Podela Kosova – od »s kolena na koleno« do patosa misije Evropske unije

Rizik Euleksa – polje neizvesnosti i nepredvidljivosti

»Ko o čemu, baba o uštipcima.« Komentar ideje o podeli Kosova, koju je »duhovni otac nacije« usadio u narodne tribune, poslednjih meseci odjekuje jače nego inače. Raspoređivanje Euleksa na teritoriji Kosova, prema planu od šest tačaka utvrđenih na relaciji Beograd–Brisel–Njujork, zamirisalo je opojnim specijalitetima iz stare nacionalističke kuhinje – odsek podela Kosova, kojom već 14 godina suvereno šefuje Dobrica Ćosić od kada je, 1994. godine, u jednom italijanskom časopisu objavio tekst na tu temu.
Najnovija najezda ideje o podeli Kosova izazvana je činjenicom da se u tom planu, osim istaknute statusne neutralnosti Euleksa, suština sadržaja šest tačaka odnosi na ukidanje mogućnosti nastanka bilo kakve vrste kontrole Prištine nad severnim Kosovom, odnosno u sredinama u kojima žive Srbi.
Čin glavnog kuvara nacionalističke domaće kuhinje preuzeo je sada već potpuno »stasali« sin Ćosićevog bliskog prijatelja, filozofa Ljubomira Tadića – aktuelni predsednik Srbije. Prvi među konobarima koji u dodiru sa svetom poslužuje specijalitete Ćosićevog doživljaja slike sveta jeste ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Već je oprobao ulogu poslušnika predsedniku, odajući štreberski karakter koji je Tadić verovatno još kao njegov razredni starešina u gimnaziji prepoznao u smislu buduće neprikosnovene odanosti. Ukoliko se u dogledno vreme Ćosićev san o podeli Kosova ne pretoči u javu, Jeremić će morati da iz svog okruženja identifikuje budućeg nosioca i misionara Ideje, kako bi svoje »umeće« preneo na sledeće koleno.
»Mi želimo da se vratimo u pregovarački proces, mi želimo kompromisno rešenje. Nedopustivo je da jedna strana dobije sve, a druga strana ne dobije ništa. Mi želimo realistično, ostvarivo, kompromisno i održivo rešenje, koje donosi korist svima«, izjavio je Tadić 8. decembra, dva dana pre nego što je misija EU zakoračila na Kosovo i zvanično počela da funkcioniše.
Ubrzo nakon što je odneo pobedu na februarskim predsedničkim izborima, a pre nego što je mladog Jeremića lansirao u pohod na Bliski istok u prikupljanju podrške u borbi protiv »dalekog« Zapada, Tadić je »brzopleto« izjavio da mogućnost podele Kosova nije isključena. Uvek iznova šokirana javnost tražila je objašnjenje, a Tadić se »izvukao« argumentom da je njegova izjava istrgnuta iz konteksta. Par meseci posle, ta se izjava uvlači u kontekst nikada ovako žive i na dohvatu do ostvarenja – ideje o podeli »južne srpske pokrajine«.

Paradoksalno, dominacija pojmovnog sklopa »kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta« iz ovdašnjeg političko-kolokvijalnog govora prešla je u kosovski politički »mejnstrim«, u trenutku kada je odlučeno da plan od šest tačaka bude osnova raspoređivanja misije EU na teritoriji Kosova. Plan UN krši teritorijalni suverenitet i integritet Kosova, zaključak je tamošnjeg opštenarodnog konsenzusa. U odbrani ustavnih načela, odnosno teksta o nezavisnosti sadržanog u Ahtisarijevom planu, kosovske vlasti demonstriraju pred svojim građanima nemoć da bilo šta promene u namerama zapadnih zemlja, tako što tu neuticajnost i slabost, po starom balkanskom receptu, predstavljaju kao moć.
Potežu za argumentima koje opravdavaju elementarnom logikom – misija EU ne može biti statusno neutralna jer nju čine predstavnici zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Opoziciji, nevladinim organizacijama i svim drugim relevantnim činiocima opštenarodnog konsenzusa o tome da ne treba ni po koju cenu prihvatiti beogradski plan od šest tačaka kosovske vlasti guraju pod nos sadržaj predsedničke deklaracije SB UN – »o svemu se može naknadno razgovarati, ali samo nakon uspostavljanja reda i mira, granice, Euleksa, unutar jedinstvenog i nedeljivog Kosova«. To, međutim, nije dovoljno da bi iko mogao pomisliti da je reakcija na pristanak kosovske vlade da se Euleks po tim pravilima raspoređuje na Kosovu iscrpljena u nekoliko masovnih uličnih demonstracija.

Sprovođenje vladavine prava i uspostavljanje bezbednosti ciljevi su koji čine misiju EU

isključivo tehničkom, kad god je takvo objašnjenje potrebno. Jednoj ili drugoj strani, u cilju obmane svojih građana, međunarodna zajednica će biti srećna da pomogne, samo da ne bude ometana u sprovođenju vladavine prava i uspostavljanja bezbednosti. Zvanični Beograd je dobio paket u kojem ima magične brojeve i pojmove za manipulaciju raspoloženjem naroda – »1244«, »rekonfiguracija Unmika« i »statusna neutralnost«. Vlasti u Prištini, pak, plan od šest tačaka koje učvršćuju autonomiju u srpskim sredinama vide kao prelazno rešenje, a svojim građanima ističu onaj deo dokumenta usvojenog u SB UN koji

govori da će se tokom prisustva Euleksa na Kosovu stvari menjati u hodu, kako budu nalagale okolnosti na terenu.
U Beogradu vatromet. Diplomatska pobeda Srbije kao pena šampanjca: sjajna ali raspršiva. Domaći diplomatski bataljon je u žaru ofanzivnog naboja za ostvarenje viših ciljeva obećao Iranu podršku pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija prilikom glasanja o rezoluciji kojom zemlje EU iskazuju nameru da osude ponašanje iranskih vlasti u oblasti ljudskih prava. Reč je o onim pravima koja, osim »uživanja« u odsecanju prstiju i ruku maloletnika kojom su ukrali voćku na pijaci omogućavaju i prigodne zabave za iranske »momke« – javno kamenovanje žena osuđenih za neverstvo. »Ništa ne košta, a puno vredi«, sledstvena je logika takvog čina da cilj opravdava sredstvo, kojom se valjda mladi Jeremić povodi kada se uveče, umoran od odbrane nacionalnih interesa, vrati kući svojoj ženi. Da li bi odbio »diplomatski« poziv Iranaca da u pratnji supruge ode na demonstraciju »moralnog načela« kamenovanja u toj zemlji?

Svetloplava boja na uniformama novih ukrotitelja kosovskog nestašluka odaje utisak dobrih namera evropskih prijatelja. Prvi put u istoriji oprobavaju sposobnost da dugoročno utiču na situaciju u svom neposrednom okruženju, i to na najcrnjoj tački Evrope kada je reč o organizovanom kriminalu, trgovini ljudima, oružjem i drogom. Logično je pitanje: »A gde bi, drugde, trebalo da se dokazuju?« I to je istina, ali činjenica da su budući tutori neiskusni najavljuje opasan izgovor usled nastanka problema – nepredviđenost.
Vojislav Koštunica i izvođači radova na projektu dizanja u vazduh graničnih punktova, u saradnji s radikalima, i dalje drže pod kontrolom Srbe sa Kosova, jer im je to neophodno za unutrašnju političku borbu. Podstičući šverc i kriminalne radnje, oni čine trenutno paradržavnu formaciju na Kosovu. Zbog toga se ističe neophodnost stvaranja jedinstva unutar srpskog vođstva putem izbora, kako bi se toj grupi dao legitimitet za stvaranje čvrste autonomije u srpskim sredinama i pozicija za pregovore u čak 22 mesta.
Kosovske vlasti, s druge strane, ne smeju se ni na koji način otrgnuti od međunarodne zajednice, jer efektivno ne kontrolišu teritoriju ni tri kilometara od Prištine. Nisu sposobni ni da smire socijalni nemir, tako da će dugo još biti vezani za novac sa Zapada. Zaključak je da i kosovskim vlastima i međunarodnoj zajednici preti opasnost od ekstremista i kriminala. Politička previranja na Kosovu su činjenica. Na vlasti su tzv. prozapadni Albanci koji se pribojavaju od političkih protivnika koji utemeljenje pronalaze u socijalnom populizmu, ali i ekstremista koji mogu svaki čas da izazovu nestabilnost. Istovremeno, Pokret samoopredeljenja sve više jača i stvara se prostor za nove izbore. Zbog toga je u interesu kosovskih vlasti da Euleks što pre preuzme kontrolu.
To, međutim, znači da se više neće tolerisati šverc, siva ekonomija i kriminal, što ne odgovara nijednoj strani, jer većina stanovništva na Kosovu upravo od toga živi.
Ono što bi trebalo da se »u hodu« definiše otvara polje neizvesnosti koja je, time što se najavljuje, već uperila prstom na eventualne žrtve, one koji će pasti časno ili nečasno, a to neće biti oni koji su za stvaranje problema jedini odgovorni.

	Snežana Čongradin