Pozorišna igra za pravo na život

Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu 19. novembra bilo je domaćin osobama sa posebnim potrebama, njihovim gostima učenicima redovnih škola i svima onima koji su to veče došli da pogledaju izložbu radova učenika specijalnih beogradskih škola, pozorišnu predstavu »Mala princeza« i okrugli sto »Otkrivanje teatra«. Događaj su organizovali predsednik Društva za pomoć osobama ometenim u razvoju opštine Stari grad Dejan Kozić i Irena Krešić, psiholog, publicista i predavač u osam specijalnih škola u Beogradu.

U predstavi »Mala princeza«, pored tri profesionalna glumca i devojčica iz redovne osnovne škole, igra i šesnaestoro glumaca-osoba sa posebnim potrebama, kako dece tako i odraslih. To je već treća predstava koju je Dramska sekcija Društva za pomoć osobama ometenim u razvoju Stari grad postavila pred publikom: »Analfabeta«, jednočinka Branislava Nušića, premijerno izvedena 2003, »Torta sa pet spratova« Dobrice Erića, premijerno izvedena u Pozorištu na Terazijama 2006. na Dan invalida. Autor teksta predstave »Mala princeza« Zlatko Glušanović dramu je napisao specijalno za njih uvodeći čarobni svet šume u kojoj su zatvoreni udaljeni od sveta oni koji se ne dopadaju vlastima i dvoru. Među njih zaluta jedna mala razmažena princeza, slika i prilika današnje mladeži koja se dosađuje okružena najskupljom tehnikom koja joj pruža jeftinu zabavu. Princeza ne ume da poštuje druge, ona zna samo da naređuje. A u šumi svako zna svoj posao i niko ne naređuje drugome. U šumi caruju briga za druge, drveće i ljubav. Predstava pleni svojom jednostavnošću i raspevanom igrom čitavog ansambla. Čarobna šuma kao inspiracija je surovo realna. Podstrek je Glušanović dobio nakon posete Instituciji u Kulinama, selu u kojem je u šumi smešteno šest stotina lica različite dobi ometenih u razvoju daleko od očiju »realnosti« ovog »normalnog« »sveta u kojem mi živimo«. To je i uslovilo izuzetnu komunikaciju predstave sa publikom. Neposrednost, toplina i puno ljubavi nagrađeni su burnim aplauzom.

Okrugli sto »Otkrivanje teatra« zamišljen je kao analitički pristup tajni pozorišta i njegovim skrivenim moćima. Učesnici okruglog stola su bili: Milena Dragićević Šešić, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Zorica Jevremović, dramski pisac i pionir alternativnog teatra u radu sa manjinskim grupama, Ljubica Beljanski-Ristić, direktor Centra za kulturu Stari grad, Nenad Glumič, profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (bivši Defektološki fakultet), Leposava Stanković, defektolog, voditelj Dramske sekcije Društva za brigu o osobama ometenim u razvoju i reditelj predstave, mr Zlatko Glušanović, autor teksta »Mala Princeza« i v. d. direktor OŠ »Vuk Karadžić« u Beogradu, i Dejan Kozić, predsednik Društva za pomoć osobama ometenim u razvoju opštine Stari grad i idejni tvorac događanja.
Rediteljka predstave je ispričala o svom dosadašnjem radu reči hvale za svoje saradnike, napominjući da im nije trebalo čak ni puno vremena da urade ovu predstavu. Spremili su je za samo četiri meseca. To je bila jedna spontana režija. Zlatko Glušanović je rekao da je ova predstava namenjena svima, bez obzira na to što uključuje osobe sa različitim atributima i da ona otvara pozorište kao medij društvene akcije jer su normalna deca danas kod nas prezaštićena. Milena Dragićević Šešić je predstavu pohvalila napominjući da je smisao predstave u interakciji sa gledalištem, a da je to ova predstava svakako uspela jer vodi promeni načina mišljenja.
Ljubica Beljanski-Ristić je govorila o potrebi da jedna, ne mala grupa ljudi bude vidljiva u svetu u kojem živi i da na osnovu Deklaracije o dečjim pravima ima pravo na puno učestvovanje u kulturi svoje zajednice. A snaga i moć pozorišta kao životnog prostora vode otvaranju fiktivnog plana na kojem je sve moguće. Ovakav rad pruža emocionalnu podršku i otvorenost prema stanjima drugih. Deca koja su učestvovala u predstavi, ne samo ona sa problemima u razvoju već i deca iz redovnih škola, dobila su tu promenu.
Profesor Nenad Glumič je govorio o brojnim tehnikama terapeutskog pozorišta u psihijatriji. Ono što je najbitnije je da pacijent sam hoće nešto novo i da to vodi radosti učestvovanja u nečemu što će mu promeniti svakodnevicu.
Dejan Kozić, ne samo predsednik uspešnog udruženja već i roditelj, govorio je o problemima koje naše društvo ima. U Republici Srbiji ima 10% osoba sa invaliditetom. Od toga 3% osoba sa posebnim potrebama (mentalnim). Ogroman je broj ovakve dece koja ne samo da ne idu u pozorište ili bioskop već ne koriste ni parkić za igru pored sopstvene zgrade. Neki roditelji se stide, neki pokušavaju da sačuvaju socijalne beneficije i povlače decu iz specijalnih škola. To su rezultati istraživanja koje je radio UNICEF.

	Tanja B. Lončar