Najpre kao običan građanin,
student-demonstrant, a potom i kao aktivista jedne
nevladine organizacije i član lokalnog odbora
jedne opozicione stranke u Čačku, devedesete sam
proveo frustriran neophodnošću da se Miloševićev
režim što pre makne sa vlasti, i političkom realnošću
da se oko tog posla ima razgovarati i dogovarati
sa svakom budaletinom koja savez na vlasti zove
»crveno-crnom koalicijom«. Ako smo, dakle, hteli
pobedu na bojnom polju, morala se »trenutno« prećutati
očigledna činjenica da su razlozi za »propadanje
i sramoćenje Srbije« (Nebojša Popov) nešto dublji
od »Slobo-Sadame!« i »Vojo-ustašo!«, kudikamo
širi od interesa porodice Milošević i njima bliskih.
Prosto rečeno, ako ste devedesetih hteli biti
u istom frontu sa Čedom Jovanovićem i patrijarhom
Pavlom, onda jednostavno niste mogli govoriti
o ratnim zločinima koje su počinile srpske jedinice
u ratovima 1991–99. Ako ste, opet, hteli sa Đinđićem,
onda je Miloševićeva najveća greška morala biti
spora privatizacija.
Kakvi-takvi, 5. oktobra smo ipak doživeli bankrot
režima, a samo pola godine kasnije i prvi konkretan
vesnik promena, de facto početak tranzicije –
hapšenje Slobodana Miloševića. Već sledećeg jutra,
moja NVO je u Čačku sazvala konferenciju za štampu
kako bi podržala hrabrost i odlučnost premijera
Đinđića. Sećam se kako sam tada rekao da, kao
građanin Srbije, prvi put u životu osećam da Vlada
radi u mom interesu. Čini mi se da je to zadugo
ostala poslednja suvisla rečenica koju sam izgovorio
u javnosti.
U narednih godinu i po dana, u okviru više NVO
projekata, u svom gradu sam inicirao,
|
organizovao, vodio
više javnih tribina, prezentacija na temu
ratova u bivšoj Jugoslaviji i odgovornosti
srpske strane za ratne zločine (projekcija
holandskog filma »Krik iz groba« o srebreničkom
masakru, godišnjica pokolja u Tuzli 25.
maja 1995. godine, izložba ratnih fotografija
»Krv i med«...), kao i o drugim pipavim
temama ranotranzicijskog perioda, npr.
o uvođenju veronauke u državne škole.
Jednim delom, ovo široko raspaljivanje
po najkontroverznijim temama dana sigurno
je bilo motivisano atmosferom promena
|
|
|
koja je zahvatila Srbiju u prvim sezonama posle
5. oktobra, atmosferom koja je, ispostaviće se
kasnije, bila bez realnog pokrića, utemeljena
samo na jednom vašarolikom zbivanju ispred Savezne
skupštine, i na ličnoj dinamici Zorana Đinđića.
Druga važna stvar koja mi je razvezala jezik bilo
je konačno oslobađanje od višegodišnje nužnosti
da se crkvena i/ili nacionalistička problematika
ne dira zarad mira u kući. Onog 1. aprila 2001.
sam pomislio da je došlo vreme da sve progutane
replike napokon pustim napolje. Nisam shvatio
da je mnogima u međuvremenu prošao rok trajanja,
da više nisu žive reči, samo duhovi udavljenih
polemika.
Treći presudan motiv ste već mogli sami da naslutite.
Naime, iz rečenog je, mislim, sasvim jasno da
sam u tranzicionu epohu ušao kao »profesionalni
građanin«, civil opšte prakse koji živi od NVO
projekata i koji sada, nakon smene Miloševića
i opšteg smanjenja donatorskih budžeta za razvoj
demokratije u Srbiji, mora da opstane na tržištu.
I nije da se hvalim, ali odlično mi je krenulo.
Već u jesen 2001. godine naša mala firma se sa
jednog skromnog tavana preselila u udobnih 120
kvadrata, vodili smo omladinski klub sa besplatnim
internetom i čitaonicom, dva puta nedeljno mini
bioskop, nekakve debate, sviranje klincu o svemu
i svačemu. Bili smo mladi i puni sebe.
Naravno, akcija nije mogla da prođe bez reakcije,
a Čačak je nekako baš u to vreme postajao poznat
po dobro organizovanim desnim grupama za pritisak
– par ćaknutih ideologa na čelu zavidno disciplinovanih
jedinica veličine nekoliko desetina omladinaca,
koji se po potrebi predstavljaju kao navijači
»Borca«, ili kao Ravnogorska omladina, ili »Obraz«,
ili skinsi, neonacisti... Ova okolnost nam je,
jasno, svima išla na ruku, pogotovu što su se
čačanski ravnoobrazovci konstantno ponašali kao
poručeni (na negativne tekstove lokalnog dopisnika
Danasa su reagovali javnim cepanjem novina
na gradskom trgu, na našoj tribini o antisemitizmu
su poslušno bulaznili o jevrejskoj zaveri, redovno
su kamenovali Adventističku crkvu i tsl.). Ja
sam odgovorio podjednako glupom merom kad sam
u izjavi za Studio B rekao da je Čačak postao
»grad pravoslavnih talibana«. Sad je više besmisleno
da se pravdam, ali zaista sam mislio samo na tu
patetičnu grupicu retro hitlerovaca. Ispalo je,
međutim, da sam opljunuo čitav grad. Znam da zvuči
kao da sam tražio nove fondove za podršku jednom
»demokratskom« projektu u tako neprijateljskoj
sredini, ali verujte da nije bilo tako. Prosto,
ponela me igra, a pomalo i podrška »civilizovanog«
sveta naporima »druge Srbije« za modernizacijom.
Šta da kažem, sem da sam imao 26 godina.
Bio bih, doduše, nepravedan kad ne bih napomenuo
da su mi starije kolege povremeno savetovale da
stanem na loptu, da se ne izlažem tolikom riziku.
Jedan dugogodišnji saradnik i prijatelj mi je
čak jasno skrenuo pažnju da nema smisla raditi
projekte samo radi takmičenja sa drugim organizacijama,
ali tada, na svoju veliku žalost, nisam imao sluha
čak ni da se uvredim.
Leta 2002. godine iz REX-a su nam ponudili da
u Čačku organizujemo izložbu ratnih fotografija
Rona Haviva »Krv i med«. Nisam imao pojma ko je
gospodin Haviv, ali sam znao šta je REX, a povrh
svega je lokalna vlast u Užicu prethodnog meseca
zabranila otvaranje »antisrpske« izložbe. Cool!
Sad ćete videti kako se to radi u Čačku, Ercovi!
Zakazali smo hol Doma kulture i polepili plakate
po gradu. Dan uoči otvaranja, naši plakati u centru
su prelepljeni umrlicama Draže Mihajlovića, potpisanim
sa: »Ožalošćen: srpski narod«.
Šta se dalje dešavalo, poneko možda još uvek pamti
iz medija, ali evo ukratko: dvadesetak ili nešto
manje golobradih četnika je upalo na izložbu petnaestak
minuta pre otvaranja, mene su okružili dok me
je jedan mlatio, fotografije ispljuvali, i otišli.
Sve je bilo brzo gotovo. Polomili su mi nos i
zube. Izložbu smo ipak otvorili, ali nam je Dom
kulture sutradan otkazao prostor. Tu smo se već
zainatili, pa smo je ponovo otvorili u svojih
120 kvadrata. Policija je privela lika koji me
je tukao, ali su ga odmah pustili. Posle dva dana
su ga ponovo priveli, jer je u tuči u gradu bacio
bombu koju je zbog nečega nosio sa sobom! Srećom,
niko nije stradao.
Nacoši su počeli da nam šalju poruke ko je sledeći.
Prozvali su Dekaru, on i ja noću više nismo smeli
da izlazimo sami. Dekara se posle tri meseca preselio
za Novi Sad, gde i danas živi.
Čačanske NVO i stranke DOS-a su osudile nasilje,
ali i nas zato što smo isprovocirali incident.
Siguran sam da je većina Čačana razmišljala na
isti način. REX je organizovao tribinu o incidentnoj
izložbi, na kojoj nam je jedan doajen borbe za
ljudska prava rekao da se mi to sad u stvari bunimo
jer smo izašli na tržište sa proizvodom koji niko
ne želi da kupi. Pokušao sam da objasnim da nije
samo u tome stvar, da ja zaista
mislim da javnost u Srbiji mora da zna šta se
desilo u Srebrenici, ali mi se takmičarski NVO
duh vratio kući.
Mom bombašu su zajedno sudili za bombu i za napad
na mene. Odbio sam da se pridružim optužnici koju
je podigao javni tužilac. Na suđenju sam rekao
da je taj čovek najmanje kriv za incident koji
se desio, i da prvo treba suditi onima koji su
ga poslali. U svom iskazu je, naime, rekao da
je bombu dobio na poklon na Ravnoj gori, od nekih
nepoznatih ljudi sa kojima je pio rakiju. Nije
objasnio zašto je te večeri u grad poneo bombu,
bio je pod uticajem alkohola i tableta, ne seća
se.
Imao sam još jedan razlog zašto se nisam pridružio
optužnici – iz nekih još uvek nejasnih razloga
sam osećao da je možda i trebalo da dobijem po
nosu.
Počeo sam da dobijam poruke da se sklonim iz grada.
Organizacija je, razumljivo, potpuno prestala
sa aktivnostima. Ja sam odustao od smišljanja
novih projekata, u septembru smo se iselili iz
120 kvadrata. Od poslova koje su mi drugi nudili
prihvatio sam samo jedan – da za IOM anketiram
izbeglice iz nekog kosovskog sela šta misle o
povratku. Preko sto porodica razbacanih po celoj
Srbiji.
International Organization for Migrations (IOM)
je međunarodna fašistička organizacija koju finansiraju
zapadne vlade da izbeglice širom sveta ubeđuje
kako kod kuće možda baš i nije najbezbednije,
ali je sigurno najlepše, najtoplije, mnogo bolje
nego na trulom, hladnom zapadu. Fazon im je da
zajebu ljude iz jednog sela sa nekog zaraćenog
područja da se vrate, pa da ih onda koriste da
ostalima sa istog područja dele liflete kako povratnici
sada žive u raju na zemlji, imaju nove kuće, svi
su nasmejani, srećni, noću se okupljaju oko vatre
i pevaju stare pesme rodnog kraja. Ipak sam prihvatio
posao. Hteo sam da razgovaram sa ljudima. Verovatno
sam bio usamljen.
Sa puta sam se vratio još usamljeniji. Teško je
opisati gde sve žive porodice koje sam anketirao.
Teško je opisati miris. Sećam se samo da mi nije
bilo čudno što su se praktično svi izjasnili za
povratak pod bilo kakvim uslovima. Jedni da bi
nastavili da žive tamo gde su stali pre rata,
drugi da bi s mirom umrli tamo gde su pre rata
živeli. Samo jedan ispitanik je apsolutno odbio
svaku priču o povratku. Policajac je, to je radio
i na Kosovu.
U septembru sam počeo da razmišljam da se ipak
malo sklonim. Već su bili počeli da prete i mom
burazeru. Sa ćaletom već neko vreme gotovo da
nisam ni govorio, samo sam se trudio da ga što
manje nerviram. Znam da je prošao kroz puno sranja
zbog mene.
Imao sam par poziva da pređem da radim u Beogradu,
ali mi se nije išlo blizu REX-a. Prihvatio sam
poziv koji je zvučao najneozbiljnije, od nekih
poznanika koje nisam video
|
već dve godine. Kad
sam krenuo na put nisam bio siguran kad
ću se tačno vratiti. Majka je plakala,
sa ćaletom sam se jedva pozdravio. (...)
Ilegala je poslednji, očajnički pokušaj
da se ostane u zemlji koja te ne želi.
Pribegava joj ne mali broj ljudi, ali
još nisi čuo ni za koga ko je ostao ilegalac
duže od dve godine. U početku nije teško
naći utočište, ima ljudi dobre volje,
a i crkva nikad ne odbija ilegalce. Crkva
ovde ima tradiciju skrivanja progonjenih
još od Drugog svetskog rata, pa se murija
usteže da pravi racije čak i kad pouzdano
zna da se taj i taj krije u tom i tom
samostanu. Problem je, međutim, što ilegalac
u Švedskoj zavisi isključivo od pomoći
onoga ko ga skriva – posao ne može da
nađe, nema zdravstveno osiguranje, samo
goli život. Većina odustaje posle nekoliko
meseci, ali u trenutku kad dobiju rešenje
o deportaciji ljudi još uvek misle da
je, koliko god težak bio, život u ilegali
bolji od povratka. Zato danas telefoniraš
prijateljima po beogradskim NVO i pitaš
može li se posle premijerovog sastanka
sa ministarkom ikako saznati o čemu su
razgovarali. Prijatelji obećavaju da će
se raspitati, zoveš druge. N. ti saopštava
da su pre minut pucali na Đinđića. Uključuješ
TV. Telefoniraš kući. Brat je uplašen.
Uveče čekiraš mail. Na listi desetine
poruka o ubistvu. Strah, tuga, strah,
bes, strah. Uključuješ se u debatu opaskom
da
|
|
|
su toliki nevini stradali svih ovih godina, a
sada tolika buka oko jednog koji je voleo vlast
više nego rođeni život. Potrudio si se da lepo
zvuči. Stižu replike da si skot, svinja, da si
oduvek i bio đubre.
Već satima pokušavaš da zaspiš. Ali ti je i dalje
zbrka u glavi, još uvek ne znaš šta hoćeš, tup
i bezvoljan, lako bi, ali šta raditi kada čitave
noći jasno i bez ostatka misliš samo na jedno
– hoćeš kući, hoćeš da budeš sa svojima, zavidiš
svima koji su sada u Srbiji. Svaki čas ustaješ,
ponovo proveravaš mail, ali ljudi su odavno otišli
na spavanje. Niko ti neće reći da si pizda koja
je zbrisala preko, i sada o trošku države blagostanja
njima dole deli moralne lekcije. Neće ti reći
ni da si antiratni profiter, ni da sve bilo je
samopromocija. Ne zato što tako ne misle, nego
što to nije njihov problem.
Nije da nisi verovao u istinu i pomirenje, nije
da ne misliš da zločinci treba da odgovaraju,
nije da nisi mislio svaku reč koju si izgovorio.
I nije da si samo jurio priliku da zbrišeš preko,
to sigurno ne! Naprotiv, hteo si da budeš kod
kuće, ali da samo tu budeš ispravan. Oni jesu
prešli na batine, ali si pre toga ti odbio da
razgovaraš, jer oni su krivi i glupi, ima da slušaju!
I uspeo si, pobedio, navukao ih da pokažu da su
gori od tebe. Veštiji si, to se mora priznati.
Ispalo je da je najveći domet njihovog nacionalizma
to što si ti zahvaljujući njima pokazao koliko
nisi nacionalista. Super. Ha, ha!
I šta ćeš sada sa tim cvetom na reveru? Da se
slikaš, kaže narod. (...)
Ćale, keva i burazer su me sačekali na stanici.
Po povratku kući uključio sam se u borbu seljaka
iz Mojsinja protiv odluke Velja Ilića da im u
njivama podigne deponiju. Posle dužeg vremena
prvi smislen posao kog sam se dohvatio. Bez naknade.
Ne kažem da je smisleno raditi za džabe, samo
da novac i smisao ne idu uvek ruku pod ruku.
U Mojsinju sam po prvi put uživo video hepiend.
Čak sam počeo da razgovaram sa ljudima.
Moja omiljena scena iz »Apokalipse danas« je kad
Kurc otera onog smrada fotografa iz svog kraljevstva
i nazove ga psom zato što je lupao gluposti o
dijalektici. Nešto kasnije, savršeni Ratnik će
izgovoriti jednu od najmoćnijih antiratnih poruka
ikada: »Obučavamo mladiće da bacaju napalm na
ljude, ali njihovi komandanti im ne daju da pišu
FUCK po svojim avionima, jer je to nepristojno«;
trenutak zatim ubiće ga ratnik kojeg je sam stvorio
jer je to jedini način da Kurc pošalje poruku
svom sinu; onda ratnik koji je morao postati Kurc
da bi ga ubio (i preneo poruku njegovom sinu),
odbacuje oružje, odbacuje napalm, i tako dalje,
i tako dalje, sve u svemu u poslednjih pola sata
»Apokalipse« ima više dijalektike nego u čitavoj
srpskoj istoriji, naročito novijoj. Perverzija
je što upravo oni koji su dijalektiku učili ovde
imaju ulogu psa fotografa, drže se granice između
Srbije i Druge Srbije i blokiraju svaku mogućnost
sinteze. Ako ste iza ovog prozreli pohvalu aktuelnom
savezu DS i SPS, neću se naljutiti. Da li to,
međutim, znači da Miroslav Lazanski sutra treba
da izađe na RTS da nam objasni kako je Ratko Mladić
najgori oficir u istoriji srpske vojske? Naravno
da ne znači. A da li znači mir? Pa otkud bih ja
to znao? Ja sam ipak samo seljak koji je imao
svojih pet minuta na zapadu, i vratio se kući
bez BMW-a.
Znam samo da dok smo se moj bombaš i ja igrali
četnika i partizana, Veljo i bratija pokradoše
sve što im je zapalo za oko. Moji talibani ili
ne rade, ili crkavaju kod privatnika, i muka mi
je da ih gledam ponižene.
 |
|
Ivan
Zlatić |
* Iz:
Z
Magazin Balkan br. 6, septembar 2008, Beograd.
