podsvesnim dokazivanjima svog ponosa, jer treba biti ’dasa’, treba biti ’neko’, pa makar trajalo kratko. Ili se potpuno predaju i prihvataju poput bolesnih, nemoćnih staraca sve što im se servira. Nema sredine ili je vrlo malo ima. Mnogi nemaju ni pravac ni oslonac.
Trka za parama korisnija je od bilo čega. Treba biti viđen po svaku cenu. To je tako svetski, a mi tako srpski i nezgrapno ne znamo s tim da se nosimo. Biznismeni, sponzoruše, mafijaši – ti žive dobro i svi im zavidimo. A žive li zaista dobro? Letuju obavezno na egzotičnim mestima da se to vidi, čuje i priča o tome. Čudo jedno kako njihova deca brzo poprimaju takav način života. Nemajući šta da kažu o svom tati, a tata nemajući, osim para, ništa drugo da pruži, prećutno su se sporazumeli da nemilice troše svoje „teško“ stečene pare na svoje jedinče. A jedinče sebi gradi lažne, kamene i drvene idole od komšija-kriminalaca, od anti-heroja iz sveta filma i od raznih ostalih probisveta kojima je krcato svako ono društvo čiji su sistemi vrednosti izokrenuli. Nadam se bar da još negde postoje brižni roditelji koji će podeliti teret sa svojim detetom i primiti na sebe deo krivice, a ne pobeći u kancelarije da zgrnu još para, kao da ni za hleb nemaju.
Kuda ćemo stići tako i takvi? Sve radne i marljive vršnjake izopštavamo i obeležavamo kao štrebere. Nikad se dosad nisam zapitala da li je možda njihov put pravi. Tiha voda breg roni. Možda će na kraju samo štreberi nekuda stići. A ostali? Uči li se možda i na Zapadu o kojem sanjamo i da li je tamo bolje ili gore? Ne znam, jer tamo nisam bila. Nemam vizu.

koji predstavljaju još veću borbu sa samim sobom. U našoj zemlji ova bolest se može smatrati neizlečivom, jer je jako malo ustanova koje se bave pitanjem obolelih od zavisnosti. Da bi svako od nas bio zadovoljan, treba da krene od sebe, da sebi postavi neki cilj i da svoj maksimum, naravno ukoliko ti ciljevi ne ugrožavaju okolinu. Kvalitet uvek pronađe svoje mesto! Nadam se da će ovaj tekst nekome pomoći, ili da će bar neko čuti mlade Srboje.

većine mladih ljudi. Razulareno nasilje je dominantni način ponašanja, koje zapravo i nema cilj. Ideja porodice, kao ideja zajednice, gubi na značaju. Fenomen nasilja dece i omladine je pobuna i apel protiv haosa u kome nema nijedne vrednosti. Podatak da deca nasilnici imaju četiri puta više šanse da do tridesete godine steknu dosije u policiji, dovoljno govori u prilog ovoj priči. Javlja se izrazita potreba da se na brz, lak i, što je najbitinije, nezakonit način zadovolje hedonističke potrebe. Ipak, u mom okruženju ima dosta kvalitetnih mladih umova željnih novih saznanja, koji pristaju da u potpunosti preuzmu odgovornost za svoje postupke. Međutim, trud ovih budućih intelektualaca i njihov uspeh se nedovoljno ceni. Nisu adekvatno priznati od strane zajednice u kojoj stvaraju, omalovažavani su od strane školskih drugova, čak u određenim situacijama i potpuno izopšteni. Više puta i sam sam bio predmet takvog ophođenja. I poret toga, smatram da objektivnosti u mom izlaganju ne nedostaje. Mislim da rešenje problema leži u nama samima. Svako je kreator svoje budućnosti. Ako kažemmo NE porocima i našu duhovnu i fizičku snagu usmerimo ka ljudskim, a samim tim društvenim vrednostima, mošemo mnogo više postići. Postoji veliki broj darovitih ljudi koji nisu imali priliku da se iskažu u pravom svetlu zbog uticaja okruženja. Prilika je sve manje, a moj predlog je da iskoristite prvu koja vam se pruži.

slobodni su! Negativna strana je uskraćeno detinjstvo, ukradeno ili ubrzano vreme sazrevanja. Konkretno, u Srbiji ima dosta mladih koji su već skrenuli sa “pravog puta”, onih koji još nisu postali svesni da za njih nema vetle budućnosti. Od oba ova slučaja više ljudi poklanja pažnju na ove bez budućnosti i pokušava da ih povuče natrag iz provalije ali mi znamo da njima nema pomoći.
Želim i iskreno se nadam da ćemo se ubuduće i mi mladi nešto pitati, da ćemo imati pravo glasa i da ćemo kada na nas dođe vreme biti i dalje mladi i da makar unuke nećemo još imati!

Srbije gubimo zemlja i mi: zemlja potencijalne stručnjake u nekoj oblasti, a mi prijatelje, rodbinu...
Kod nas je obrazovni sistem veoma oskudan. Sve se radi površno, nazainteresovano. Takođe, tipični problemi mladih su prisutni i na našem području. Dokazivanje u društvu pomoču alkohola, cigareta i narkotika. Česti su i sukobi sa roditeljima najčešće zbog nerazumevanja i netolerancije. Osnovni uzrok svih problema mladih u Srbiji je ekonomska nesamostalnost. Zbog svega toga granica sticanja zrelosti se masovno pomera naviše. Međutim, mladi su puni energije i ideja. Problem je kako tu energiju i ideje pravilno usmeriti. U Srbiji je više prisutna socijalna solidarnost nego u drugim zemljama, mada i to polako počinje da se gubi.
Mladi u Srbiji morali bi da budu mnogo više zainteresovani i motivisani da menjaju ovu našu neveselu stvarnost...

se završio fakultet potrebna su sredstva koja veliki broj talentovanih ljudi nije u stanju da priušti. Time se stvara jedan začarani krug iz koga je jeako teško pobeći, i mislim da svu pažnju treba posvetiti i osvrnuti se na još neke sitnice koje koče ovo društvo i mlade ljude. Mladi imaju jedno manu koja posebno privlači moju pažnju, i koja me tera da je istaknem. Lenjost, tipičan stav mladih koji dosta ugrožava okolinu i čini nas manje prihvaćenim od strane drugih uzrasta. Mladi su lenji, nemarni, a u velikom broju situacija dosta nezainteresovani. Ne žele da znaju šta se dešava sa njihovim životima, ne žele da znaju političko stanje u državi, ne gledaju vesti jer su one „smor“, bitno im je da uživaju i da se što više provode nadajući se da će celog života živeti na račun svojih roditelja. Jedino što može da privuče mladima pažnju i što se možda može iskoristiti, jeste ono veliko „YA DŽABE“. Ako bi se organizovao nekakav koncert koji bi nosio određenu poruku koju bi mladi mogli da prime, sigurno bi postigao željeni cilj. Takođe, jedna stvar me jako pogađa i kad god se nje setim nikada me ne ostavi ravnodušnim. To je kultura. Polako se gubi smisao te reči i njena slika bledi pred našim očima. Svaka mrvica poštovanja, koja je zlata vredela, izgubila se sa dolaskom novih generacija. Niko više ne mari za pozorište, muzej, operu, i boli me sama pomisao da će i oni jednog dana nestati i biti zamenjeni novim načinom života, dolaskom novog doba i koje lagano i nečujno sve više uzima maha. Moramo učiniti sve kako bi izmenili surovu realnost i dati mladima bar nade da će se jednom probuditi iz ovog sivila i osvanuti u lepšem i boljem sutra.

krajnje poželjno ponašanje. Takođe se pokazalo da je 20 odsto učenika probalo neku sintetičku drogu. Podaci pokazuju i da se ovaj broj povećava. Deca imaju informacije i dostupnost svim ovim supstancama, ali ne poseduju duboko razumevanje problema zavisnosti i ne doživljavaju emotivno informacije koje poseduju. Srpski obrazovni sistem nalazi se na samom dnu svetske rang liste. Obrazovanje je neadekvatno i neprimereno potrebama savremenog društva. I dalje je neshvatljivo da se obrazovanje ne menja u skladu sa razvojem novih tehnologija i modernizacijom društva. Možda je ranije enciklopedijsko bubanje podataka bilo zanimljivo, ali danas se javlja potreba za sposobnošću uočavanja i rešavanja problema. To se nažalost u našim školama ne smatra pozitivnim kvalitetom. Teško je podneti činjenicu da su nam oni, sa kojima smo pre 15 godina bili rame uz rame, sada već daleko odmakli.
Država čija je omladina rođena i odrasla u vreme raspada nekadašnje države "bratstva i jedinstva", pod sankcijama, u eri hiperinflacija, u ratnim okolnostima, posmatrajući sunovrat vrednosnog sistema i morala, sada je dužna da izvede tu decu na pravi put i pruži im sve, kako ne bi morala da se suočava enormnim brojem mladih ljudi, iz dana u dan, popuše prvu cigaretu, popiju prvo pivo, probaju orvi džoint, napuštaju zemlju.

koji žele da upišu fakultet takođe ne mogu da ostvare svoj cilj zbog već navedenog problema i sada kada se sve to sabere nije ni čudo što svi mladi žele da napuste zemlju koja će po meni za 10 godina biti zemlja sa najstarijom populacijom. Prvo što bih želeo da se promeni povodom tog problema jeste više radnih mesta za ljude sa srednjom školskom spremom i za one koji hoće da upišu fakultet više mesta na kojima će ih finansirati država tj. više mesta na budžetu. Druga stvar na koju se moram osvrnuti jeste korupcija u državnim ustanovama koja je veoma veliki problem mladih u sputavanju njihove kreativnosti i želja da se ovaj svet učini boljim. Finansijski dobro obezbeđen otac jednog "studenta" moći će da kupi diplomu svog deteta dok će dete prosečno finansijski obezbeđenog oca morati da se muči dugi niz godina. Možda će čak i osoba koja napravi ogroman prekršaj vozeći se svojim novim BMW-om potplatiti korumpiranog policajca, a kasnije možda istim tim autom oduzeti život možda nekom budućem Tesli, Da Vinčiju, Hendriksu... Ima još mnogo problema mladih od kojih bi naveo poroke kao što su droga, alkohol, cigarete, koji podstiču mlade da učestvuju u raznim nezakonitim radnjama kao što su krađa, pa čak i ubijanje. Sve u svemu mnogo je problema u našoj zemlji koji mladima ubijaju želju da odrastu i da se bore za neke promene u svom okruženju što znači da u našoj zemlji treba više aktivnosti koji će da navedu mlade da se bore za svoju budućnost.

Veoma je poražavajuće koliko se neko bori, trudi, daje sebe, a drugi sve te povlastice i privilegije ubira bez imalo rada. E, sad upisali ste željenu školu, a tamo razočaranje. Pojedine profesore uopšte nije briga ni koliko znamo niti nalaze način da nas zainteresuju za predmet koji predaju. Oni imaju svoje probleme, frustracije i nezadovoljstva tako da ocene daju "i šakom i kapom", jer zašto bi i sebe i nas opterećivali. Sa njihovog časa možete slobodno otići jer vas oni neće upisati, tako da nema frke zbog neopravdanih. Otuda pojedine rupe u znanju. Naravno đacima to odgovara, ali to je medveđa usluga koja kasnije predstavlja problem. Tu su i profesori kod kojih ne sme da se diše na času, njihov predmet je svetinja i traže da se sve zna do tančina. Naravno, ima super profesora čiji časovi predstavljaju uživanje igde se stvarno nešto nauči. Nažalost, takvih je malo.
I kako sad mi mladi i zeleni u poletu da se snađemo u ovom haosu? Ministarstvo treba da se ozbiljno pozabavi problemima koji se već godinama javljaju u školstvu da nam sutra državu ne bi vodili kvazipolitičari, a lečili nas kvazidoktori... Nije problem u nama mladima. Nismo mi stvari doveli dovde. Zar smo mi krivi što smo svet zatekli u ovom stanju? Ne, ne i ne!!! Mi smo oni koji mogu da promene budućnost i izvedu zemlju iz ove bule i sivila! Dajte nam šansu!

kad se taj period završi kada treba da počnemo svoj život, da upišemo fakultet i nađemo posao!? Tada nas pogađa surova realnost i tada jasno možemo videti sve te ogromne razlike u njihovom i našem životu koje nas ostavljaju duboko razočaranim, i na neki način bezvoljnim. Procenat mladih koji jednom godišnje odu u inostranstvo je samo 6% i to je jedna od tih ogromnih razlika. Možda je to zbog vrlo niskog životnog standarda (male plate), ili je to možda činjenica da mi još nismo članica EU, i da su nam zbog toga putovanja u inostranstvo otežana. Nemoguće je da samo mi mladi želimo da se u ovoj državi živi bolje. Često čujem razgovore starijih i naježim se kad kažu: "Ma ša će nama EU kad nam se do sad ništa nije promenilo neće ni tad". Ono što je najvažnije jeste objasniti starijim građanima Srbije šta sa sobom donosi članstvo EU i koliko će nam biti brži razvoj ako postanemo članica unije. Imamo jednu neverovatnu, ali istinitu odliku većine stanovnika Srbije, da svi žele ali ne ulažu ništa u te promene, ne investiraju ništa u bolju budućnost i evropsku Srbiju. Mi polako postajemo svesni činjenice da život u našoj zemlji nije nimalo lak i da će mnogi od nas jednostavno prihvatiti situaciju u našoj državi takva kakva je, i na sve načine pokušavati da mu se prilagode ma koliko njihov životni standard bio mizeran. To je ono što bi stvarno trebalo da nas mlade natera da razmislimo šta nas čeka u ovoj zemlji i da li ćemo i mi postati deo stare populacije, koja je jednom bila isto tako mlada kao mi sada, i koja je sa istim žarom želela bolju budućnost, ali jednostavno sve prepustili drugom i ništa nisu preduzeli!?

obuzeti brigom oko čistog preživljavanja porodice, naprosto ne stižu deci da objasne recepte za život. Do velikog sukoba sa roditeljima dolazi oko izbora fakulteta. Često zbog materijalne situacije roditelji neće razumeti kada im saopštite svoje planove. Kažu ovo dete fantazira. Književnost, dizajn, slikarstvo, i bilo šta tome slično. Ma, kako misliš da živiš od toga? Gadno. Ali, to je samo zato što oni žele da nas pretvore u svoje menadžere, direktore, advokate... Zato treba da im dokažemo da smo kadri da postanemo pravi majstori u onome što smo zamislili. Mislim da uloga roditelja uopšte nije u tome da decu ubede da bitke ne postoje, već da ih osposobe da se sa svim tim izbore kao zreli, dobri ljudi.
Veliku pažnju mladih u Srbiji u protekloj deceniji zaokupljuje politika, a vraćanje u prošlost i osuđivanje ovoga i onoga za sve izgubljeno. Svi se pozivaju na nacionalizam i patriotizam. Na taj način šire mržnju i nasilje među sobom. Gomila ljudi misli da je rekla užasno veliku misao: "Ja bih dao život, ja bih poginuo za to i to". Zašto? Zato što svako može da pogine - šta je u tome posebno. Teško je to na pametan način izbeći!
I još nešto. Svi koji nam kažu da smo nada ove zemlje, malo su neprecizni za moj ukus. Mi smo budućnost ove planete, a kao takvi mi smo glavna meta za upropašćavanje. Ali, nije tako strašno. Ma, ne treba da bude. Niko ne treba da sam ponese planetu na svojim plećima. Ponesite i iznesite sebe, samo toliko i dobili ste svoje kosmičke bitke.

tako, preokupirani zaborave. Ali šta je sa glasačima? Oni se ne "pate" po tako napornim skupovima, oni spokojno sede kod svojih kuća, ne brinu o svojim jahtama, skupim automobilima, vilama i slično, pa bi mogli da pamte šta im je sve obećano a nije ispunjeno, te da na sledećim izborima ne nasedaju na iste priče.
Bili kako bilo mladom čoveku da bi ostao normalan gledajući svu tu "komediju" (komedija je ipak nešto drugo) treba mnogo snage, vere i nadanja da će se oni koji mogu nešto da promene dozvati pameti i početi da misle na sve a ne samo na sebe. Sudeći po tome koliko godina gledamo već viđeno nisam optimista. Bojim se da će ova mladost dočekati starost verujući u bolje sutra koje će doći malo sutra.

bilo kraja. Svako imaželju za napredovanjem, želju da ostvari i obezbedi normalan život. Kada se već kao mlad susretneš sa činjenicom da za takvu želju treba dosta napora i rada, ali da ti to ne garantuje njeno ostvarenje svakaambicija za dalje, dvaka potajna želja, nestaje. U nemogućnosti da ostvare svoje ambicije, omladina se sve više okreće raznimporocima. Pritisnuti dodatnim porodičnim, ljubavnim i školskim problemima oni ulaze u zčarani krug droge ili kriminala. Povod za ovaj pogrešan kolosek je uglavnom beg od stvarnosti i surove realnosti u kojoj se mladi jedino suočavaju sa problemima. Da bi izbegli ovakve neželjene posledice, mlade treba angažovati. Treba im omogućiti da imaju priliku da tu surovu realnost sami izmene. Omogućiti im da se oni pitaju, da oni kreiraju svoju budućnost, dabiraju posao koji će se baviti, omogućiti im da kupuju, da uče bez pritiska finansija, da napreduju u sopstvenoj zemlji.
Onda kada shvatiš da imaš budućnost i da možeš sam da je izgradiš, sigurno je da je nećeš namerno uništavati pogrešnim postupcima. Ali, činjenica je da su problemi uvek tu i da će ih uvek biti. Ono što mi mladi treba da naučimo jeste da ne treba da prestajemo da se borimo za svoj opstanak u svojoj zemlji. A u međuvremenu treba jednostavno da uživamo u lepšoj strani mladosti.
Ostavimo probleme za neke sutrašnje dane, a za sada uživajmo u izlascima, druženju, raznimljubavima, pa čak i sitnim ljubavnim problemima. Svaki dan koristiti za ostvarivanje još jednog prijateljstva, za novu šetnju po parku, za neki novi, makar mali uspeh u školi. Večeri ispuniti druženjem sa društvo, đuskanjem u klubu i nezaboravnim provodima, pa i poljupcima i nežnim zagrljajima sa osobom koju voliš. To je mladost i takvu treba da je živimo!

bih ispalio ni jedan metak za starca koj ibi da bude patriota preko mojih leđa. Kao i ta dijaspora. Gledam sve te sline Srbende i junake iz Australije, Kanade, Nemačke kako na forumima pričaju o patriotizmu. Pa zašto onda niste ovde junaci? Uzmite vi lepo puške pa idite lično. Kad ste takve patriote zašto onda niste u otadžbini nego negde preko okeana mlatite pare, a nas huškate da i ovo malo para što imamo damo na municiju. Televizija malo govori o prestanku mržnje, pa nam onda malo daje snimke koji kao da su napravljeni da je pokrenu. Izgleda da se od mladih očekuje i da mrzimo ljude koje ne znamo što je meni jako teško da učinim za razliku od dobrog procenta mojih vršnjaka. Zar mladost u Srbiji podrazumeva nacionalizam? Ako jee tako onda se malo razlikujemo od Nemačke tridesetih i četrdesetih.
Ali, "nije sve tako sivo", što bi reklo Hladno pivo. Ne bi bilo fer da samo kukam. Za mlade je ova zemlja dala novca, sosuše to je bilo takmičenje predsedničkih kandidata da sebi obezbede glasove, ali opet, mladi su tu dobili igrališta, terene svih vrsta, koncerte, festivale sa oznakama političkih partija doduše... Sve to ide nama na ruku, ali da li je to vredno ogromne količine novca koja je potrebna za upisivanje i završavanje fakulteta, a posle njega posla koji se može raditi a sa srednjomškolom? Definitivno nije. Lepa je ova zemlja ali lepota i pamet ne idu zajedno.

rođeno dete nije prazna tablica koju treba popuniti, već tada je ličnost za sebe. Zašto se onda ne odnosimo prema njemu tako? Težimo da ubijemo u njemu životnu snagu, vređamo njegov ponos, sasvim nesvesno. Vaspitavamo ga na spletu laži i glupih zabrana. Dete tada ne može da iživi svoje prirodne interese i postaje frustrirano. Ratuje sa samim sobom, pa i sa svetom koji ga okružuje. Kako imati srećno detinjstvo u školama koje se bore protiv dečije prirode umesto da rade u skladu sa njom. Zašto roditelji iskorišćavaju decu, ako i sami mrze isto, zašto traže mnogo za uzvrat, a treba samo da daju? Sporo shvataju da je učenje nevažan deo školovanj, propagiraju nagrade i ocene koji samo ometaju pravilan razovj ličnosti, dok zanemaruju igru koja je najvažnija. Kad pokažete detetu kako radi njegova igračka, vi ste mu stavili do znanja da je podređeno i zavisno od drugih. Hoćete li od tog deteta tražiti jednog dana da bude samostalno, ako znate da osećanja iz ranog detinjstva ostaju zauvek u nama? Ako greh uopšte postoji, onda je to sklonost odraslih sa govore deci kako treba živeti jer to očigledno ni sami ne znaju. Tek kada budu sposobni da se vrate u njihove godine, da budu klinci u gomili dečurlije, da ih u potpunosti shvate, moći će sebe da smatraju pravim roditeljima, a svoje dete srrećnim. Živeti se uči življenjem, ne slušanjem, a prave vrednosti se ne mogu podučavati. Decu treba pustiti da odrastu na svoj način, bez ikakvog spoljašnjeg pritiska, jer samo tako mogu postati kompletne ličnosti, zdravi mladi ljudi, koji će umeti i hteti da žive, i neće bežati pod okrilje droge i kriminala jer neće imati unutrašnjih kočnica ni mržnju prema životu u sebi. Deca imaju pravo na sreću i nepravda je otežavati im život pripremama za budućnost koja ionako nikad nije sigurna.

kidnapovanja i sve to zbog srpstva i Srbije. Pred mlade naše zemlje se stavlja pitanje šta sad. Po završetku srednje škole obično se upisuje neki faks, jer se ovde teško može naći zaposlenje sa srednjom školo, a i ako se nađe plata obično bude poražavajuće mala. Ako se završi faks obično se čeka na birou (zavodu za tržište rada) da se nađe upražnjeno mesto gde ćeš moći da uskočiš na određeno vreme. Ili opet čekaš da odradiš pripravnički u nadi da će te taj isti poslodavac (u 90% slučajeva privatnik) koji te tera da radiš od jutra do sutra primiti u stalni radni odnos. Nije retka slika mladih na aerodromu, železničkim i autobuskim stanicama sa kartom u jednom pravcu u ruci. Ubeđeni da ovde nema ništa za njih, nošeni mišljenjem da neće da rade za 12.000 sa završenim fakultetom često biraju inostranstvo kao jedini razuman i moguć potez u njihovom životu i karijeri.
Kao što se vidi iz proteklih teza biti mlad u Srbiji je veoma teško. Lako je pobeći, ali se tako neće poboljšati položaj "novih mladih" u Srbiji pa iz tog razloga ostajem i svim sredstvima se borim da moja deca imaju bolju mladost od mene.