Vojislav Pejović, Život i smrt Milana Junaka, Daily-press,
Podgorica, 2008, str. 144

Istina o ratu

Roman-prvenac crnogorskog pisca Vojislava Pejovića (1972), koji danas živi i radi u Americi, tematski je posvećen tragici rata na prostorima bivše Jugoslavije i piščevoj generaciji koja je 1991. godine, u vreme kada se raspadala SFRJ, imala otprilike između dvadeset i dvadeset pet godina i koja je ostala prikraćena za pun doživljaj bezbrižnosti koju sobom donose mladost i blagodeti socijalno i politički uređenog društva. Ako, pak, u svakom zlu ima ponešto dobro, a poslovica veli da je tako, onda to dobro, bez sumnje, tvori činjenica da mnogi od naše izbegle mladeži, bez obzira kojom se profesijom bave, ophrvani emocijama ali ništa manje i tegobnim emigrantskim životom, u tuđini počinju da pišu, neki i vrlo kvalitetno, dosežući visoke umetničke domete. Jedan od takvih je svakako i Vojislav Pejović.
Polazeći od klasične književne sheme tobožnjeg pukog transponovanja tuđih, slučajno nađenih dnevničkih zapisa u roman, autor nam preko beležaka i pisama koji su pripadali crnogorskom emigrantu Milanu Junaku, teško ranjenom i umirućem u jednoj bolnici u Nju Orleansu neposredno uoči velikog uragana, a koji dospevaju u ruke priređivaču, lekaru te bolnice i – spletom sudbine – takođe Crnogorcu, retrospektivno rekonstruiše njegov život, ali i jedno užasno vreme neposredno uoči i nakon izbijanja bratoubilačkog rata. Ovaj roman je i slika te tmurne epohe čija su se dramatična i tragična zbivanja

prelamala sa sudbinama čitavih naroda, porodica i pojedinaca. Radnja počinje na dan najvećeg državnog praznika zemlje kojoj preti raspad, dakle, dvadeset devetog novembra 1990, što je, nema sumnje, umešno upotrebljena simbolika, a završava se koncem oktobra naredne, već uveliko ratne godine. Svaki mesec unutar tog perioda predstavlja po jedno poglavlje romana što je podesan metod koji autoru omogućuje da gotovo na dokumentaran način

skenira čitav sled mnogobrojnih i zgusnutih političkih i društvenih događanja koji su bili od ključne važnosti za izbijanje rata.
Glavnog junaka Milana Junaka, neuspešnog studenta hemije, sanjalicu i zanesenjaka koji zapravo ne želi da bude hemičar već pisac detektivskih romana, ovi događaji zatiču na relaciji između Beograda gde studira i rodne Podgorice gde povremeno navraća da poseti roditelje i sestru u pauzi između (obično) nepoloženih ispita. Potpuno nezainteresovan za politiku, neupućen u društvena zbivanja, živeći u svom unutrašnjem svetu nežnih sentimenata, mučen gorkim osećanjima zbog neuspešnih ljubavnih veza – naime, dugogodišnja devojka Tanja, koju jedino iskreno voli, napušta ga naizgled bez vidljivog povoda, a Marija koja je došla posle nje kao uteha, to isto čini zbog njegovog javno ispoljenog kukavičluka – Milan Junak kao da ne sluti buru koja se sprema. Prilikom poslednjeg susreta koji je značio i formalni raskid njihove veze, Marija ga, prezirući njegovu ravnodušnost, zajedljivo pita: »Da li uopšte znaš da je počeo rat?« On odgovara: »Kakav sad rat? Opet Borovo Selo? Mislio sam da ćemo pričati o nama. Znaš da me politika puno ne zanima«.
A kada se olujni oblaci rata sasvim nadviju nad njegovom domovinom i njenim građanima opako ugrožavajući njihovu sudbinu, on se iskreno, skoro prostodušno pita: ... »na koga da pucam? Koji su to ‘naši’, a koji ‘njihovi’?« Prezire rat jer se užasava svakog nasilja i ima sopstveno viđenje uzroka započetog rata: »Strah od drugačijeg rađa mržnju, koja rađa nasilje, koje rađa rat. Ako dovoljan broj ljudi povjeruje da su im susjedi krvni neprijatelji, građanski rat je neizbježan... osnovni problem leži u strahu, ne u mržnji samoj«.
Misao o bekstvu iz zemlje postaje življa kad ljudi iz njegove okoline počinju da se dele na patriote i izdajnike, na »naše« i »njihove«, a ratni sukob da dobija na žestini (»Ovde me ne veže ništa osim ludila koje ne razumem«). Ukrcavši se na brod pod tuđim imenom, u poslednji čas beži od mobilizacije za koju je poziv već stigao (kao uostalom i hiljade njegovih vršnjaka) i zauvek odlazi iz zemlje. U trenutku prve radosti zbog izbavljenja, ne sluti koliko je emigrantski put tegoban i pun neizvesnosti; taj put zatvoriće se zajedno sa njegovim životnim putem deceniju i po docnije, i on će završiti tragično baš kao što je u krvavoj tragediji završila i njegova domovina.
Iako pisac gradi svoju poetiku na tragici – u kojoj smrt nikada nije bila bliža običnim ljudima jer se sinhrono sa jekom topova i minobacača posvud mogao čuti njen zloslutni zvuk pa se zbog te činjenice i ova pripovest doima kao preživljena u nekom košmarnom snu, puna bolnih trzaja, jada i nesrećâ – ona u pojedinim svojim segmentima odiše i impulsima života upravo kroz esenciju ljubavi, što je vidljivo u snažnim osećanjima glavnog junaka koja gaji prema svojim dvema devojkama. Sučeljavanje ljubavi i smrti i dilema koje od to dvoje zapravo odnosi definitivnu pobedu večna je tema umetničkih dela i umetnika svih grana, izazov kojem je teško odoleti. Baš kao što je teško na to pitanje davati konačne odgovore.
Ostali likovi (Milanovi roditelji, tetke, sestra Mirjana, koja je za razliku od brata bila angažovana borkinja protiv rata i ratnog ludila) u funkciji su reljefnijeg opisa duha vremena o kojem je u romanu reč. Svojim odnosom i stavovima prema aktuelnoj politici, vladajućem režimu, međunacionalnim sukobima i ratu, ovi književni likovi na najbolji način odslikavaju atmosferu koja je vladala u društvu i porodici. Ma kako naizgled sporedni, važan su segment osnovne supstance autorovog pripovedanja.
Kada je, pak, o pripovedanju reč, iako iza sebe nema množinu književnih ostvarenja, Pejović poseduje veoma solidnu tehniku i razuđeni pripovedni instrumentarijum. Tokovi njegovih proznih iskaza u stilističkom smislu neretko prerastaju u zadivljujuće ornamentičke bujice, što štivo čini ne samo leksički raskošnijim nego i pikturalnijim. Iz tog pikturalnog pisma granaju se psihološki reljefi likova, deskripcije, smisao za detalj ali i za kompozitnost priče; pokreće se pripovedački točak, slika se preliva u dijalog, dijalog se vraća u sliku. Nije nam poznato da li se osim pisanja Pejović bavi i drugim medijima, npr. filmom, jer ovako »uritmovani« slika i dijalog mogli bi da čine i okosnicu solidnog filmskog stvaranja.
Na kraju valja istaći nešto vanknjiževno do čega Pejović neobično drži, a što se danas u našoj književnoj javnosti pokušava osporiti i relativizovati kada se govori i piše o nedavnim balkanskim ratovima – istina.
Stoga posebno želimo da istaknemo ne samo Pejovićevu faktografsku preciznost u pogledu situiranja ljudi i događaja toga doba, već i njegov nesumnjiv antiratni stav kao bitnu vrednost ovog romana, stav koji nije izražen samo kroz izvrsno elaboriran književno-psihološki profil glavnog junaka nego naprosto provejava kroz čitav roman.
Zaključimo: pred nama se nalazi izvanredno dobro komponovano štivo koje temom, ritmom, razrađenim filozofskim planom, meditativnom provokativnošću i detaljima skovanim od poruka univerzalnog, suštinskog i egzistencijalnog, a ne efemernog i palijativnog, lako zaokuplja i održava pažnju čitaoca.

	Zlatoje Martinov