Početna stana
 
 
 
     

 

U potrazi za izgubljenom ekonomskom srećom

Proroci i menadžeri

U potrazi za izgubljenom srećom: paranormalno v.s. realno; proroci v.s. bankari – Ekonomija pre-sreće – U šta investirati život

U današnjoj ekonomskoj situaciji Amerikanci, izgleda, više cene savete parapsihologa nego ekonomista. Čini se da bi sa »prosvetljenim« vizionarima, čak i šarlatanima, bilo više sreće nego sa »prosvećenim« bankarima koji su sve doveli na rub bankrotstva. Nikada nada (zbog rezultata izbora) i strah (nakon objave recesije) nisu bili ovako pomešani. Oni koji su izabrali svog uistinu prvog »predsednika dvadeset prvog veka« ulaze u tridesete godine dvadesetog veka, u doba Velike depresije. To je i mnoge racionalne okrenulo onom paranormalnom.

U redu za sudbinu
Psiholozi su odavno konstatovali da je u ne-normalnoj situaciji izvesno i-racionalno ponašanje prirodno. (Ili, kako kaže jedan moderan internet-proricatelj-sudbine, u današnjoj krizi uspešan biznismen: »Kada se suoče sa kolapsom racionalnog, ljudi se ponašaju iracionalno«.) Granicu logike tog iracionalnog ponašanja trebalo bi postaviti tamo gde sujeverje postaje šund-sujeverje. Međutim, nekada suvi racionalisti danas upadaju u najgori kič. U srcu svetske kosmopolitske prestonice, na Menhetnu, cveta
posao sudbinočitača, uz moto: »Proroci sa svih strana sveta, ujedinite se«. (Tu su »madam Blavacka«, čitači sudbine sa dlana, iz pasulja, tarot-karata, staklene kugle, astrolozi.) Jedan njujorški trgovac akcijama kaže kako ovih dana odlazi na poslovni put u Moskvu da se sastane sa jednim od vodećih ruskih milionera – i to po savetu svog vidovnjaka. »U doba kada i sekretar za finansije, Henri M. Polson, sedmično menja planove za spašavanje američke ekonomije, odluka jednog trgovca deonicama da zatraži savet od proroka i ne izgleda tako iracionalno«, piše novinar Njujork tajmsa Rut La Ferla.
Donedavno, većinu klijenata parapsihologa činile su – klijentkinje. Danas je stanje pola-pola, a muškarci su, uglavnom,
 
biznismeni (advokati, brokeri, investitori, finansijski savetnici, lekari). Oni čija satnica se, i pored ekonomskog fijaska, i dalje kreće od 75 do 1.000 dolara, podigli su cenu prorocima. Uostalom, kada sopstvenog finansijskog savetnika ugledate u redu kod vidovnjaka, imate li ijedan dobar razlog da posle odete i po njegov savet? Šta to njega možete pitati što već niste mogli doznati od vašeg zajedničkog proroka? Da vam prepriča, samo možda učenijom, ekonomskijom (ali za vas ne i ekonomičnijom) terminologijom ono što ste već čuli?
Ljudi traže nazad bar deo sreće koju su izgubili po objavi kako njihovog sopstvenog tako gotovo i državnog bankrotstva. Garanciju im više ne mogu pružiti ni političari ni ekonomisti, možda čak ni sveštenici, i svoje poverenje sve više daju paranormalnom. Po principu »slično sličnim«, izgleda kako paranormalnu situaciju jedino mogu razrešiti oni kojima je paranormalnost redovan posao. Potreba za životnim vodičem ostaje, samo se okrenula novom kiču. Oni koji su do juče svoje kreditne tajne poveravali bankarima, kod kojih su oročili vlastiti ugled i porodičnu sreću, okreću se zvezdama. Novi rizik, koji se preduzima radi izlaska iz već rizične situacije, računa sa »astrološkom ekspertizom« i buduće kamate oročuje kod zvezda.
Ekonomski makroi kod proroka

U Americi danas sudbina vašeg brokera sve češće je u rukama vašeg (zajedničkog) čitača sudbine, a vaša u njegovim. Šta je tu normalno? Jedino sve. Ova situacija posledica je mnogih pohlepa i mnogih naivnosti. Namnožili su se davaoci loših usluga dok vam je sudbina i dalje, po njenoj definiciji, ista.
Brokeri su se poneli kao makroi: mušterije su podvodili bogatim i beskrupuloznim bankarima i osiguravajućim zavodima, stavljajući one prve u dužničko ropstvo iz kojeg sada teško da ih može izvući proročka poezija. Proroci oduvek pogađaju, od ekonomskih stručnjaka se očekivalo da znaju.
Deo novonezaposlenih posao bi mogao pronaći tamo gde čeka na red »za svoju sudbinu« – ne kod proricatelja, već među njima. (Jedna proročica sa Menhetna sada ima duplo, a bostonski prorok 70% više klijenata, internet-čitaču-sudbine iz Los Anđelesa promet je porastao sa 30 na 200 posetilaca dnevno. Proročka internet-minuta se, inače, kreće od 5 do 20 dolara, što se može videti i na jednom od poznatijih sajtova: www.LivePerson.com.) Proricanje je trenutno jedno od retkih deficitarnih zanimanja. Traganje za izgubljenom srećom traži hitan i egzistencijalno upotrebljiv odgovor, a upravo su renomirani racionalisti, političari i ekonomisti doveli do redova pred kancelarijama svojih suparnika. Danas i njihovih iracionalnih savetodavaca.
Sreća je tražena u potrošačkoj groznici i nerealnom vlasništvu. Danas se sa njom postupa ekonomičnije: konačno, i ne baš srećno, prihvata se njena definicija (neki jesu, drugi nisu rođeni »pod srećnom zvezdom«) i traže dalja životna uputstva. Pri čemu vidovnjaci sve manje odgovaraju na romantična pitanja, a sve češće na ona metafizička: Kuda ide $? EUR? Amerika? Ova planeta?
Kažu da se sreća ne može kupiti novcem. Ali ni analgeticima i antidepresivima. Oni koji su oročavali glavnicu, sada oročavaju sam rizik. U poeziji proroka, na rubu bankrotstva, nalaze ceo novi svet – znanje da ekonomija sreće počiva na doživotnom riziku.

Ekonomija pre-sreće
Bio bi politički izazov definisati sreću građana kao politički cilj. Po jednoj anketi BBC-a, 81% građana smatra da vlada više treba da se usmeri na sreću nego bogatstvo svojih građana. Sreća bi trebalo da bude ne samo legitiman, već i važan politički cilj. Najbogatije nacije, po ovoj anketi, ne spadaju i u najsrećnije: doduše, Danska je bila na prvom mestu, ali na listi od 178 zemalja SAD je 15, Velika Britanija 41, a Japan čak 90. Ali su Bahamska ostrva na 6, Butan 8, a Bruneji na 9. mestu (Kina je na 82, Indija 125, a Rusija 167). Tri glavna faktora istraživanja bila su: zdravlje, dohodak i obrazovanje građana. Ispitivanje (na uzorku od 80.000 ljudi širom sveta) sproveli su UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija i – CIA.
U slučaju da sreću građana zaista uzmu ozbiljno u razmatranje, zapadni bi političari imali rivale u budističkom poimanju sreće (Butan je visoko rangiran) i ekvatorskoj klimi koja se, izgleda, pokazuje kao »srećna okolnost«.
Istraživanje je pokazalo da novac podstiče sreću, ali na kratak rok. Efekat je, po ekonomisti Ričardu A. Isterlinu, poznat kao Isterlin paradoks: porast ekonomskog bogatstva (npr. u SAD i Japanu posle Drugog svetskog rata, ili današnjoj Kini) ne dovodi nužno i do većeg zadovoljstva. Jedno objašnjenje je da kod bogatijih rastu očekivanja i želje. Ko bi se danas na Zapadu proglasio »usrećiteljem« građana bio bi ismejan ukoliko ne bi bio i ekonomski mesija.
Međutim, to što sreća ne raste proporcionalno porastu ekonomskog bogatstva, nažalost,
ne obezbeđuje važenje iste logike i u obratnom smeru, u vremenima siromašenja. Navedeno istraživanje obavljeno je pre ove krize, kada su ljudi poželeli da budu malo veći idealisti nego što to mogu. Jer, treba priznati, ekonomskim siromašenjem sreća Zapada se urušava. Onima koji su navikli na određene količine (ušteđevine, nekretnina, novca na računu, TV kanala), makar s tim i ne bili naročito srećni, kada im se to oduzme, po delovanju zakona »Dabogda imao pa nemao«, nisu srećniji. Naprotiv. Sreća i materijalno bogatstvo na Zapadu ipak čine sistem
 
Joan Miró, Person Throwing a Stone at a Bird, 1926.
spojenih sudova, iako njihova čvrsta veza nije usrećila ni one najbogatije. Pitanje je ima li povratka iz takve definicije sreće.
Pri svemu, ne treba zaboraviti da se srećom lako manipuliše, naročito u političke svrhe. U jednom eksperimentu učesnicima je, pre nego što odgovore na pitanje o ličnoj sreći, dato da nešto iskopiraju. Oni koji su na kopir-mašini pronašli 5 centi u anketi su bili primetno zadovoljniji sopstvenim životom.
Bogatstvo je kao neki placebo Zapada – stvara privid da se osećate srećnijim, iako to niste. Ali ako vam ga oduzmu, više nemate ni privid. U šta tada investirati život? A nekada je i 5 centi dovoljno da se izmeni cela perspektiva.
Veseli 21. amandman
Danas niko rado ne pominje tridesete godine prošlog veka, jer su pokucale i na vrata dvadeset prvog, ali neko se setio jednog srećnog ili, bolje rečeno, veselog jubileja iz tog vremena. Pre 75 godina, 5. decembra 1933, predsednik Franklin D. Ruzvelt ratifikovao je 21. amandman kojim je ad acta stavljen 18. amandman. Opis zakonodavnog posla kojim je, u stvari, ukinuta prohibicija. U sveopštoj krizi, ljudi su makar mogli netrezveno, ali ponovo legalno da zaborave na istu.
Po nekima, prohibicija je bila »veliki socijalni i ekonomski eksperiment«, a njeni tvorci radili su iz najboljih namera prema svojim građanima. Drugi su je, osvrćući se na njene rezultate, poredili sa kugom (crnom smrću) koja je u srednjem veku harala Evropom. Put do pakla (propali su, ubrzo, i proizvođači alkohola jer niko nije hteo bezalkoholno pivo, a oni koji su hteli da piju ipak su se snašli, na svoju još veću štetu) popločan je dobrim, trezvenjačkim namerama. Danas postoji opšta saglasnost da se radilo o anahronoj meri u državi koja je prednjačila po modernim potezima.
Negde iz istog depresivnog doba potiče i anegdota o dve lavlje skulpture ispred glavnog ulaza Biblioteke grada Njujorka, koje predstavljaju jedan od turističkih simbola grada. Svoja imena, Strpljenje i Hrabrost, dobili su upravo istih tridesetih godina. Kum je bio tadašnji gradonačelnik Fjorelo H. La Gvardija, koji je verovao da su upravo to dve najvažnije vrline koje Njujorčanima mogu pomoći da prežive Veliku depresiju. To je bila trezvena vizija.
  Tatjana Jovanović
 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009