Kultura za mlade – šta je to

Opšte je rizično imati posla sa mladima jer, kako Kundera veli, »mlad čovek igra ulogu koju samo polovično razume ali se svoje maske drži grčevito poput stradalnika«. Ako na očiglednost opasnosti kaprica nerazumevajućeg-a-grčevito-stežućeg dodamo i temporalniju Pavićevu ocenu o »neistoričnosti« današnjeg mladog čoveka dobijamo skoro pa pravno valjanu potvrdu Parsonsove tvrdnje po kojoj je »rađanje svake nove generacije svojevrsna najezda varvara«. Suočen s optužbama ovih autoriteta mlad čovek u Srbiji mora da uznosi i dodatno breme proisteklo upravo iz geografskog dodatka koji neupućenom olako promakne – »u Srbiji«, a koji sam po sebi nema merljivu težinu već čudnu moć da trostruko multiplikuje negativan aspekt stvari – triput dodatno nagrdi ono što se već vidi grdnim i ucrni ono što je već crno.
Neka zaumna mizantropija može prihvatiti ovakvo stanovište te pristupiti lakedemonljanskim metodama odgoja nejači, ali koliko god mladi stvarno bili mali naporni »varvari« od kojih ima da se napravi uzoran čovek – oni nesporno jesu jedan od najvažnijih subjekata kulture. »Kulture« u najširem i u najužem smislu reči. Istovremeno sa činjenicom da se rađa kao »varvarska«, mlada generacija se rađa sa mogućnošću da se razvije neuporedivo više nego bilo koja druga vrsta.
Prva arena u kojoj se današnji mladi »varvari« hvataju u polunelson sa kulturom je ona institucionalna. Ako izuzmemo Univerzitet kao mesto gde se smutljivo primenjuje Zakon o visokom obrazovanju, usvojen polovinom 2005. godine, nedavno redefinisan »izmenama i dopunama Zakona« usled jagme oko bodova, uslova i »Bolonje« (za koju neki tvrde da srozava fakultet na srednju školu, što je već druga tema), možemo ga (Univerzitet) promatrati u tom kontekstu institucionalne kulturne arene. Ispostavilo se da su stare kulturne strukture – etablirane od strane države i koje su se nekako ’68. zatekle »na pravoj strani« – uspele da prežive i podobro izbegnu atrofiju. Ne reminiscirajući otkud su neka od njegove zlatne čeljadi predozirala, a neka posedala na stolice predsednikovih marketinških eksperata, ko može npr. da ospori SKC-u da sve ove godine nije bio utočište alternativnog? Dom kulture Studentski grad ima zapravo toliko raznolik mesečni program da jedino sa čim se, kvantitativno izražen, može uporediti jeste broj ljudi koji ne zna za to. Tristotinak sadašnjih članova »Krsmanca« je proputovalo sveta više nego svi ostali studenti Univerziteta skupa. S druge strane, trend potonjih nekoliko godina je pečurkasto nicanje organizacija vrlo slutnih naziva po fakultetima – »Nomokanon«, »Sv. Justin filozof«, »Srpske dveri«. Iako su u poslednje, dohvatljivo vreme, od kada su mediji i država deklarativno rešili da stanu na put ekstremnom desničarenju, malo »spustili loptu«, niko suštinski nije postavio pitanje uzroka njihove pojave.
Drugo, mnogo šire kulturno polje i svakako reprezentativnije je ono neinstitucionalno – koje tvori sve (pseudo)kulturne uticaje u rasponu od masmedijskog programa do interpersonalnih aktivnosti subotom uveče. Činjenica je da tranzicioni procesi koji deluju u pravcu otvaranja društva i širenja polja sloboda (uz vrlo diskutabilnu mogućnost dokazivanja pomenutih procesa u nas) premeštaju kulturu mladih konzumenata i stvaralaca iz institucionalnog u neinstitucionalni okvir te je prepuštaju silama pluralizma, konkurencije i samoinicijativnosti, rečju – tržištu. Ono što se postavlja kao pitanje u takvoj situaciji jeste da li prinos treba povećati tako što će se njiva još proširiti ili valja dublje zaorati. Pomenuti i teško dokazivi trend liberalizacije ostavlja prepoznatljiv trag – po rubovima polja obitavaju autentični oblici kulture dok središnji kulturni proizvod biva sve više unificiran. Kako se kulturno polje bude više širilo a njegovi uglovi odlazili sve dalje iz vidokruga, tako će po njima rasti sve avangardnije forme dok će u središnjem delu mladi kulturni subjekt, rođen varvarinom, sve jače glibiti u mediokritetluk. Takođe, u procesu stvaranja i sve oštrijeg suprotstavljanja elitne i masovne kulture oslobađa se prostor za onu treću, preostalu – tradicionalnu tj. narodnu kulturu. Mladi su upravo pioniri odustajanja od tradicionalne kulture i s lakoćom je se odriču. Naravno, valja opet podsetiti na Kunderu i argument po kom narodna kultura dela suptilnijim sredstvima i na nižim nivoima te se u kriznim situacijama lako revitalizuje i pruža čvrstu bazu za regrutujući konsenzus, čvršću nego druge dve.
Vrativši se u sad i ovde mogu se konstatovati dve stvari – da je opseg dostupnih kulturnih izbora mladima znatno proširen ali i da se s tim dogodilo i uniženje kvaliteta kulturne kohezije među njima. Jer, može zvučati suludo, ali u (za neke srećno) doba »minule« autoritarnosti, pripadnost kontrakulturnim, disidentskim i avangardnim krugovima stvarno je značila nešto, te je tom, doista uskom, krugu mladih kulturnih i političkih marginalaca pružala znatno intenzivniji osećaj kohezije i moralne autonomije nego bilo kom današnjem mladom progresu. Nivo idejne ujedinjenosti studenata šezdesetosmaša ili otporaša iz devedesetih godina, i lojalnost koju su bendovi osamdesetih iz podruma SKC-a razvili kod svojih fanova, danas su teško ponovljivi, uprkos činjenici da su prvi bili u konstantnom strahu od pendreka a drugi svirali na vrlo maštovitim izgovorima za instrumente bez (ma šta neki mislili) preterano jasne predstave zašto štim mora biti precizan. U tom istom SKC-u danas sviraju bendovi koji su muzički i tehnički mnogo potkovaniji nego pomenuti muzikanti zlatne epohe, ali su sale postmoderno praznjikave. Sloboda, u tom smislu, ima značenje jedino dok se osvaja.

	Marko Luković