Promemoria episkopa Grigorija

Neko je bacio kamen u vodu

Nije jednom bilo u istoriji Crkve da se crkvene velmože prisete u nevolji onog mesta iz Djela apostolskih – 4. 20. – iz kojeg se uobičajeno citiraju samo dve prve reči i to obavezno na latinskom – Non possumus. Sve činite s nama, udarajte nas na muke, ali mi »ne možemo da ćutimo o onome što vidjesmo i čusmo«. Mesec dana nakon Sabora na kojem su se lomila koplja – na kojem je bilo podela i sukoba – episkop zahumsko-hercegovački Grigorije se našao na mukama i progovorio je. Narodski se to kaže pukla trpila. Sabraći arhijerejima on je uputio pismo koje je zaista odjeknulo kao bomba. I kod nas i u svetu. Zna se sada da na Saboru ni episkopa Grigorija ni druge pretendente – pa ni samog mitropolita Amfilohija – nije pratila dobra sreća. Borba za vlast i za svetosavski presto u SPC bila je žestoka i ona okončana nije. Pismo–bomba, kako ga nazivaju, sada je javni dokument i borba se tek zahuktava. Navodno mu je mitropolit Amfilohije – episkopu Grigoriju – zabranio javne nastupe, ili mu je to samo »bratski savetovao«, svejedno, no niko nije uspeo da ućutka episkopa–pobunjenika. To je dobro. I zaputio se sam mitropolit Amfilohije u Tvrdoš u Hercegovini do pobunjenika, ali vajde nije bilo – episkop neće da ćuti i oglašava se.
Barem za čitaoce Republike sve ono iz pisma nije novo niti je neka senzacija – godinama to po tačkama znaju.
Ali jedno je kada o problemima u SPC govore analitičari, a sasvim nešto drugo kada progovori episkop ex cathedra jer gde je on tu je i Crkva, kako glasi drevna formulacija do

danas na snazi. Sada je progovorio član Sabora i to bukvalno i podrobno. I tu je novina jer to u SPC biva prvi put. Mi smo ćutali – kaže mladi episkop – i »pilatovski smo prali ruke« u aferi Pahomije, nismo aktivirali crkveno pravosuđe i stvar je prebačena na državno-pravno područje i dobili smo skandal jer ni crkvena ni laička javnost nisu umirene presudom. A to smo »morali činiti i po Ustavu SPC i po kanonima«. Morali smo ali nismo ništa uradili. Episkop sve više podiže glas i sve je precizniji – sukob između Amfilohija i Artemija s Kosova zna se oko čega je i ne možemo se praviti da ne znamo jer narod zna. Neka famozna građevinska firma »Rade Neimar« gradi i niko nema uvida u sredstva, ni Sinod, ni država. Svađaju se

episkopi i ruže i javno jedan drugog proglašavaju jeretikom ili izdajnikom »a mi jednako ćutimo«. Dični episkop mileševsko-radikalski Filaret uvodi »nehrišćanski post« i zida crkvu–svađalicu na granici s Crnom Gorom, kao da takvih već nemamo – jednu je metalnu Amfilohije digao na vrhu Rumije. On ugrožava odnose između država i nikom ništa jer on je »po zanimanju Srbin«. Ni onaj raskol u SAD nismo rešili a imamo i druge već pred vratima – govori episkop–pobunjenik. »Veronauka u Beogradu je pred fijaskom a Hram sv. Save gradimo kao da je Skadar na Bojani.« Ne ide veronauka čak ni u takvim školama najbolje – Osnovna škola »Sveti Sava« – gde je i pod komunistima na zidu stajala slika u svim učionicama svetitelja i prosvetitelja Save. Ono pak oko hrama na Vračaru je skandal – bogati i uporni neimari koji zahvataju dobro i iz crkvenog i iz državnog budžeta ipak nemaju dokaza da je sv. Sava bio egipatski faraon. I tu se sada prvi put u SPC čula reč lustracija kao nužnost u episkopatu i kao put neke obnove. Do sada to niko nije smeo da kaže i evo sada o tome govore episkopi. I sve se raspliće – govori i episkop Grigorije o »tajnim službama« u čijim se mrežama mnogi nalaze i to je ono što se doskora nije smelo ni pomisliti. I tako dalje jer mnogo toga ima u pismu kojim se episkop Grigorije obratio javnosti – pismo je javni dokument.

Naravno, ne ćuti ni sam episkop Grigorije i nakon svega u beogradskom Blicu (21. 12. 2008) kaže da je sada »opasno laganje samoga sebe lepim željama«. »A Kosovo je«, kaže on, »za neke ljude samo politički etalon kojim se dobijaju nekakvi poeni«. Episkop zahumsko-hercegovački pominje imena sabraće koja se bore za vlast nad bolesničkim odrom starog patrijarha Pavla. Ne štedi nikoga a vidi se da i državni poglavar Boris Tadić sa svojim ministrom vera nije najbolje shvatio stvar – i nikako se ne snalazi. Da li su oni i ovom pobunjenom episkopu nešto »obećavali« još je tajna – ali snašli se nisu u trenutku kada se i sami bore za blagoslov Crkve. Podseća episkop Grigorije da je »služenje nacijama, ideologijama i ljudima, skrivanje iza leđa srpstva, svetosavlja i nacionalne Crkve« obična idolatrija vlasti i greh. O sebi – to je to – malo govori. »Neki govorahu«, kaže on, »da Boga mole da ne budu na mestu patrijarha a sve čine da ga se domognu«. Nema enigme – sukob s mitropolitom Amfilohijem je na vrhuncu.
Spisak otvorenih pitanja je bogat i svi znaju da je tako i niko ne vidi kako bi se sve ovo moglo završiti.

Kao i svaka prognoza i ova bi mogla biti dobra, ali od prognoze ne zavisi kakvo će vreme sutra biti. Neki kažu da je episkop–pobunjenik petao koji je rano zakukurikao, no – njegovo je da kukuriče, a da li će zora svanuti to od tog divnog stvora koji kukuriče ne zavisi. Glavno je da su sve ovo pitanja koja se više zataškavati ne mogu i o pismu će se tek govoriti. Ovo je samo prvi čin u SPC koji se nije završio spuštanjem zavese – ne, zavesa će se tek podići. Do majskog Sabora će biti prilike za dijalog, a tu reč sve češće koriste i druge vladike u SPC nakon ovog pisma–bombe. Ako iskorak bude u smeru ekumenizma biće dobro, ali ne miruju ni paracrkvene formacije i organizacije sve prisutnijih ekstremista. SPC je u »vanrednom stanju« – to kaže i episkop Grigorije – ali i vancrkveni faktori su zatrubili na uzbunu. Pominje vladika i akademike dežurne iz dične SANU i druge koji sada brinu veliku brigu »šta će s Crkvom biti«. Ali ako je SPC uglavnom sama kriva za stanje u kojem se nalazi – a to svi znaju – nisu nevine ni one političke partije – doskora na vlasti – koje su vodile politiku forsirane klerikalizacije. Svi su oni zajedno SPC »uvalili« u ovo u čemu je sada.
Kamen je dobro bačen – i na vreme – i nije strašno što se mnogi stvor božji u toj vodi ovako uznemirio.
Voda je odavno bila ustajala i vreme je bilo da se ovo dogodi.

	M. Đ.