Pravo na kritiku političara

Sve je zapravo počelo još u junu 2003. kada je opštinski sud u Babušnici oglasio krivim za klevetu Zorana Lepojića što je u lokalnom listu Narodne lužničke novine napisao da predsednik opštine Petar Jončić »zarad svoje egzistencije sumanuto troši novac građana opštine na sponzorstva i gala ručkove«. Okružni sud u Pirotu je tu presudu potvrdio, na osnovu čega je Lepojić morao da plati Jončiću 120.000 dinara s kamatom »zbog pretrpljenih duševnih bolova i povređene časti i ugleda«. U obrazloženju presude sud je nahvalio Jončića kao »poznatog i uglednog čoveka« i dodao da njegovo »povređeno dobro ima veći značaj nego što bi to bilo sa bilo kojim običnim građaninom«.
Evropski sud u Strazburu, međutim, nije se s tim složio i doneo je odluku da su sudovi u Babušnici i Pirotu povredili pravo na slobodu izražavanja, član 10. Konvencije o zaštiti ljudskih prava »što predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva«. Sada se ceo ovaj slučaj opet vratio u zemlju, pa je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava tražilo od Vrhovnog suda Srbije da zauzme načelan stav, što je ovaj i učinio. »Vrednosni sudovi o javnim ličnostima ne bi trebalo da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva jer intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom društvu«, kaže se u nedavno objavljenom zaključku pravnog shvatanja Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije. U ovom pravnom shvatanju, koje ima snagu obaveznog uputstva za rad nižih sudova, kaže se još i ovo: »Granice prihvatljive kritike su šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica. Za razliku od običnih građana, koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti su neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od novinara tako i od javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljiti veći stepen tolerancije«.
Ovakav stav Vrhovnog suda imaće svakako ogroman značaj za sudovanje u našoj zemlji kada je reč o tretiranju slobode javne reči. Naša sudska praksa, a i naše zakonodavstvo, nisu imali jednaki tretman prema svima, pa su sudovi najčešće krivično osuđivali građane koji su se osmelili da u medijima javno kritikuju političare. Kod nas je tako bilo odvajkada. U kraljevini, monarh je bio neprikosnoven, pa je ta nedodirljivost praktično prelazila i na njegove saradnike u vlasti. Za vreme socijalizma napad na političare tretirao se maltene kao napad na poredak. U Miloševićevom periodu, takozvani Šešeljev zakon uveo je drakonske novčane kazne za javnu kritiku funkcionera vlasti, čime su mnogi mediji dovedeni na prosjački štap.
Posle tolikog vremena, sloboda javne reči i pravo na kritičko mišljenje o javnim ličnostima najzad i kod nas dobijaju pravnu zaštitu.

	D. I.