Kolebljivi, opasni i pohlepni

Kraj godine, kada se usvaja najznačajniji jednogodišnji akt svake zemlje, budžet, dobra je prilika da se ispita kolika je sposobnost države da valjano obavlja svoje poslove. Naša je vlast u ovom pogledu retko kada bila uspešna, a ovoga puta, upravo poslednjih dana 2008, da bi zlo bilo veće, skolile su nas i mnoge druge neprilike: da li Vlada pada ili opstaje, hoće li građani imati pasoše, koliko stvarno vredi energetski sporazum s Rusijom, šta ćemo sa skandaloznim zaradama u javnim preduzećima i još mnogo koječega drugog. Najzad, na jedvite jade, u poslednjem trenutku, nekako smo se ispetljali iz sopstvene paukove mreže.
Rasplet i nije mogao da ispadne dostojanstveniji kada imate nenormalnu državu čiji se vrh sastoji od kolebljive Vlade i degradirane Skupštine. Predlog budžeta za 2009. najpre je zakasnio, a kada se i pojavio odmah se videlo da je sklepan na brzinu i nedorastao za iskušenja koja nas čekaju u ovoj godini. Nema tu ni ekonomske strategije, ni prave filozofije razvoja, a što je najgore, ni pune međusobne saglasnosti članova Vlade o ekonomskoj politici. Za takve falš poslove u narodu je odavno skovan izraz »kao da je pravljen na drvljaniku«, što će reći da je i taj predlog više tesan sekirčetom takozvane štednje, nego nespornim proračunima. Svi su ostali nezadovoljni, čak i ogorčeni, bez ijedne vedre tačke okupljanja nacionalne energije za važne poslove koji predstoje u ovoj godini.
Istini za volju, za ovu lošu priču o budžetu kriva je i opozicija, naročito SRS, koja je svojom ponovljenom opstrukcijom radila sve da se i svaka efikasna odluka dovede u pitanje. Da stvar bude gora, vlast je na ovu agresivnu drskost odgovarala fatalističkim mirenjem s lošom sudbinom, pa je predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović rekla »pa i ako se ne usvoji budžet za iduću godinu i umesto njega bude privremeno finansiranje, neće biti smak sveta«. Bilo je i krajnje trapavih pokušaja ulivanja optimizma i poverenja: misleći da će baš tako da se dopadne narodu šef države Boris Tadić razmetao se svojim autoritarnim sklonostima da će zajedno s premijerom stalno ocenjivati ministre i opštinske čelnike i smenjivati ih ako ne bude zadovoljan njihovim radom. Dabome, niko ne veruje da se kod nas sprema uvođenje autoritarnog režima, ali sama činjenica da je predsednik Republike osetio potrebu da podiđe najprimitivnijem delu biračkog mentaliteta govori o našem jadnom stanju vođenja državnih poslova.
Najgore je to što se sem ovih promašaja vrhova državne administracije i najveći deo opozicije pokazao krajnje opasnim. Budžetska i druga destruktivnost bila je ponajmanje što je svih ovih dana pretilo s njihove strane. Mnogo je ozbiljnije ono što su nam nudili kao alternativu, političku i ekonomsku, ovoj, ipak, proevropskoj Vladi. Narodnjaci Vojislav Koštunica, Velja Ilić i Maja Gojković traže formiranje interventnog fonda za pomoć privredi, zaštitu socijalno najugroženijih građana, smanjenje najviših, a povećanje najnižih penzija, veće subvencije poljoprivredi. Radikali na sve to dodaju smanjenje poreza, pa čak i ukidanje poreza za neke dečje proizvode. Njihov program samo za lakoverne može da bude dopadljiv na prvi pogled, ali ako se ne kaže ko će da finansira ovu džinovsku državnu preraspodelu, sve ostaje na pukoj demagogiji, populizmu i primitivnom socijalizmu.
To je tek početak promena koje bi nas zadesile u njihovoj režiji. I narodnjaci i radikali i naprednjaci traže odustajanje od jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU i brzo i odlučno potvrđivanje energetskog dogovora sa Rusijom. Jedan međudržavni dogovor tako se pretvorio u nametnuti izbor – okrenimo leđa Evropi i zasnujmo našu međunarodnu orijentaciju na ruskoj zaštiti. Oni, u stvari, slede onu dvovekovnu nostalgiju, tako snažno ukorenjenu u Srbiji, od koje su toliko patili tvrdi konzervativci, nacionalistički mitomani i ekstremni komunisti.
Problem, međutim, nije toliko u opoziciji koja hoće da retrogradno promeni pravac razvoja zemlje, već u vlasti koja nema odlučnosti da se odvaži na neophodne demokratske promene. Zato nam se uvek vraćaju stari problemi. Tu je i glavni izvor stalnih napetosti i nestabilnosti kod nas. Od obrazovanja Narodne skupštine i Vlade prošlo je tek šest meseci, a ponovo se pokreće pitanje novih izbora – hoćemo li novu vladu ili manjinsku vladu? Najgore je što to ne radi samo opozicija već isti zahtevi dolaze i iz koalicije na vlasti. Ko onda može da se pouzdano nada da će naši čelnici voditi valjanu politiku i da će nas zaštititi od nadolazećih posledica finansijske krize. Naša loša situacija ima i druge tragične aspekte – ne samo da se demokratski blok na vlasti ne učvršćuje i proširuje (recimo sa LDP), već se i ono što postoji dovodi u pitanje (odnosi Tadića i Dinkića). Umesto toga, sve se više govori da će, posle socijalista, DS praviti aranžmane sa Tominim naprednjacima. Možda i neće, ali je već dovoljno zabrinjavajuće ono što se dešava i priča.
Uostalom, između vlasti i opozicije kod nas je oduvek postojala tanka linija razlikovanja; jednima i drugima zajednička je javna i neskrivena pohlepa u grabljenju nacionalnih dobara. To se videlo i ovih dana kada je pukla bruka povodom skandalozno visokih plata i bonusa partijskih kadrova u javnim preduzećima. Vlada je priznala »da se malo preteralo« i da primanja treba smanjiti, ali je hipokrizija u tome što je cela ova tvrđava nezakonitih privilegija i korupcije ostala netaknuta. U ekonomskom smislu nezaslužene prednosti su u tome što su svi ti čelnici javnih preduzeća dužni da deo svojih primanja ustupaju svojim strankama; sem toga, javna preduzeća prilikom sklapanja raznih poslova često tajno ugovorenim procentima favorizuju stranke iz kojih dolaze. U političkom smislu svi ovi mutni poslovi mogu da posluže i kao sredstvo međusobnog obračuna i ucena, kao što se videlo na primeru aerodroma »Nikola Tesla«. Sve je, međutim, brzo zataškano i niko, bar do sada javno, nije preduzeo ništa da sudski istraži koliko su političke partije na ovaj način razvukle narodnih para. Ako je povodom energetskog sporazuma s Rusijom moglo da dođe do inicijative pred Ustavnim sudom, zašto nema sličnih pokušaja da se ozbiljnije začeprka i po ovom kriminalnom leglu?
Sve dok ne dođe do takvog raspleta, naše prilike će i dalje da liče na onu ponižavajuću priču o pobedi pohlepnih nad naivnima.

	Dragoš Ivanović