Anketni odbor za istinu u slučaju »Šinvoz«

Ima izlaza

Kako se ponašaju glavni akteri: država, preduzetnici i radnici akcionari, da li bi se oni mogli promeniti i koji su mogući načini rešavanja problema

Svakako da su, nakon privatizacije, u slučajevima »Jugoremedija« i »Šinvoz«, sporovi, sukobi i borbe nastajali oko shvatanja svojinskih prava (vlasništva). Ova tema je danas veoma aktuelna i povezana sa svetskom ekonomskom krizom. Krize su uvek prilike da se analiziraju razlozi njihovog nastajanja i načina prevazilaženja. I u svetu (i kod nas) one u osnovi nastaju odnosom vlasnika prema vlasništvu, različitim tumačenjem državne regulative, i načinom ophođenja »običnih građana« u njima.

U slučaju »Jugoremedija« (o čemu Republika piše već pet godina), nesumnjivo je da se država ponašala nemarno, neodgovorno i da je štitila izabranog kupca akcija. Država nije poštovala zakon i ugovor (obavezno investiciono ulaganje). Radnici akcionari su poveli bitku za dokazivanje svojih prava, i kao suvlasnici i kao radnici, i doživeli razna šikaniranja s kulminacijom kada su izbačeni iz svoje fabrike. Vlast se koristila i neodmerenom silom

(policija, žandarmerija, privatna obezbeđenja). Radnički prvaci su hapšeni, procesuirani za krivična dela ugrožavanja javnog reda i sigurnosti. Sudski sporovi svih vrsta (privredni, krivični, radni) vođeni su dugo, uvek sa drugostepenom odlukom i sa zaštitom zakonitosti pred Vrhovnim sudom. Konačno, država je uvažila žalbe radnika akcionara, poništila kupoprodajni ugovor, poništila ugovor o dokapitalizaciji, i mali akcionari – većinski vlasnici, vratili su se u svoju fabriku 1. 03. 2007. godine. U slučaju »Šinvoz« država se slično ponašala. Posle privatizacije fabrike (2004. godine), uprkos čak sedam poziva Udruženja malih akcionara Agenciji za privatizaciju, da kupac (Nebojša Ivković) ne poštuje ugovor, tek će posle smrti radnika Radoslava Stojanova na protestu u Beogradu, u atmosferi velike napetosti, država raskinuti ugovor o kupoprodaji (januar 2008. godine). Međutim, nešto ranije (novembar 2007. godine) kupac odvodi firmu u režiran stečaj, tako što se zadužuje na svoje druge dve firme.
		Joan Miró, The Escape Ladder, 1939.

Trgovinski sud u Zrenjaninu mu prvostepenom odlukom, kao većinskom poveriocu, takoreći poklanja čitavu fabriku, oslobađajući ga svih radnika i vlasništva nad njihovim akcijama. Međutim, čitav apsurd se ogleda u tome da je država sama govorila (postoje dokumenti) da ovaj slučaj treba procesuirati zbog snažnih indicija da se radi o korupciji i pljački (izjava Dinkića, nalog Tužilaštva u Zrenjaninu, pismeni nalog Tužilaštva da se prekine stečajni postupak). To se nije dogodilo, čak ironija više, stečajni postupak se odvijao po hitnom postupku, pozivanjem na potrebu da fabrika što brže započne sa radom?! Skupština grada Zrenjanina, na predlog lokalne partije Ravnopravnost, formira Anketni odbor koji se upravo sada bavi istinom o »Šinvozu«, odnosno utvrđuje sve relevantne činjenice, kako i zašto je fabrika dovedena u stečaj i ne radi već skoro dve godine.

Kupac fabrike lekova »Jugoremedija« Jovica Stefanović Nini, koji je između ostalog bio i na crvenoj poternici Interpola, posle kupovine 42% vrednosti »Jugoremedije« već na startu nije dokazao svoje preduzetničke sposobnosti. Naprotiv, njegov osnovni cilj je bio da se nekako dokopa većinskog paketa akcija putem konverzije navodnog duga (opet prema sopstvenoj firmi, »Jaka–Radoviš«, Republika Makedonija), da potisne i marginalizuje suvlasnike – male akcionare iz Upravnog odbora, da drakonski kažnjava sindikalne proteste itd. Čak je i fabriku preregistrovao u Nišu i preneo neke skupe mašine. Gubio je licencirana prava, prava na izvoz na rusko tržište itd. Proizvodnja nije bila glavna briga (a u pitanju su lekovi!), niti tehnološki razvoj. Kada su radnici ušli u svoju fabriku zatekli su ogromne dugove i neobavljenu obavezu rekonstrukcije fabrike po pravilima »dobre proizvodne prakse«, koja podrazumeva ogromna ulaganja.
Ni o kupcu 56% vrednosti »Šinvoza« Nebojši Ivkoviću se ne zna mnogo. Sigurno se ranije nije bavio remontom šinskih vozila ili proizvodnjom metalnih konstrukcija. Umesto da se bavi osnovnom delatnošću, a znamo kakvo je tu stanje, znači sa zagarantovanim poslom i tržištem, i to ne samo u našoj zemlji, bavi se mešetarskim poslovima seče starih raubovanih vagona i lokomotiva. Kupovinu starih lokomotiva pokušava da predstavi kao investiciono ulaganje! Obe sindikalne organizacije i Udruženje malih akcionara aktivno se suprotstavljaju takvim »privrednim delatnostima« kroz različite oblike: obustava proizvodnje, protesti ispred Vlade Republike Srbije, protesti ispred suda i u sudu u Zrenjaninu itd. Sadašnji stečaj za kupca Ivkovića znači pobedu, a za radnike akcionare i radnike potpuni poraz.

Radnici, mali akcionari »Jugoremedije«, ozbiljno su shvatili svoje vlasništvo, svoje pravo na rad i pravo na samoorganizovanje. Grupa od oko 100 radnika uspela je da posle trogodišnje borbe dokaže protivzakonitost i uzurpaciju i da se vrati u svoje preduzeće. Oni su pokazali solidno preduzetništvo, jer su samo za godinu i po dana vratili višemilionski dug u evrima i pristupili temeljnoj rekonstrukciji fabrike koju mnogi smatraju trenutno najvećom u zemlji (oko 10 miliona evra). Probija se i svest da će oni ovom investicijom naći svoju dugoročnu perspektivu i kao suvlasnici zasigurno skupljih akcija ali i kao radnici sa izvesnijom budućnošću. Sadašnja investicija podrazumeva i odricanje od većih ličnih dohodaka, prinudni odmor za jedan broj radnika i druge teškoće. Međutim, istovremeno se odvija i proizvodnja i impresivna rekonstrukcija na nekoliko hiljada kvadratnih metara, unutar postojećih hala.
Radnici akcionari i »obični« radnici »Šinvoza« su se u još većem broju (oko 300 ljudi) suprotstavili nesolidnom i neposlovnom kupcu, protestovali javno, podnosili krivične prijave institucijama vlasti... I za sada nisu uspeli. Fabrika ne radi a oni su na ulici (oko 500 ljudi), stečajem su izgubili akcije, isto kao i država svoj deo.

*
Ako su nabrojana fakta nesporna i jasna, postavlja se pitanje zašto ne postoji jasniji stav javnosti, kako one lokalne tako i one šire. Zašto se i kroz medije ove teme tretiraju aferaški i senzacionalistički; uloga države (vlasti) se malo apostrofira; stvara se stereotip da su svi preduzetnici lopovi (što je, naravno, takođe netačno), a štrajkovi i borbe radnika često se tumače kao ostaci socijalističkog poretka, uz eventualno malo simpatije za stradale ljude. Stvara se klima nemoći da se ista promeni i da je u pitanju fatalistička faza neminovnosti prelaska u kapitalizam, po bilo koju cenu.
Da li postoji mogućnost da i pobrojani akteri isprave svoje greške, dožive pozitivnu evoluciju?
Država bi mogla da se u oba slučaja pojavi kao aktivni suvlasnik ovih preduzeća. Do sada nije učestvovala ni na skupštini akcionara »Jugoremedije« (1. 07. 2008. godine) niti na stečajnim ročištima trgovinskog suda u slučaju »Šinvoz«. Ipak, odnedavno država sarađuje sa malim akcionarima u »Jugoremediji«, obećavajući da će, ukoliko se bude firma prodavala, nastupati zajednički (u jednom paketu). U slučaju »Šinvoz« država za sada samo ćuti.
A da li se mogu promeniti navedeni preduzimači? Jovica Stefanović Nini više nije aktuelan, a teško je to reći i predvideti za Nebojšu Ivkovića. Ostavljamo i tu mogućnost.
Konačno, da li mogu, kako i šta, da isprave radnici akcionari i obični radnici? Da traže

nova radna mesta bio bi to svejevrsni cinizam usred rastuće nezaposlenosti, da beže u očaj i samoubistva, toga je već bilo u prevelikom broju, i konačno, da nastave borbu da se oživi proizvodnja i da »Šinvoz« radi. Odnedavno formirani Anketni odbor Skupštine grada Zrenjanina o slučaju »Šinvoz«, čije formiranje su podržale sve partije u lokalnom parlamentu, tako da su i članovi tog odbora iz svih ovih partija, mogao bi da se nađe u procepu odvojenih partijskih programa (i interesa) i javnog interesa za koji se od početka deklarativno zalažu. Možda je moguće naći zajednički stav, dodirne tačke, izbeći

sukobe i afirmisati jasno opšti, javni interes. U slučaju »Šinvoz« to bi zasigurno bio stav da ova fabrika treba da radi.
Osim traganja za istinom o »Šinvozu« Anketni odbor treba da predloži i rešenja za ovaj slučaj. Poznato je da su lokalne samouprave godinama bile u situaciji da tvrde da nemaju ingerencije u domenu privrede. Uprkos tome, i prethodni i sadašnji gradonačelnik Goran Knežević javno i jasno se stavljao na stranu pobunjenih radnika i u »Jugoremediji« i u »Šinvozu«. Sada kada su ingerencije lokalne samouprave proširene, Anketni odbor, organ Skupštine grada, računaće i sa tom činjenicom. Jedno od mogućih rešenja je i da bi Skupština grada mogla učestvovati kao akter u preduzetništvu, kupila deo akcija, imala svoje ljude... Logika bi nalagala da to budu oblasti od većeg javnog interesa. Saobraćaj i farmacija su zasigurno takve delatnosti. Sledeći argument u korist ove mogućnosti je i to što su rizici ulaganja u ovakve delatnosti male, jer transport – železnica i farmacija (lekovi) su uvek potrebni.
Konačno, i građani Zrenjanina i njegova lokalna samouprava veoma su ponosni na dugu privrednu tradiciju grada. To sigurno treba da bude inspiracija za sadašnje aktere rešavanja slučaja »Šinvoz«. Očekuje sa da Anketni odbor uskoro izađe sa nalazima pred javnost, da predloži rešenja i da Skupština grada, verujemo, usvoji njegove stavove. Tim rešenjem bi svi dobili: inicijator formiranja Anketnog odbora, pokret Ravnopravnost, radnici »Šinvoza«, lokalna samouprava i zadovoljen bi bio javni, opšti interes čitavog našeg društva.

	Slavko Golić