Mrak i muk
Kako je
Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv
korupcije, žigosana kao »državni neprijatelj«
i kako je taj napad prećutan u parlamentu i
javnosti
Srpski parlament je u EU ocenjen kao »usko grlo«
i možda iz evropske perspektive on tako i izgleda.
Nama, koji smo ovde, on više liči na onu balkansku
krčmu u kojoj su sva svetla pogašena. Te tako
iz tog mraka, dok su poslanici SRS bili na vrhuncu
svog višemesečnog orgijanja »po poslovniku«, javi
se zabrinuti glas jednog od njih, Vladana Jeremića.
Jeremić je, koristeći pravo iz člana 226. Poslovnika
o radu Skupštine, zatražio objašnjenje od predsednika
parlamenta, predsednika vlade i predsednika Republike
povodom, kako je rekao, »zvanične izjave državnog
funkcionera Verice Barać, predsednika Saveta za
borbu protiv korupcije«. Jeremić se pozvao na
intervju Baraćeve
NIN-u, koji je preneo
Kurir, u kojem ona kaže da bi priznala
Kosovo i povukla sve tužbe i protivtužbe protiv
suseda. I da bi to uradila da je na vlasti samo
jedan dan. Jeremić je dalje ocenio da Verica Barać
»i jeste vlast i ovu njenu izjavu možemo protumačiti
kao zvaničan stav u vidu puštanja probnog balona
u javnosti«. Zato će, kaže ovaj poslanik SRS,
ta stranka zatražiti smenu Verice Barać jer su
»nedopustivi ovakvi nastupi državnih funkcionera«.
Biti »državni činovnik«, a pri tom imati sopstveno
mišljenje, za Jeremića i njegovu stranku predstavlja
najveći greh i izdaju. Drugim rečima, Jeremić
je Vericu Barać obeležio kao državnog neprijatelja.
A pošto iz istorije znamo kako prolaze državni
neprijatelji, smena Verice Barać, koju će tražiti
SRS, mogla bi predstavljati početak procesa u
obračunu sa jednim takvim neprijateljem. Verica
Barać je u intervjuu nastupila kao osoba koja
misli svojom glavom i slobodno.
Sudeći, međutim, po galami SRS, ali i po ćutanju
pripadnika liberalnih i proevropskih stranaka
koji su mirno prešli preko činjenice da se olako
proizvode državni neprijatelji i atakuje na slobodu
mišljenja i ljudska prava, još smo daleko od praktikovanja
principa spoljne i unutrašnje slobode, koji je
kao ideal postavljen u Srbiji pre dva veka. Pa
i ako taj ideal nekome izgleda kao zapadnjački
import, šta se desilo makar s osećanjem za pristojnost
onih koji su svedoci višegodišnje borbe Verice
Barać protiv korupcije, za koju se inače svi slažu
da razorno deluje na državu, upravo onu čiji je
navodni neprijatelj ta ista Verica Barać?
Poslanik Jeremić je tešku optužbu izgovorio pred
mnogim članovima parlamenta, a oni su to otćutali.
To ćutanje u parlamentu gore je od same radikalske
patriotske galame.
Kao predsednica Saveta za borbu protiv korupcije
Baraćeva je otkrila mnoge krupne korupcionaške
afere čiji vinovnici imaju ime i prezime, a brižnima
za opstanak ove zemlje ni na pamet nije palo da
ih nazovu državnim neprijateljima. Afera sa švercom
šećera u EU, afera »Sartid«, nezakonito »Deltino«
preuzimanje »C marketa« i stvaranje monopolske
imperije – sve su to korupcionaške afere koje
imaju međunarodne implikacije. Uz njih je bezbroj
»unutrašnjih«, pomenimo samo Brodogradilište i
Veterinarski zavod, Mobtel, Nacionalnu štedionicu,
»Jugoremediju«, privatizaciju šećerana.
Istovremeno, Verica Barać i Savet za borbu protiv
korupcije zalagali su se za donošenje sistemskih
zakona i drugih propisa da bi se suzbila korupcija
i sprečila loša privatizacija koja vodi propasti
preduzeća i privrede. U mnoge poteze nije uspela
da uveri nijednu vladu do sada, ali je bar zatalasala
javnost i ohrabrila radnike, pogotovu male akcionare
da se bore za svoja preduzeća i akcije. Javnosti
je takođe prva otkrila da je Srbija jedina zemlja
u Evropi koja nema državnog revizora za kontrolu
budžeta, nakon čega je vlada popustila, ali samo
formalno, jer Državna revizorska institucija postoji
samo na papiru.
Energija, upornost i neverovatna posvećenost javnom
poslu učinile su Vericu Barać opasnom po vladu
i stranke koje imaju umešane prste ne samo u pojedine
afere nego i u održavanje sistemske korupcije.
U tim krugovima Baraćevu ne vole i javno je ignorišu.
No zato je Verica Barać imala podršku Saveta za
borbu protiv korupcije, tela koje je stvorio premijer
Đinđić i kojeg su se potonje vlasti htele što
pre otarasiti. I sada je taj posao čišćenja od
Saveta i Baraćeve u toku, osnivanjem Agencije
za borbu protiv korupcije koja će biti isto toliko
nezavisna kao i naše sudstvo. I dok etablirane
strukture jedva čekaju da Savet, a još više Verica
Barać postanu prošlost, najšira javnost u ovu
hrabru i borbenu ženu ima veliko poverenje. Njene
najčistije pobede upravo su i bile tamo gde pulsira
život: uspela je da se raskine ugovor o privatizaciji
i »Jugoremediju« vrati radnicima akcionarima,
a uz podršku seljaka iz Mojsinja i okoline onemogućila
nekadašnjeg gradonačelnika Čačka i sadašnjeg poslanika
Velimira Ilića da otpad iz Čačka istovaruje usred
plodnih njiva Čačanske kotline, na nečemu
što je trebalo da predstavlja »deponiju«.
Simptomatičan je muk koji je nastao nakon što
je poslanik Jeremić prosuo onu mračnu optužbu.
Mediji ne reaguju (izuzev jedne rečenice u
Danasu,
čija je novinarka i zabeležila napad na Vericu
Barać), kao ni deo javnosti koji je uvek podržavao
njenu borbu protiv korupcije. Ćute i oni koji
drže do ljudskih prava i slobode mišljenja. Nije
reagovao čak ni Savet za borbu protiv korupcije,
kao da ga se ne tiče ono što je godinama radio
i osoba koja ga još vodi i zahvaljujući čijem
je ličnom angažmanu stekao tako lepu reputaciju
među građanima.
Da li to znači da je ovde dovoljno da neko upre
prst u nekoga kao državnog neprijatelja, pa da
svi pognu glave i prave se da ga ne poznaju?
