Sedmogodišnje porađanje socijalnog dijaloga

Veštine odlaganja normalnog života

Prema pisanju Politike od 27. decembra, sednica Socijalno-ekonomskog saveta, koji čine predstavnici države, poslodavaca i sindikata, započet dan ranije »u haotičnoj atmosferi završen je bez ikakvog dogovora i zaključka«. Povodom istoga događaja, Večernje novosti objavljuju izjavu državnog funkcionera da je »Savet još bez dogovora«, što znači da će ga možda i biti, a Kurir ističe bombastičan komentarda su sindikati, odnosno radnici »namagarčeni«. Postoji i nešto sasvim očigledno. Svi napisi pominju da je sukob izbio oko primene Opšteg kolektivnog ugovora koji su proletos (29. aprila) potpisali predstavnici Vlade, Unije poslodavaca i sindikata. Tačka razlaza je ugovorom predviđena isplata toplog obroka i regresa, čemu se odlučno suprotstavio predstavnik poslodavaca.
Nisam kadar da predviđam hoće li se nastaviti pomenuta sednica. Ne želim da komentarišem komentare o »magarčenju«, jer su manipulacije, i velikim društvenim grupama, pa i radnicima, naročito prilikom izbora, opštepoznate i stare koliko i sami izbori. Dalje, ponavljanje opštih mesta, i kada zvuče eksplozivno, smatram banalnim. I zapaljive reči kojima se najavljuje da će »u sledećoj godini radnici u ogromnom broju neprekidno izlaziti na ulice« (videti citirani Kurir) zvuče kao isluženi kliše. Najzad, neću ni da sudim o licemerju moćnih i imućnih koji osuđuju radnike i sindikate za nespremnost za samolišavanje (»stezanje kaiša«) u uslovima rastuće krize, kada se od njih očekuje da se odreknu dela plate koja je mizerna (ili je uopšte nema).
Pomenuti događaj smatram značajnim iz drugih razloga. Naime, već sedam godina se najavljuje da će pomenuti Socijalno-ekonomski savet, kao ključno mesto socijalnog dijaloga, da »zaživi« a to, eto, nikako da se ostvari. Zašto? Pokušaću da na to pitanje potražim odgovor.

Oni koji pažljivije prate ovdašnja zbivanja mogli bi da se prisete da je Socijalno-ekonomski savet nastao kao deo projekta korenitih promena u Srbiji nakon 2000. godine. Naime, agilno jezgro pokreta za demokratske promene, predvođeno Zoranom Đinđićem, najavilo je donošenje novog ustava kao bitnog akta diskontinuiteta sa »starim režimom«

a put ka tome trebalo bi da utru tri prelazne institucije. Prva je Komisija za istinu, odgovornost i pomirenje, sa zadatkom da utvrdi šta se sve dešavalo minulih godina, ko je za sve to odgovoran i da pronađe puteve i načine pomirenja krvno zavađenih strana. Na čelu ove Komisije bio je tada veoma popularan novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Pompezno najavljena, posle izvesnog vremena, ova Komisija je, neobavljena posla, naprosto nestala, bez podrobnijeg objašnjenja. Druga prelazna institucija je Savet za borbu protiv korupcije. Posle izvesnih početnih lutanja i sporova, 2003. je najavljeno odlučnije delovanja Saveta. Radi toga je, u dogovoru sa premijerom Đinđićem, zakazana sednica Saveta, 13. marta, ali je on prilikom dolaska na tu sednicu – ubijen. Posle izvesnog vremena Savet je konsolidovan. Pod predsedništvom preduzimljive Verice Barać i njenih saradnika, Savet je proteklih godina pokretao brojne konkretne inicijative radi rešavanja krupnijih problema korupcije (od »Sartida«, preko Nacionalne štedionice i »šećerne afere«, do Luke Beograd) i pojedinačnih drastičnih primera nezakonite privatizacije (»Jugoremedija« iz Zrenjanina, »Keramika« iz Kanjiže, beogradski »C market« itd.), ali je Vlada, po pravilu, te inicijative ignorisala, čak povremeno i

ideološki napadala Savet zbog kritičkog odnosa prema problematičnim oblicima privatizacije. Inicijativama Saveta nisu poklanjale pažnju ni političke stranke ni nevladine organizacije. Samo je manji deo javnosti podržavao njegova nastojanja. Umesto podrške konkretnim antikorupcijskim inicijativama, sam Savet je prepušten odumiranju, a novoproklamovane institucije nisu ni započele rad. Korupcija se širila, umesto da se smanjuje. Na njene zabrinjavajuće razmere rečito ukazuje i sam republički javni tužilac Slobodan Radovanović, koji apeluje: »Ako ne pobedimo korupciju, ona će ‘pojesti’ Srbiju« (Politika, 28. decembar).
Socijalno-ekonomski savet je, dakle, treća prelazna institucija nastala iz težnji pokreta za

demokratske promene da se, inače, realni sporovi i sukobi u privredi razmatraju i rešavaju u okviru institucija i prema unapred normiranoj proceduri. U proteklih sedam godina najavljivano je da će ona da »zaživi«, ali tu izgleda nešto ozbiljno škripi. Nizale su se personalne promene i u vlasti i u opoziciji, i među poslodavcima i u sindikatima, ali nešto se nije promenilo. To je, pre svega, nepoverenje, kako unutar sve tri grupacije – vlasti, poslodavaca i sindikata – tako i između njih. Bezbroj činjenica ukazuje na to da svako od njih u onom drugom ne vidi partnera, nego protivnika, čak neprijatelja. Onaj drugi se posmatra kao brutalni vlastodržac, lopov i pljačkaš ili opaki ostatak

mračne prošlosti »samoupravnog socijalizma«.
Stvari su mogle i drukčije da krenu. Recimo, kada su i sudski poništavani ugovori o prodaji pojedinih preduzeća, i sami poslodavci su mogli da iskažu razliku između solidnih privatnih preduzetnika i onih koji su puki mešetari ili ordinarni kriminalci. I Vlada je mogla da ispravi propuste i da ispravi očigledne prestupe svojih organa i kadrova prilikom sklapanja ugovora i tokom kontrole njihove realizacije. Tako bi se efikasno branila zakonitost i sama institucija ugovora kao temelj i okvir poslovanja u uslovima tržišne privrede. I privatni preduzetnici i predstavnici vlasti mogli su da pokažu istinsku odgovornost za upravljanje i privatnim i javnim dobrima, a ne da ih zapuste i uništavaju. Izgleda paradoksalno ali je realno, zakonitost privatizacione procedure i ugovore najviše su štitili oštećeni radnici, u prvom redu radnici akcionari. Ali, oni nisu nailazili na razumevanje, ne samo kod vlasti i novih vlasnika, nego ni kod sindikalnih vođa i drugih grupa radnika, već prema staroj poslovici »neka svako kuka na svom grobu«.
U događaju koji je povod ovom tekstu nije reč samo o sadržaju ugovora i njegovom poštovanju ili kršenju, već o odnosu prema samoj instituciji ugovora. Pogledajmo kako s tim u vezi stoje stvari i na širem društvenom planu.

Za razumevanje teškoća u uspostavljanju socijalnog dijaloga korisno je da se, opet, prisetimo znamenitog »ugovora s narodom« koji je uoči izbora 24. septembra 2000. spektakularno obznanila Demokratska opozicija Srbije. Ona se svečano obavezala da će joj, kada dođe na vlast, jedan od najprečih javnih poslova biti donošenje novog ustava koji će, kako je već pomenuto, označiti jasan i odlučan raskid sa »starim režimom«. Pokazalo se, proteklih godina, da je znatan deo naroda to obećanje shvatio ozbiljno, i zato masovno glasao za opoziciju i učestvovao u demonstracijama radi priznanja rezultata izbora, a da sami pisci pomenutog ugovora, odnosno nova vlast, baš i ne drže do datog obećanja. Umesto javne debate o temeljima i okvirima normalnog života, čemu su dugo težili razni pokreti u Srbiji, krajem 2006. smandrljan je nekakav ustav čiji sadržaj nije bio poznat ni

poslanicima a kamoli široj javnosti, pa je uz to još, bez odlučnijeg otpora, i takav ustav potvrđen na referendumu i bučno slavljen preko moćnih aparata propagande. Izostao je, međutim, konsenzus o suštinskoj stvari za socijalni dijalog, preobražaju svojinskih odnosa. Naime, decenijama važeća institucija »društvene svojine« (»svačije i ničije«), koja je služila kao paravan za svekolike uzurpacije vlasti i vlasništva u partijskoj državi, ukinuta je, kako se to kaže, potezom pera, a da se ništa pouzdano ne utvrdi o načinu preobražaja jedne krajnje mutne sintagme u nešto što je jasno, racionalno i najšire prihvaćeno kao privatna i državna svojina. Time bi bile zadovoljene i elementarne norme društvene pravde i solidarne podele tereta dramatične i riskantne tranzicije. Umesto racionalnog konsenzusa o načinu preobražaja svojine, nameće se iracionalno jedinstvo (monolitnost
		Joan Miró, The Escape Ladder, 1939.

ili »sabornost«) oko večitog vlasništva na teritoriju Kosova. Zamisao prelaznih institucija kao puta ka stvaranju stabilnih institucija ustavnog demokratskog poretka, očigledno, deli sudbinu njihovog glavnog stratega, mučki ubijenog Zorana Đinđića.
Ostavljajući ovom prilikom po strani dramatične tokove sukoba oko Kosova, mahom kao »stvari srca«, držimo se teme ovog teksta, o mogućnosti dijaloga između glavnih aktera tranzicije. Na osnovu toga kako je dugo odlagano a potom na mah rešeno krupno i

složeno pitanje svojine, osnovano je zaključiti da su i privatna i državna svojina nejasno definisane, pa to stoga može poslužiti kao paravan za nove uzurpacije vlasti. Za razliku od ranije partijske države, kada je postojala samo jedna partija, sada je na delu više partija. Danas je više partija u prilici da uzurpira svojinska prava nad »ostavinskom masom« nekadašnje društvene svojine, i to bez stvarne odgovornosti formalnog ili faktičkog titulara vlasništva za uništavanje (abusus) raznih dobara, ne samo pojedinih fabrika nego i znatnog dela industrije, poljoprivrede, bankarstva itd. Ukoliko nema jasnih i prihvaćenih ustavnih i zakonskih okvira,
		Zamisao prelaznih institucija kao puta ka stvaranju stabilnih institucija ustavnog demokratskog poretka, očigledno, deli sudbinu njihovog glavnog stratega, mučki ubijenog Zorana Đinđića

onda nema ni pravnih prepreka zamahu vlastoljublja, egoizma i pohlepe. Iza izgovora o teškoćama »zaživljavanja« ovog ili onog zakona, kada se pažljivije pogleda, pomalja se

prepoznatljiv motiv da se pravne norme zaobilaze ili ignorišu. U takvim okolnostima, sve zvanične proklamacije o vladavini prava pokazuje svoje licemerje. Tada ni razni ugovori nemaju nikakvu stvarnu važnost, kao što je nisu imali ni bezbrojni »samoupravni sporazumi i dogovori« u vreme oktroisanog samoupravljanja. U vezi s ovim nameće se još jedno poređenje: nekadašnja partijska nomenklatura računala je na dugotrajnu ako ne i večnu vladavinu pa nije bila suviše užurbana da naplati svoje vladalačke zasluge, dok sadašnje partijske oligarhije ne mogu računati na večnost pa nastoje da svoje apetite zadovolje što pre i što više. U takvim okolnostima korupcija ostaje bezobalna, nestaje bilo kakav prostor za afirmaciju i realizaciju i javnog a ne samo privatnog interesa. Budući da mutne okolnosti neposredno definišu trenutni vlastodršci, uz saradnju sa znatnim delom opozicije, i u savezu sa uticajnim novim vlasnicima

(tajkunima), nastaje osobeno »vrzino kolo« ili »lov u mutnom« (bez lovostaja). U tim okvirima, oni koji nemaju ni moć ni imovinu – radnici i sindikati – nisu ni potreban a ni poželjan partner. A bez uzajamnog uvažavanja i poštovanja, zna se, nezamisliv je pa i nemoguć bilo kakav, pa i socijalni dijalog. Takvom redu stvari može se, doduše, pribaviti izvesna legalnost, postoji i ustav i zakoni koji svašta »pokrivaju«. A kako stoje stvari s legitimnošću takvog poretka?

Legitimnost poretka je, kao što znamo, nekada pribavljana propagandom »svetle budućnosti«, a odnedavno, kako vidimo, ideologijom »svete prošlosti«. Nekada se vladalo u ime istorijske misije radničke klase, a sada u ime mistifikovanih interesa nacije. Pomoću ideologije i propagande pribavlja se i zamašno sledbeništvo i masovna

pokornost podanika – vođama, gazdama, »strateškim partnerima«... Koriste se i izvesne razlike između ranije i novije dominacije. Politički voluntarizam nekada je znao biti veoma surov prema neposlušnima a pogotovo protivnicima, dok današnji izgleda tolerantno, naročito prema verbalnim slobodama a i raznim štrajkovima i protestima. Sadašnja dominacija izgleda mekše, snošljivije, jer donosi mahom rizike od nezaposlenosti, nemaštine, gladi, boleština i prirodne smrti, dok je ona ranija vlast znala ne
		Joan Miró, The Tilled Field, 1923-24.

samo da hapsi i sudi, nego i da ubija (»seče glave«). No, ni današnji haotični poredak nije lišen silovitosti, o čemu rečito svedoči i to da su ratna nasilja i zločini trajali kraće od pljačke, čije tragove nalazimo i pre i posle ratova. Simbioza »divljeg kapitalizma« i »haotičnog pluralizma«, ojačana »kohabitacijom« i koalicijom vladajućih stranaka starog i novog režima, biva sve žilavija, poništavajući nekadašnje nade u raskid sa starim režimom i dovodeći u pitanje mogućnost bilo kakve načelne alternative.
Na kraju ovog teksta, nastalog povodom jedne propale sednice Socijalno-ekonomskog saveta, na osnovu svega rečenog, možemo da zaključimo da su u sadašnjim okolnostima krajnje skučene mogućnosti da ikada »zaživi« dijalog vlasti, poslodavaca i sindikata. I nije problem samo u poštovanju ili odbacivanju konkretnog ugovora kao pravnog akta. Naime, kada se ne poštuju pravne norme, a pravo se tradicionalno smatra minimumom morala, onda se loše piše i etici i moralu, privatnom i javnom. Tada uzima maha anomija koju je sociologija odavno uočila kao opaku pojavu i po pojedinca i za društvo. O tome se u nas sve glasnije govori, što je i razumljivo, imajući u vidu kroz kakve smo sve lomove – i svekolikih normi – prolazili minulih decenija.
No, o anomiji se sve ozbiljnije raspravlja i na Zapadu, i u najrazvijenijim zemljama. Ovu temu nametnula je nadolazeća i sve ozbiljnija kriza vladajućih oblika kapitalizma. Očita kriza je izazov traganju za novim osnovama grupisanja i putevima preoblikovanja privrede, društva i države. U tom smeru, naročita pažnja posvećuje se vrednostima i vrednosnim sistemima. Obnavlja se, takođe, interes za razne oblike participacije – i samouprave – pojedinaca i grupa u privrednom, političkom i kulturnom životu. Traga se i za novim oblicima sudelovanja u javnim poslovima, jer se pokazalo da apsolutizacija moći bilo države bilo tržišta donosi razorne posledice. Kao što je ne tako davno holokaust počivao na zaraznoj floskuli o »suvišnim ljudima«, i kao što je odnedavno uskovitlani

nacionalizam označavao čitave nacije suvišnim i pokretao zločine »etničkog čišćenja«, tako i omamljujuća vera u svemoć tržišta mnoge ljude proglašava suvišnim i podobnim za »eliminaciju«, kako bi se reklo u pomodnom maniru »političke korektnosti«. Obnavlja se, takođe, i interes za razne, stare i nove, oblike solidarnosti radi odbrane ne samo elementarnog života (»puke egzistencije«) nego i artikulacije autentičnih vizija smislenog života. Ideologija »kraja istorije« više nije suverena, obnavlja se legitimnost razmišljanja o budućnosti čoveka i njegovog sveta, pa i alternativi sadašnjem stanju. Razlozi za zabrinutost za budućnost su u nas višestruki. Suočeni smo sa žilavim tragovima dugotrajne patrijarhalne tradicije koju najupadljivije karakterišu dominacija kolektiva nad pojedincem, moć ratničke družine i pljačke kao ratne privrede, potčinjenost žene. Oživele su i srednjovekovne odlike staleškog društva (monarhizam, klerikalizam, klijentelizam, fragmentacija društva
		Koliko flaša ulja? Juče sam nehotice posegla za dve flaše ulja u prodavnici. Imam ulja u kući, ali, ali ova kriza... ova svetska kriza me plaši, tera me na sećanja na rane devedesete... Bilo je grozno, nije bilo osnovnih namirnica, a ni para. Da li će danas, sutra, biti isto? Da li da kupujem nove flaše ulja, nabavim vreću brašna ili?... Tekst Milutina Mitrovića »Šta se krije iza površine« me je konačno, posle više tekstova na temu svetske finansijske krize, učinio pametnijom za ovu temu. Sve mi je objašnjeno, i kako je kriza krenula i dokle će ići. Ali ne znam šta će biti u mojoj zemlji. Da li će biti namirnica ako neće biti para? Ili neće biti ni para ni namirnica? »Pesimista je zapravo optimista koji zna podatke«, kaže u jednom času Milutin Mitrović. Pošto je Obama pobedio verujem mu na uverenju da »optimizam može doći jedino iz Amerike«. Očekujem tekst o onima koji znaju podatke da li će promene u Americi učiniti da ne strahujem od oskudice? Zorica Jevremović

na feude kojima suvereno vladaju partijski velikaši i tajkuni). Opstaju i razni nekontrolisani »centri moći« (tajne policije, na primer) iz bliže i dalje prošlosti antidemokratskih režima i zauzimaju ključna mesta u tranziciji, privredi, medijima... Tokom minulih razdoblja razorene su na samo države već i nekadašnja struktura društva, nastaju novi osnovi i oblici društvenog strukturiranja i oblikovanja političkog režima. Od prilike do prilike menjali su se oblici dominacije i podaništva, zapovedanja i poslušnosti (primerice, nekadašnji snishodljiv odnos moćnicima kompartije zamenila je poslušnost prema novim partijskim vođama, a naročito prema novim »gazdama«, a figura »strateškog partnera« nalikuje magijskom čarobnjaku ili verskom čudotvorcu). Menjale su se i spoljne sile koje su nas ugrožavale, ali nastaju i novi oblici prizivanja raznih sila, i sa Zapada i sa Istoka, kao zaštitnika i pokrovitelja. Sve to nisu nekakvi lelujavi pramenovi prošlosti već čvrsti delovi realnosti, što podstiče paušalno sintetisanje različitih elemenata prošlosti u vidu nekakvog homogenog mentaliteta. Olake konstrukcije nacionalnog mentaliteta, pak, sputavaju analitički i kritički pristup realnosti. Složenu stvarnost ne možemo razumeti bez uvida u konkretne događaje, konkretne aktere i konkretne komunikacije u užem i širem okruženju. Pritiska nas i naduvani balon ideološke interpretacije prošlosti i »nacionalnog bića«. Vladajuća ideologija je sklona da složenu i raznoliku nacionalnu baštinu svodi na ono što odgovara trenutnim oblicima dominacije, a uklanja (i iz sećanja) sve ono što je težilo individualnoj i zajedničkoj slobodi, modernizaciji i demokratiji, otvorenosti prema svetu. Mada se još nismo izbavili od dugotrajnog raspadanja nekadašnjih struktura, suočeni smo, eto, i s rastućom krizom u svetu, čiji smo deo, hteli ili ne hteli da to prihvatimo.
Samo razborit i kritički odnos prema krizi, i ovdašnjoj i svetskoj, ukazuje na realne puteve izbavljenja. Tek tako ćemo moći da se oslobodimo od razornih sila prošlosti i savremenosti i steknemo pouzdane oslonce za slobodu i »normalan život«, i u jasnim i prihvaćenim pravnim, moralnim i političkim normama.

	Nebojša Popov