – gube iz vida da se antiklerikalizam poslednjih tridesetak godina gotovo ugasio. Druga je činjenica još važnija – oseka antiklerikalizma traje u znaku novog otpora Dositeju, koji je anahron ali traje po logici forsiranja klerikalizacije u savremenom srpskom društvu. Neku vrstu »tona« možemo lako naći kod crkvenog velikodostojnika Amfilohija u njegovim spisima. U jednom svom delu on izvodi i ovakav zaključak o sv. Savi i Dositeju: »U svakom slučaju, svakom onom koji je iole svestan žeravične raskrsnice na kojoj se nalazimo i tragike istorijskog trenutka u kojem živimo, iz dana u dan postaje sve jasnije, da temelj naše budućnosti niti može biti niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje«.3 Manihejski i bez argumenata pisac razdvaja dve tradicije i ne nudi nikakav argument, ni iz dela sv. Save ni iz dela Dositejevog. Svoj ideološki monistički obrazac pisac izvodi iz klerikalizacije koja je u srpskom društvu na vrhuncu – sasvim bez presedana. Nedavno se pojavio i ovakav zvanični zahtev uticajne Žičke eparhije (Pravoslavlje, 15. 09. 2004): »Eparhija Žička smatra da prvo treba doneti Ustav kojim će se pravoslavlje proglasiti državnom verom a SPC državnom crkvom, pa onda na toj osnovi pisati Zakon. Oni takođe prilično jasno stavljaju Ministarstvu do znanja da država ne sme da ima nikakav uvid u izvore prihoda i tokove rashoda u Crkvi«. Ovaj zahtev je država odbila, ali time nije smanjen talas klerikalizacije kao pojave u društvu. Dositej je kasnije dobio još jednu grupu protivnika koji umesto bilo kakvih argumenata nude neke politički intonirane »deklaracije«. Njih potpisuju episkopi SPC i predstavnici srpske intelektualne »elite«. Iz jedne takve deklaracije naslovljene Đurđevdansko pismo Haralampiju – usvojena je u Studenici maja meseca 2003. – navešćemo stavove o Dositeju i prosvetiteljstvu uopšte. Ova deklaracija ima naglašeno programski karakter i podseća na crkvene ili partijske instrukcije omladini. Ona je zapravo kompilacija načinjena iz spisa Nikolaja Velimirovića koji je govorio o nekakvom »svetosavskom jevanđeljskom nacionalizmu« koji je dokazivao – deluje neobično slaveći A. Hitlera – ali koji se nikako dokazati ne može. Dositej je posejao seme zla i stoga ga treba odbaciti i, po njima, za to nije kasno ni posle dvesta godina: »Treba reći«, stoji u toj deklaraciji, »da su njegovi dijaci veća zla naneli srpskom narodu negoli sam Dimitrije. Isto su uradili i vukovci, i markovićevci, i skerlićevci, i komunistički ideolozi, i, na kraju, novodobci«. Te »novodobce« – autori ne priznaju aktuelni pravopis srpskoga jezika – jedan episkop SPC naziva »evroslinavci«. Jedino spasenje za srpski narod je »post dokle oči ne postanu duplo veće«, a svrha čovekovog postojanja nije život nego pretvaranje tela u mošti jer to je smisao svetosavskog nacionalizma koji je »najstariji nacionalizam u Evropi«. Pokušaji da se pronađe slična retorika u srednjovekovnim tekstovima Istoka i Zapada – pa i u delima sv. Save – ostali su bez rezultata. U jednom drugom izvoru nalazimo primere te retorike dovedene do paroksizma, u kojem mišljenje i rasuđivanje ne funkcionišu.4 Zagovara se nekakva »učenost okađena svetinjom neuporedivo krilatija od prizemne učenosti Dositeja Obradovića«. Skerlić se, po ovom misliocu, »otpadio od Vizantije«, a Dositej je sejač na njivi zla koje narod i danas preživljava.
*
Potisnuta tradicija antiklerikalizma – koji je deo kulture i kulturnog obrasca – otvara prostor klerikalizaciji. Ove socioreligijske par excellence i sociološke činjenice stoje trenutno kod nas u senci, a razlog je lako otkriti – i jedno i drugo izvire iz dnevnopolitičke

konjunkture. Ideolozi forsirane klerikalizacije su dobro razumeli: u nastojanju da potisnu Dositeja i da osnaže talas klerikalizacije oni su pribegli jednoj uistinu neobičnoj sintagmi čije ni poreklo ni smisao nisu sasvim jasni. Jedan ideolog je to formulisao kao potrebu »preumljenja« – tačnije, on se poslužio izrazom koji glasi: »Potrebno je preumljenje i Marksa i Frojda«. Puni smisao ove sintagme ipak ostaje negde u prostoru zaumlja tog mislioca, a o poreklu postoje dve pretpostavke. Po nečemu, ova sintagma podseća na Ničeovu formulu »revalorizacije svih

 
Naravno da sv. Sava i Dositej ne stoje u istoj vremenskoj ravni – ne stoje tako ni Franjo Asiški i Volter – ali se kulturni tokovi istorijski realizuju u multikulturalnosti
vrednosti«, čime je nemački mislilac mislio da svojom »radosnom naukom« ukloni hrišćanstvo i njegovu antropološku dimenziju, ali po nečem drugom, pak, sve je izvedeno iz poznate formule vulgarnog marksizma sovjetske provenijencije, po kojoj treba izvršiti »prevrednovanje prošlosti na principima marksizma«. Naravno da sv. Sava i Dositej ne stoje u istoj vremenskoj ravni – ne stoje tako ni Franjo Asiški i Volter – ali se kulturni tokovi istorijski realizuju u multikulturalnosti.
U svakom slučaju, antiklerikalizam je u stanju oseke i potiskuje se tradicija njegove regeneracije. Ako se »preumljenje« izvodi iz ideološkog obrasca »svetosavlja« – od regeneracije antiklerikalizma kao kulturnog toka nema ništa. Postoje, istina, dobri znaci da se antiklerikalizam regeneriše kao kulturni tok. Jedan takav pokušaj nije uspeo – Bezbožnik, 1. 04, Novi Sad – i glasilo se ugasilo jer nije uspelo da »ponovi« ono što je nudio Jeretik iz XIX veka kojim se J. Skerlić bavio. Časopis je bio kopija svojevremenih sovjetskih listova s naglašenom notom militantnoga ateizma i više je bilo anticrkveno nego antiklerikalno. Sasvim drugačije stoje stvari sa revijom za kulturna i društvena zbivanja koja od 2003. izlazi u Beogradu – Haereticus.
Slični tokovi nisu dovoljno primećeni, a što se istraživanja problema tiče sve je na početku.

1 Ovu pojavu je odlično prikazao u posebnoj knjizi – koja se danas teško nalazi – narodni poslanik Aleksa Ratarac. On je u Narodnoj skupštini pokušao da pokrene raspravu, ali su zastrašivanja od strane crnorukaca i iz Crkve omela javnu raspravu. Malo se ko usuđivao da pokreće pitanje jer je nova dinastija, uz pomoć vojne »hunte«, forsirala klerikalizaciju kao ideološki obrazac, ali ostaje činjenica da ni ljudi iz politike pa ni iz Crkve nisu ostajali nemi.
2 Mitropolit skopski Josif, Memoari, Cetinje 2006, sa zaista neshvatljivim predgovorom Atanasija Jevtića.
3 Mitropolit Amfilohije, Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića, Vrnjačka Banja 1994, str. 59.
4Dveri srpske, 30. 02. 2006, Beograd.

 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009