Psihoanalitičko viđenje stanja vlasti i građana današnje Srbije

Recesija kao (samo)odbrana

Zabrinuta lica zaronjena u šake snimljena na nekoj od svetskih berzi najupečatljivije su slike koje ispraćaju odlazeću godinu. Recesija je promenila i navike vezane za besomučne kupovine koje prate novogodišnje i božićne praznike. Svega je bilo, ali nekako uzdržanije, tiše i redukovanije.
Naše slike se, po običaju, nisu poklopile s onima iz sveta. U Srbiji se godina završava brojnim slavljima vezanim za porodična okupljanja posvećena svecu zaštitniku doma, koja se sastoje od neumerenog jela i pića. Priviknuti na svakojaka čuda, umorni od raznovrsnih strahova, pomireni s nemogućnošću da anticipiraju sutrašnjicu, svesni samo aktuelnog trenutka, većina građana Srbije globalnu recesiju ne doživljava kao problem koji će ga značajnije dotaći. Veoma dugo im je bilo teško i neizvesno. Davno su prestali da planiraju i da slušaju unutrašnje potrebe nastale spoznajom o životnim radostima i slobodnom odlučivanju. Teskobna svakodnevica ostavljala je malo prostora za zadovoljstva, ispunjavale su je brige, mučna osećanja osujećenosti i uskraćenosti.

U dolazećoj godini ne mogu da očekuju nikakav boljitak. Rđavo iskustvo koje nose dugi niz godina ostavlja im maglovitu spoznaju o nekakvom preživljavanju tako da i budućnost prihvataju bez nada, ali i bez ozbiljnijih strahova. Oni su sopstvene mentalne sisteme u vremenima velikog haosa prestrukturirali na nivoe u kojima su vodeći egzistencijalni elementi zaklonili sve suptilnije i prefinjenije sisteme. Redukovane psihološke potrebe ostavile su otvoren prostor za elementarne fiziološke, jer je u takvoj konstelaciji jednostavnije funkcionisati. Prate se dnevne potrebe, ne osvrće se na juče, ne čeka se sutra. Angažujući čulnu sferu ličnosti doživljavaju kratkotrajno olakšanje i privremeno umanjuju dugotrajnu napetost. Kada svest postane zamagljena alkoholnim dejstvom na raznim slavama, kojih kod Srba ima na pretek, mnogi dozvoljavaju sebi da zlurado pomisle kako je po nekakvoj njihovoj internoj pravdi ispravno da i drugi ljudi širom planete postanu zabrinuti, nesrećni i usamljeni u strahu od nesigurnog sutra. Tako njihova nesreća dobija neki univerzalniji značaj, poprima nove dimenzije i privremeno se uživa u zlu kao odbrani od mentalne pustoši.
Državni i politički establišment godinu recesije dočekuje s olakšanjem. Niko na ličnom nivou neće doživeti ozbiljnije potrese, niti će imati potrebe da se odriče od nekih životnih pogodnosti. Za neuspehe na društvenom planu moći će da nađu objektivno opravdanje. Recesija će postati reč kojom će moći sve da objasne. Ako privredni rast posustane, ako ne bude novih radnih mesta, ako se inflacija razmahne, ako zarade ne budu dovoljne za elementarno preživljavanje, za sve će biti odgovorna globalna recesija. Za neispunjena predizborna obećanja biće odgovorna svetska ekonomska kriza, i oni će moći još lagodnije da se bave sami sobom i besmislicama koje konstruišu i koje im okupiraju pažnju. Nespremni za ozbiljan i odgovoran posao koji bi zahtevao da se pripreme na dramatične zaokrete u vršenju vlasti, velike ekonomske potrese iskoristiće da izmučenom stanovništvu ponude objašnjenja kojima će efikasno štititi svoje pozicije. Lična i iskustva prethodnika im govore da su se sve nevolje uvek obrušavale na živote običnih građana, a izabrani su ostajali van uticaja zlih sila i nesreća. Veruju da će i ova kriza da pogodi ljude koji nisu u njihovim sistemima, a da će oni ostati neuznemireni i neugroženi na komfornim pozicijama. Osećajući se bezbednim na funkcijama koje im osiguravaju zavidnu materijalnu zaštitu, krizu prihvataju kao dobrodošlo rešenje, i efikasnu zaštitu.

Dolazeća godina neće im ostaviti mnogo prostora za rešavanje »velikih zadataka« vezanih za ispravljanje nepravdi, otkrivanje zavera i borbu za »teritorijalni integritet i suverenitet«. Teme ovakvih sadržaja su pretresane iz svih uglova, neprijatelji i prijatelji su detektovani i postavljeni na vidljive pozicije. Ako usledi neko novo priznanje Kosova, prekid i ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa državama koje bi to učinile, takve aktivnosti neće imati značajniji odjek među građanima Srbije, a ni među predstavnicima međunarodne zajednice. Negativna, destruktivna i antidruštvena događanja pristižu jedna druge, dok državne institucije nominalno odgovorne za opstanak i razvoj celovitog sistema reaguju parcijalno i sporadično baveći se posledicama, zanemarujući uzroke. Nijedan od krucijalnih događaja od kojih za duži period zavisi kvalitet života većine građana Srbije ne razmatra se ozbiljno i celovito. Stanje opšte konfuzije, koje su sami produkovali, podstiče se i održava kao jedino moguće. Dok se grčevito bore da se etabliraju ili ostanu na funkcijama koje donose beneficije, a ne zahtevaju nikakav angažman, političari ne vide kako ispod njih buja nezadovoljstvo, pritajeno, ćuteće i otrovno. Ne vide da nijedan sistem ne funkcioniše, da je sve u rasulu i destrukciji. Ako i vide, strah od nemoći pred tim pojavama izvlači ih iz realnosti i iznova usmerava ka dobro poznatim i proverenim varijacijama na jednu jedinu temu, kako u svakoj prilici i u svakom vremenu opstati na vlasti. Građani nemaju snage ni volje da se pobune protiv zajedničkog klizanja nizbrdo.
Podrška koju je Srbija dala Iranu u Savetu bezbednosti, nasuprot stavova Evropske unije, jasna je poruka našeg rukovodstva o smeru kojim treba da vode državu. Još jedna u moru obmana na koje svi svesno ili zbog osećanja bespomoćnosti pristajemo.

	Dragica Stanojlović