Povodom jedne knjige

Omamljujući smrad

Onog trenutka kad sam u jednoj televizijskoj emisiji na ekranu ugledao knjigu pod nazivom Anatomija globalističkog smrada i čuo da u njoj pisac, pored ostalog, na svoj način, opravdava i ubistvo Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, žarko sam poželeo da dođem do nje i prikažem je. Nameravao sam da se najozbiljnije suprotstavim piščevom razmišljanju raspoređenom na preko tri stotine stranica, na kojima su izneti delovi: geneza smrada, kako smrdi smrad i suzbijanje smrada.
Pisac je bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti Jugoslavije i jedno vreme savetnik u kabinetu Radovana Karadžića, kako piše u predgovoru Momo Kapor. A ko bi drugi bivšem savetniku učinio tu uslugu ako ne bivši senator Karadžićev.
Autor, pak, u svom predgovoru navodi i brojne izvore; »Tu su analize i komentari

najviđenijih srpskih političara, intelektualaca i publicista patriotske antiglobalističke opcije, kao što su: akademik Mihailo Marković, prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Smilja Avramov, Dragoš Kalajić, Slobodan Milošević, prof. dr Vojislav Šešelj i mnogi drugi... Zatim korišćeni su originalni javno objavljeni i tajno pribavljeni materijali nevladinih organizacija...« A na te organizacije se u stvari i okomio. Kad sam pak uspeo da se domognem knjige i za divno čudo pročitao je, utvrdio sam da ja jedino smejući se mogu da pišem o njoj. Interesantno, ja se smejem i dan-danas, kad knjiga više nije kod mene. Smejem se po ceo dan i u kući i na ulici. U prvo vreme moji najbliži su se zabrinuli. U zemlji ozbiljna situacija, a ja se kliberim. Čak su me odveli na prevaru u bolnicu »Laza Lazarević«. Na sreću, tamo su i lekari i medicinske sestre (i braća) bili toliko ljubazni prema meni, što je neobično za sve vrste klinika i domova zdravlja. Milovali su me i po telu i po odelu i izvinili se što ne mogu da me

prime, jer su prebukirani. Odavno već nemaju mesta za nove pridošlice. Stari pacijenti im čak spavaju jedni na drugima. Uputili su me na kućno lečenje. A ja zdrav zdravcit – jedino mi je knjiga smešna!
Ruku na srce –dok mislim na nju, iako u njoj ima tužnih stvari, pa i smrti, mislim i na atmosferu u javnosti koja je poprilično zacrnjena. Setimo se samo da je Šešelj prilikom svog dobrovoljnog izgnanstva u Hag nagovestio krvavo proleće kod nas. Njegov saborac, a sada otpadnik od njega, Toma Nikolić je svojevremeno izjavio da mu nije žao što je Ćuruvija ubijen; valjda zato što je dekret došao odozgo. Episkop Amfilohije se razračunavao s Amerikom na opelu pred sahranu Zorana Đinđića, a Dobrica se u feljtonu, koji mu je Politika objavljivala ove godine, cenjkao sa Međunarodnim komitetom Crvenog krsta o broju žrtava u Srebrenici.
U takvoj atmosferi humor dođe kao uteha. Dr Bokun je jednom izjavio: »Kako nijedan čovek nije ostrvo sam za sebe, smeh mu je najlepše sredstvo komunikacije«. A smeh je dar od boga koji odagnava sav užas ovog sveta, bilo pisan, urađen, čak i zamišljen; pobeđuje ga, osokoli čoveka – pa i ženu, jer i žena je čovek, pogotovu što ih ima više od muškaraca u nevladinim organizacijama, u čije je sve tajne – kako kaže Kapor – pisac ušao. A u predgovoru ima još Mominih bisera. Sebe smatra »za čoveka koji se ne bavi politikom...«, što može da bude tačno ako po kući – iz sobe u sobu – ne nosi transparente, ali docnije ću navesti da njegov politički angažman ima veću težinu.
Pisac u začetke neprijateljskog delovanja nevladinih organizacija ubraja na prvom mestu zavedenu jugoslovensku omladinu željom za životom u bogatijem svetu, te su se šezdeset osme godine digli na ustanak: »Za lepši i napredniji socijalizam«. Kao, namera im je bila da »koliko mogu pomognu da naš socijalizam bude još lepši i napredniji«, kako kaže pisac.
Ali, naravno, u prvo vreme te organizacije nisu od tih mladih tražile ništa, a potom bi im oni poslužili verovatno da saznaju da li je neka dama ženskog pola, da li je izvesni maloletnik tukao, pljuvao i govorio da je blesav drugom maloletniku, jer se ne slaže s njegovim političkim mišljenjem, da sa svima sa kojima oni dolaze u dodir, pa i onima sa kojima ne dolaze, savetuju da spavaju na desnoj strani, da jedu desnom rukom, da gledaju desnim okom i ustaju na desnu nogu, iako je srce na levoj strani – kako je propovedala Mira Marković.
Božanstven je opis kako se piscu i njegovim pretpostavljenima činilo vreme navodnog pokušaja prevrata marta 1991. godine. »Danima smo bili u pripravnosti 24 časa. Stigao mi je izveštaj tehnike o razgovoru koji je odgovorni urednik Studija B vodio sa svojom TV ekipom na terenu. Na pitanje šta se dešava odgovorili su mu da već satima traje zatišje. Prokomentarisao je da ga ne zanima zatišje već krv. Rekao je da je u svet otišla informacija da Beogradom teku potoci krvi i sada tu informaciju treba opravdati. Tačno se sećam reči odgovornog urednika: ‘Znači, nađite mi krv po svaku cenu, ako treba porazbijajte noseve između sebe i snimite tu krv, svet od nas očekuje krv i mi ćemo im to dati’. Zaboravio je da naglasi ‘srpsku krv’. Tražio sam od rukovodstva akciju, i naravno, dobio.«
Da je došlo do hapšenja, pitam se, kako bi znali koja je čija krv, ko je kome razbio nos?!
A kada su operativci upali u Studio B pisac poverava »da je jedan od operativaca okupio zaposlene i saopštio im da svako ko hoće može da ide. Najpre su se svi izjasnili da žele da ostanu, ali kad im je zabranjeno da se kreću i međusobno razgovaraju postalo im je dosadno, pa su otišli da se priključe demonstrantima«.
Na kraju su i jedni i drugi – i operativci i studiobeovci – otkriva pisac, nazdravljajući ispili flašu viskija.
A ja dodajem, iako je to američko i englesko piće, bez obzira što ni Amerika ni Engleska nije zemlja proleterska, već su se, kako bi rekao pisac, pretvorile u globalističke posestrime!
Ivana Stambolića okarakterisao je pisac kao čoveka koji je napravio brzu i uspešnu karijeru. »Međutim, čim se dokopao vlasti, revidirao je ideju komunizma i počeo da propoveda globalizam kao svoje viđenje ‘istorijske alternative moderne Srbije’ sa ‘poslušnim Srbima’, koji će biti baš po volji Zapada... Stambolić je likvidiran od strane nepoznatih izvršilaca... Za to delo optuženo je nekoliko pripadnika Službe državne bezbednosti...«
Ni pisac nije sveznajući iako je bio funkcioner sveznajuće službe. Važno je da je on u knjizi do tančina opisao koji je američki obaveštajni strateg, između ostalih, Ivana držao na vezi. Mada, kako sam obaveštava čitaoce, ni Stambolić nije krio od svojih prijatelja da je imao bliske kontakte sa funkcionerima američke obaveštajne službe. A možda se dogodilo da je Ivan u snu govorio, a čovek dok spava pravi se važan i priča šta mu padne na pamet, a pisac pošto je uvek bio budan to mu je palo kao izvanredan podatak!
O Đinđiću, između raznih pominjanja, piše i ovo: »...Likvidirala ga je grupa srpskih veterana, pripadnika nacionalnog patriotskog fronta. Uzgred rečeno, atentator–snajperista imao je veoma lak zadatak. Bez teškoća je odabrao zasedu, locirao ‘objekat’ i neutralisao ga, a zatim se isto tako neometano udaljio sa lica mesta...«
Kako samo on to lako navodi, kao da savetuje pokojnog Zorana, koga je prethodno okarakterisao kao mladog egocentričnog intelektualca, da kad umre zapeva, pa će umesto njega sahraniti nekog tmurnog neistomišljenika!
Mnogo još ima na tri stotine strana nenamernih smešnih monologa i skečeva. Ređaju se: pokušaj izazivanja građanskog rata u Srbiji, inicijative na planu amerikanizacije Jugoslavije, globalistički udar i uspostavljanje marionetskog režima u Srbiji, nivoi globalističke dominacije, intelektualna društvena kvazitela, oblici društvene sabotaže koja se sprovodi preko nevladinih organizacija itd., itd...
Morao bih i one izabrane delove da objavljujem u nastavcima, pa bi se kao na RTS-u serija »Selo gori a baba se češlja« i ovaj moj tekst preinačio u beskonačnost.
No, jasno je i da se u ovoj knjizi, što je osnovno, deli srpski narod na Srbe i Srbe-nesrbe. Neko tu deobu brka sa patriotizmom i nacionalizmom, ali Orvel je svojevremeno dao

objašnjenje da se to ne sme činiti ni za živu glavu. Napisao je: »Pod patriotizmom mislim na privrženost određenom mestu i određenom načinu života, za koje čovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji želja da ih nametne drugim ljudima... A nacionalizam je neodvojiv od želje za vlašću. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura što više moći i prestiža ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost«. Nažalost, pisac ove knjige, koju naziva studijom, ne pravi tu Orvelovu razliku između jednog i drugog termina. A sad je dockan da se obrati Orvelu, ne bi li mu čak i pod pretnjom sile dao objašnjenje koje piscu odgovara; Orvel je odavno već na onom svetu, u kojem nema ni jednih ni drugih. No, pisac je tvrdoglav i uporan, ko zna da ga on i u tom prebivalištu ne bi jurio da od Orvela dobije priznanje o njegovom pogrešnom uverenju. To pretpostavljam prema piščevoj ratobornosti. On u svojoj »studiji« otkriva da postoji i njen četvrti deo, koji nije uvrstio u knjigu. »On se odnosi na čin
		Leon Bakst, - -

organizovanja patriotskih snaga u zemljama gde je već zavedena tiha ili otvorena okupacija sa uspostavljenim marionetskim režimima, a praktično se svodi na PRIRUČNIK O URBANOJ GERILI. Izostavio sam ga sa iskrenom nadom da čitaoci iz Slobodnog sveta nikada neće doći u situaciju da budu primorani da se organizuju po tim principima. Što se mog naroda tiče, Srbima ta vrsta literature nije ni potrebna, imajući u vidu da nam je sklonost ka gerili duboko usađena kao deo nacionalnog identiteta.«
Ja nešto razmišljam, koliko bi nam mnogo značila neka sprava, neki naciometar, kao toplomer koji meri temperaturu tela. Ne može čovek da se osloni na svoje osećanje, da će u bližnjem prepoznati jednu ili drugu osobinu.
Kao dete sam pokušavao da odgonetnem mog dedu, koji je već mnogo godina s Orvelom na drugom svetu. Za njega su mi govorili da je bio Srbenda i po, ili čak i tri frtalja.
– Lepo ti je Srbin biti, ali teško! – rekao sam jednom i nežno lupio pokojnog dedu u grudi.
Deda me šeretski pogleda, uhvati za ruku i povede.
– Pravac u kafanu! – prošapta gromoglasno.
Potrčali smo u bojnom redu. Tek što sam posle tri koraka zastao da promenim nogu, Radojica, vojnik iz Prvog svetskog rata, stigao nas je dahćući. On ni u najtežim trenucima nije napuštao mog dedu.
Nastavili smo trčanje sva trojica ispuštajući dušu svaki čas.
– Vod stoj! – naredi deda.
Stigli smo na dedino odredište. Bilo je tu čeza, vranaca, šajkača, opanaka, bunara, brvnara... a tek Srba! I usred srede (ne četvrtka), k’o Lazareva zadužbina u nebo se digla kafana, koja je bila dedin izbor.
Stadosmo pored vrata, Deda baci kamena s ramena i slučajno razbi vrata i glavu vojnika Radojice, ali on muški oćuta. Uđosmo. Po starom dobrom običaju pozdrava bez poljubaca nema. Deda priđe prvom na koga je naišao. Bio je to garderober. Zagrli ga i poljubi tri puta. Tu se našao i jedan stranac, koji ne samo da nije znao srpski, nego nije znao ni za sebe. Deda i njega poljubi. Osvrnuo sam se levo desno i odmah utvrdio da će poljubaca tek biti. Kelner spusti piće na sto, pa poljubi gosta. Gost nabode ražnjić na viljušku pa poljubi drugog gosta, ovaj mu uzvrati poljubac. Ko sedi sam poljubi sam sebe.
– Vidi braću, rode moj! – reče deda i poljubi vojnika Radojicu u glavu koju mu je malopre razbio.
Ja sam radosno pogledavao u Srbe kao da ih nikad nisam video.
Jedan glumac je malo-malo ustajao i recitovao »Padajte braćo«. Na početku njegov brat je padao odmah posle prvih reči, ali docnije svi navališe da padaju. Pade i vojnik Radojica i opet razbi glavu. Pao je i jedan kelner, ali slučajno. I šef ga izgrdi što se nije namerno stropoštao.
Samo što se posle »Vojvodo Sinđeliću« začu »Oj Moravo«, dvojica-trojica prionuše na rad. Prokopaše kafanu i dovedoše Moravu sve do samog šanka. Gazilo se po Moravi i plakalo. Ridanje se do Austrije čulo. Jedva smo se ocedili. Deda je poručivao:
– Donesi nam, brale, srpsku šljivovicu, srpski sir, srpsku ćulbastiju, srpsku salatu, srpsku papriku i srpsku proju! – reče i uzdahnu: – Lepo ti je Srbin biti!
Ovo je bila priča o mom zamišljenom dedi, za koga bih voleo, s obzirom na njegovo vreme, da je ipak bio samo patriot. Ali želim da imam tu spravu – naciometar, kojom bih merio ljudima čistotu ljubavi prema zemlji kao čistoću zlata.
Pisca predgovora Momu Kapora sam već merio osećanjem. Još za vreme trajanja onog užasnog rata u Bosni, u koji su iz Beograda, a verovatno i iz nekih drugih mesta, odlazili vikend-borci, da bi ratovali subotom i nedeljom, i Moma je boravio s vremena na vreme na bojištu.
Po porudžbini jednog časopisa razgovarao sam s njim, ali tako da bih ga prikazao u pravom svetlu, ili bolje reći – u mraku. Naveo sam mu velikog nemačkog književnika Klajsta, kao potpirivača mržnje i rekao da ga se setim čitajući Kaporove tekstove. Klajst je pevao: »A njihovim lobanjama i kostima zabelite svaku livadu i polje...«, pa sam dodao da mi se čini da i on na neki način podseća ljude na to šta im valja raditi.
Štampano od reči do reči do reči Moma je odgovorio: »To što se vama čini kao mana, ja smatram za najveću vrlinu!... Moje oružje su mediji. Jedan general mi je rekao da sam u tom poslu važniji od čitave do zuba naoružane brigade...«
Rat je još trajao, bio sam na Adi ciganliji sa novinarom Živkom Milićem. (A to je dobro – u ovo vreme tužakanja – uvek imati svedoka pored sebe.) Naišli smo na Momu u njegovom čamcu sa »Džonson« motorom od dvadeset konjskih snaga. Pitao sam ga otkud mu taj nov motor, a ništa se nije uvozilo niotkud. Odgovorio mi je: »Dobio sam ga u Bosni, ali nemam papire za njega«.
Nije mi bilo jasno, ili mu je taj motor dat pored senatorske plate, kao što se radnicima u nekim preduzećima daje topli obrok za mesec dana, ili mu je eventualno dodeljen Dejtonskim sporazumom.
Pomislio sam, možda naciometar nije ni potreban, ljubav prema zemlji može da se meri i konjskim snagama.

	Tihomir Ilić