Nagrađen rad na nedavno održanom konkursu za studente novinarstva

Dobre i loše strane tabloida

»Radovana izdao Tadić«, »Čedo, govno jedno«, »OVK vadio Srbima bubrege«, »Oteli nam Kosovo«, »Kresnula bih se sa Acom Pejovićem«... »Seksualne radnice se plaše da govore na tribini jer srpski mediji pozivaju na njihov linč«... »Tužili su Kurir zbog klevete«... »Molila bih sve naše novine da ne iznose u javnost moje privatne snimke«... I ima još mnogo drugih i živopisnijih primera.
Tabloidi u Srbiji ne razlikuju se od drugih u okruženju. Veliki naslovi, niska cena, više loših nego dobrih strana. Prvo »skoče« pa tek onda kažu »hop«, a dok skaču privuku mnogo pažnje i skoči im prodaja, tako da ovo »hop«, odnosno demanti i izvinjenja završe na poslednjim stranama ili na sudu, a šteta je već napravljena.
Velike slike i naslove prosečan čovek u Srbiji pogleda u autobusu, ne stigne ili nema želju dalje da čita i time dobije »opravdanu osnovu« da raspravlja o političkim temama u Srbiji. »Posledica« čitanja u autobusu jeste više glasova za radikale ili trenutno »naprednjake«, iako važi opšte mišljenje da »novine uvek lažu«.

U ovom tekstu nećemo se baviti tabloidima koji prate estradu jer je poznato da mnoge naše »zvezde« plate da se napiše tekst o njima ili objavi koja slika. Nas više interesuje prikriveniji kapital, odnosno politički uticaj koji se vrši na tabloide.
Ono po čemu se tabloidi kod nas razlikuju od drugih jeste uvek plodno tlo za najrazličitije manipulacije i iskrivljavanje stvarnosti. Ukoliko se okrenemo nedavnoj prošlosti populizma i nacionalizma, koju su otvoreno negovali državni mediji, uvidećemo da se danas situacija nije promenila, samo su kanali ispoljavanja drugačiji. Nacionalizam privlači mase, a naročito u trenutku kada se »nasilno otkida parče teritorije« ili »srce Srbije«, ukoliko govorimo o Kosovu. Opozicija im daje legitimitet i podršku, ali i Crkva. Uloga političkog, finansijskog pa i crkvenog vrha je od presudne važnosti kada govorimo o uticaju tabloida na javnost. »Pouzdan izvor koji nije želeo da se predstavi« uvek je popularan sagovornik, a mnogi verni čitaoci tabloida nekako previde ovu činjenicu ili im i nije tako bitna. U uslovima tranzicije mnogi »tranzicioni gubitnici« nisu spremni da se prilagode novonastalim promenama i trendovima kakvi su privatna inicijativa, ambicija, globalizacija, tolerancija, pa se radi tumačenja i razumevanja zbivanja okreću tabloidima koji im na slikovitiji način predstavljaju stvarnost. Ujedno, time se utiče na javnost da ne podržava danas produktivnije ideje i tekovine savremenog sveta, kakve su tržišni kapitalizam, modernizacija, objektivno informisanje i multikulturalizam, a sve zbog »slavne prošlosti« u kojoj su »mirni« socijalizam i »crveni pasoš« uslov za sreću. Tabloidi utiču i tako što daju podršku političkim partijama i ličnostima: jedni su omraženi i izloženi pretnjama, a drugi se glorifikuju kao spasioci nacije i države. U jedne se nikad nema poverenja, a drugima se poklanja bezuslovna podrška samo zato što nisu na vlasti. Pri tom, nije najjasnije finansiranje pojedinih srpskih glasila.
Tabloidi privlače najviše pažnje kod bivših komunista/bivših socijalista/bivših radikala/trenutnih »naprednjaka« a ujedno i najvećeg dela naše populacije, odnosno penzionera. Mnogi bi rekli da oni imaju slab vid da bi čitali Politiku pa zato čitaju tabloide (kako je u jednom intervjuu izjavio Antonije Kovačević, bivši urednik Kurira). Međutim, oni se, kao i pomenuti »gubitnici«, po navici, slepo okreću nekritičkim tekstovima iz neimenovanih izvora, kako bi i dalje održali »lažnu« sliku prošlosti u kojoj su Srbi žrtve i mučenici, čije su najslavnije vođe izdali drugi i da su zato svi oni danas tako nemoćni.
Ne smemo zaboraviti možda i najvažnji razlog zašto su tabloidi takvi kakvi su – vrlo »rečiti« i bezobzirni u svojim nastupima – a to je konkurencija i borba za mesto na tržištu. Broj prodatih primeraka kreće se u stotinama hiljada, a kada organizuju igre u kojima sa primerkom novina dobijate i nagradni kupon, ovaj broj je još veći.

Koristeći osećanja povređenosti srpske nacije potura se mržnja prema Albancima ili Hrvatima. Kada je reč o podršci haškim optuženicima, koristeći se sećanjima na tada servirane priče o ratnim zločinima nad Srbima, pozivaju na podršku optuženima za slična i gora nedela. Kada u Beogradu treba da se održi gej parada javnost se poziva da osudi, ali i mogli bismo reći i »kazni« pripadnike ove manjine zbog njihove seksualne orijentacije, pa se mnogi huligani i navijači osete »pozvanim«. Zato imamo netoleranciju i otvoreno iskazivanje mržnje. Kasnije skrivanje iza prava na slobodu medija samo je kukavički način da se izbegne odgovor na pitanje šta je s etikom u novinarstvu. Profit je za tabloide važniji od otvorenih izliva besa onih koji ih slepo prate, a samim tim i važniji od mogućih fizičkih povreda koje huligani, videli smo, mogu da nanesu drugima.
Dobre strane? Ono što tabloidi umeju jeste to da skrenu pažnju javnosti s razlogom ili bez njega. Mnoge afere bi ostale prikrivene, a potezi političkih aktera prećutani da tabloidi nisu o njima pisali. Ne bismo znali koliko jedna žirafa vredi studentskih kredita, pošto ju je jedan naš političar kupio za zoološki vrt. Ono što još umeju jeste to da kritikuju vlast, skoro nikad je ne hvale. Kritikuju je možda i više nego što bi trebalo. Dobra strana može da bude i veliki tiraž. Kada se piše o zloupotrebama nekih funkcionera, to naiđe na mnogo veći odjek u javnosti nego što bi to bilo da je npr. list Danas nešto slično otkrio. Nepridržavanje novinarskog kodeksa i etike poništava dobre strane tabloida. A to je ipak stalna slika na medijskoj sceni Srbije.

	Ana Veselinović