Mladost u unutrašnjosti

Dok beogradski studenti blokiraju glavne ulice, nose transparente i sastaju se sa visokim zvaničnicima, njihovi vršnjaci u unutrašnjosti koji nisu imali dovoljno novca da finansiraju svoje školovanje na nekom od većih univerziteta rade za platu do 12.000 dinara kod privatnika ili primaju njen neznatan deo i rade u državnom preduzeću.
Dan provode na poslu za prosečnu platu od 12.000 do 20.000 dinara, ukoliko su prijavljeni kao radnici određene firme nadležnim ustanovama. Ukoliko nisu, plata je veća, ali zato se rizikuje nesigurnost radnog mesta i nepostojanje zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Mladići, zahvaljujući svojim fizičkim dispozicijama, mogu više zaraditi kada su u pitanju poslovi na stovarištima, u auto-mehaničarskim radnjama ili na gradilištima. Devojke i žene sa završenom srednjom školom uglavnom se zapošljavaju »kod Kineza«, prodavnicama »svega i svačega« gde plata ne prelazi 100 evra, tj. 8.000 dinara, a pri tom rade od 10 do 12 sati dnevno. Sem toga, zapošljavaju se u prodavnicama mešovite robe ili velikim hiper-marketima koji polako niču širom Srbije gde početna plata takođe ne prelazi 12.000, a dnevno se radi od 8 do 12 sati. Možda bi privatna inicijativa rešila problem nezaposlenosti, ali mali je broj onih koji bi se upustili u ovaj rizik. Sada već slavni tranzicioni gubitnici, obični ljudi koji su ostali bez posla u državnim firmama, uglavnom se posvećuju poljoprivredi ili se već nekako »snađu« tako da više nemaju volje ili ne vide za sebe perspektivu u privatnom biznisu...

Ukoliko ne govorimo o Kragujevcu, Nišu i Blacu (gde su trenutno smešteni neki od fakulteta Prištinskog univerziteta) u mnogim manjim gradovima su otvoreni privatni

fakulteti Megatrenda, Braće Karić, Uniona (Juniona) i njima sličnih. Mnogi koji se odluče da nastave školovanje nemaju troškova koji se tiču stanovanja ili hrane i prednost daju nekim od ovih fakulteta. Privatni fakulteti su većinom iznikli prošlih godina širom Srbije i većinom su to fakulteti za menadžment. Neki od njih i nemaju odgovarajuće prostorije pa nastavu održavaju u bioskopskoj sali (kao što je to slučaj u Kruševcu). Što se tiče početnog poređenja sa beogradskim studentima, akademci koji studiraju u unutrašnjosti takođe nemaju dovoljno novca da plate školarinu na privatnim fakultetima, a da im pri tom nisu obezbeđeni osnovni tehnički uslovi. Možda će akreditacija fakulteta razrešti pitanja na ovom polju ali ovo je država slavna
		Don Srale i Maca Šmrkas Ukoliko redovno pratite »Utisak nedelje« na RTV B92 možda vam promakne emisija pod nazivom »Vila grande« (produkcija Svet plus), koja se daje u istom terminu na TV Pink. U njoj se na podsmešljiv način prikazuju pevači turbo-folka, slično emisiji »Nikad izvini« koja je izvrgavala ruglu političare. Međutim, u ovoj emisiji povlađuje se neukusu i svemu lošem. Bez naznačene granice »Zabranjeno za mlađe od...« u nedelju 2. 11. 2008, u 21 čas, čuli su se sledeći stihovi: Tvrda je u glavu k’o Bosanac, Navučem je ja na koleno, Ej sudijo, nemoj me u lanac Ne tučem je redovno...

po korupciji, tako da je skoro opravdana sumnja da će se situacija rešiti u korist studenata. Do tada, beogradske kolege, zadovoljne što su izbegle plaćanje školarine za ovu godinu, neće izaći na ulice da zaštite prava svojih kolega koji studiraju na privatnim fakultetima (pri tom se vode najrazličitijim predrasudama). Skorašnji poziv na socijalni bunt, demonstracije i poziv na osudu uprava na državnim fakultetima čini se da su sada zadovoljeni kratkoročnim rešenjima pošto je država obećala da će platiti školarine. Međutim, studenti koji plaćaju školarine na privatnim fakultetima u unutrašnjosti i pri tom nemaju adekvatne uslove za rad, i još možda neizvesniju sudbinu što se tiče zaposlenja u struci, ostaju bez podrške.

Mladi u unutrašnjosti (sa završenom osnovnom ili srednjom školom, a koji i čine najveći deo našeg stanovništva) ne prate dnevnike, političke analitičare ili globalnu finansijsku krizu. Ukoliko su od onih koji rade po ceo dan, kada dođu kući ne žele da slušaju »prazne priče« na televiziji, već puste »Grand šou« u kojem polugole igračice i pevačice zabavljaju gledaoce. Sem ove centralne emisije, postoji i sada sve popularnija emisija »Zvezde granda« u kojoj se mladi takmiče u pevanju a gledanost se meri u stotinama hiljada. Sem što su gledane zbog narodne muzike ili stajlinga, ove emisije imaju enormnu gledanost i zbog svojevrsnog poistovećivanja s onima koji nastupaju na sceni. Gledaoci ulaze u njihove živote, putem reportaža, a potom kada takmičari pređu put od nepoznatih do slavnih lica koja nastupaju po Beču ili Australiji pokušavaju da se identifikuju sa njima. Oni zaista jesu zvezde za one koji rade kod Kineza za platu od 100 evra. Jer su i oni možda juče bili tamo. Poistovećivanje i ugledanje na ove pevače koji su prešli put »od trnja do zvezda« kao neke svetske poznate ličnosti jeste možda svetski trend. Bar u tome pratimo svet. U verovanju u bajke.

	Ana Veselinović