Crveni karanfili (24. jul 1982)

Pričalo se da je u junu 1968, trećeg dana studentskih nemira u Beogradu, jedan radnik prišao dvojici studenata stražara na ulazu Akademije likovnih umetnosti i uručio im veliki buket crvenih karanfila, prolio nekoliko suza i udaljio se tiho, pre nego što su se ova dvojica snašla. Bilo je kasno, noću, kada u obližnjim ulicama nije bilo svedoka. Radnik je nestao bez traga. Čuo sam ovu priču od mnogih, svi su se kleli da je istinita, ali, posle desetog i poslednjeg dana, pošto je Stari održao svoj televizijski govor o tome da će svako, posle ovoga, živeti srećno, posle nemih kletvi koje sam osetio na Arhitektonskom fakultetu, gde smo se sastajali, i posle našeg nemog buđenja, ova, verovatno neistinita i još neobjavljena priča, ovo proricanje i ova vežba u željenom mišljenju, i sama je nestala bez traga. Od tada je više nisam čuo. Čak i sada mi izgleda kao moja vlastita izmišljotina. Pitam se zašto?

Kako je to moguće? (15. septembar 1983)

Pričao sam mnogim ljudima, posle juna 1968, da je jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio za vreme studentskog ustanka u Beogradu, ili možda ikada, bila da je ta iznenadna i radikalna transformacija nečega što može biti privremeno, a puno patosa, probudila socijalnu svest i pokazala da su oba moguća i, u praktične svrhe, nepredvidiva. »Događaji« su me spasli, bar u izvesnom smislu, od suviše okrutnog suđenja svim glupacima tamo izvan, jer sam video toliko mrtvih duša kako cvetaju tim povodom, a bez ikakvog jasnog razloga. Istina, proces je do neke mere reverzibilan, ali to ne može da pokvari celokupno iskustvo. Video sam da se ova transformacija dogodila samo jednom, ali znam da nema razloga da se veruje da se neće događati ponovo i ponovo i možda čak i pored mene. Itd. Moje izlaganje je, kao i obično, dramatizovano velikim uzbuđenjem. Moje pitanje je, međutim, jednostavnije: kako je moguće da sam toliko omanuo u zapisivanju ovog, najznačajnijeg iskustva mog života? Kako je moguće da ne postoji nijedan jedini zapisani trag toga?
Upućeno Loris Mizrai

1968. iznutra (23. decembar 1986)

1968. spolja (25. mart 1998)

Pošto se godišnjica svetskog studentskog ustanka uskoro primiče u raznim delovima globusa, to sam se ja sve češće vraćao u 1968. u medijima. Za mene i mnoge ljude mojih godina, iz Beograda i nekoliko drugih jugoslovenskih gradova, tridesetogodišnjica će se obeležiti u junu. Naravno, godišnjica mi apsolutno ništa ne znači. Videću da jun dolazi i odlazi, sa potpunom ravnodušnošću. Sve što osećam je zbunjenost pred činjenicom da je prošlo trideset godina od tih deset opojnih dana. Sve što osećam je zbunjenost koja se graniči sa odvratnošću. Ne zato što je prošlo toliko mnogo godina, žurim da dodam, već zato što se plašim da nisu. Ono što je preživelo iz 1968. jesu bezvremene zamke sećanja koje bez cilja teče kroz moj um. Ništa nije prošlo i ništa neće proći. Vreme nije kao poslovična reka, već je kao troma, teška močvara koja slučajno proključa, nabrekne i izlije se, terana vetrom i kišom. Sve se upravo vrti, okreće se, zamršuje. Sve se neprekidno vraća i uvek će. Da, sve što osećam o ovih deset veličanstvenih dana od pre trideset godina jeste zbunjenost koja se graniči sa gnevom.

Duh donkihotskog ustanka (21. april 2004)

nisam usamljen sa takvim osećanjima. Mada ne želim da istražujem burne događaje u svakom detalju i sigurno ne sa nekom preovlađujućom idejom na umu, i dalje se nadam da će duh, koji se prostro svetom pre toliko godina, doneti konačno neke plodove. Moja generacija možda neće želeti ili neće biti u stanju da dâ oblik opojnom iskustvu, ali sećanje na te odlične dane živeće sve dok smo ovde. Ono će žudeti za nekim svojim izrazom. Kada snevam, promišljam o ovom izrazu, ne mogu da izbegnem osećanje da će ljudi, rođeni ubrzo posle Drugog svetskog rata, podsticati čak neku vrstu religioznog oživljavanja tog izraza. Želeće se povratak boga, i to iskreno, ali, uglavnom, kao slavljene vreće za udaranje. MCMLXVIII (24. jun 2007) Ovaj znak, odštampan na leđima majice, u gomili turista, privukao mi je pažnju ovog poslepodneva. Kada sam pogledao pažljivije
		Leon Bakst, La sultane, -

Godina kao što je ova (12. februar 2008)

Kako god da okreneš 1968. je slavljena ili odbačena. Za četrdeset godina ipak je, barem, obeležavana jasnim, crvenim slovima. Češće me je odbijao neprimereni spektakl. Kad god malo bliže pogledam šta se nudi, ja se brzo razočaram. Čak ozlojedim. Ta čudesna godina još čeka na svoj glas, ali je sve manje verovatno da će on doći od onih koji su joj bili svedoci. Jer je svako svedočio nečemu sasvim različitom. Bezbroj svedočenja ne samo da se ne poklapa već se, takođe, i ne slaže, često oštro. Ako bi 1848. bila primer, sve su šanse da će 1968. ostati zbunjujuća misterija. Jedino što će životariti jeste sama godina. Godina kao takva.

Ključne reči ili fraze (30. mart 2008)

Svaki vebsajt ističe listu ključnih reči ili fraza. To je ono za čim mašina traga pre nego što zakopa dublje u sadržaj sajta. Iako je proces traganja pomalo misterija čak i sa nalaženjem najviše odomaćenih stranih reči, ove reči ili fraze su preko potrebne. Moj Residua site se ne razlikuje. I ovde je moja lista, kako stoji, baš ovog dana:
Ranko Bon, Motovun, Montona, Pećinska umetnost, Apstraktna umetnost, Entropske forme, Mondrian, Kandinski, Maljevič, Joga, Bon budizam, Ekonomist, Zen, 1968, Marks, Hegel, Razglednice, Venecija, Druga stanja svesti, Šamanizam, Tantra, Adorno, MIT, Beograd, Sufizam, Misticizam.
Na prvi pogled ovde ima nekoliko iznenađenja za one koji me poznaju. Kao i uvek, ključ je u vezama između ovih mnogih reči i fraza. Jedini problem je taj da bi trebalo skoro dva miliona reči da se otkriju sve veze u mom pisanju, a broj reči svakodnevno raste. Ali, ne očajavaj, dragi čitaoče. Sa malo sreće ti bi mogao da rešiš misteriju, čak i pre mene.

Alergija (27. maj 2008)

Pozvao me je čovek iz Beograda. Sudeći po glasu, bio je mlad. Pošto sam očekivao drugi poziv podigao sam slušalicu, što retko činim ako ne prepoznajem broj. Rekao mi je svoje ime i obavestio da će se održati sastanak 4. juna, radi obeležavanja studentskog bunta u Beogradu pre četrdeset godina. Pomenuo je imena nekoliko organizatora okupljanja, koje sam sve dobro poznavao. »Imam ospice svuda po telu«, odmah sam mu rekao. »Sve što sam želeo je da te obavestim o tome«, nasmejao se, »a uskoro ću ti poslati i poziv elektronskom poštom«. Pomenuo je da će troškovi putovanja i boravka biti plaćeni za nekih pedeset gostiju. Obećao sam da ću doći ako je ikako moguće. »Kao što možeš da zamisliš«, dodao sam, »1968. mi mnogo znači...« Moj glas se, na tom mestu, otegao. Iako mrzim putovanja sledeće nedelje možda ću se pakovati. Posle svih ovih godina možda nikoga neću prepoznati, ali će stari duh biti tamo, sasvim sam siguran. I ospice svuda po meni.

Addendum I (28. maj 2008)

Ipak sam odlučio da ne odem u Beograd sledeće nedelje. Toliko bi mnogo konflikata bilo da se razreši, a tako malo vremena. Ali sam poslao ovo, što čitate, čoveku koji me je zvao, zajedno sa zahtevom da to podeli organizatorima okupljanja. Takođe sam obećao da ću doći u Beograd 4. juna 2018. Pedesetu godišnjicu beogradskog ustanka verovatno ne mogu da propustim. U stvari, ona je već u mom kalendaru, kao i izbegavanje konflikata kroz deset godina.

Addendum II (4. jun 2008)

Nije veliko iznenađenje da mi Beograd tako često od jutros dolazi na pamet. Ne današnji Beograd, u kojem sam mogao da budem a nisam, i zato pišem ove reči, već Beograd iz 1968. Jedno sećanje, koje se naglo pojavi, s vremena na vreme, je sećanje na veliku parolu koju sam napisao crvenom bojom na belom platnu, zajedno sa Milanom Brkićem, mojim najbližim prijateljem u to vreme, studentom arhitekture: »Ne veruj novinama!« To platno smo okačili o balkon Rektorata, koji smo okupirali tih deset dana ustanka. Bila je ovo, takođe, prva parola koja je ikada bila okačena o zgradu. Mora da je to bio drugi dan ustanka, i prvi dan kada su novine o tome lagale. Posle četrdeset godina, ja i dalje ne verujem novinama ili nekom drugom mediju, iako danas iz različitih razloga nego tada. Tada su branile vlast, a danas brane mase. Ovo drugo je možda i gore.

Malo previše lako (31. jul 2008)

Kapitalizam je postao malo previše lak. Malo previše gladak. I tako zamoran, dosadan, usudio bih se iz prikrajka. Zamisli novi pokret sa ciljem njegovog obuzdavanja a ne zastarevanja, jer mu još nije poznata alternativa. Novi pokret koji bi život kapitalista i njihovih podređenih, slinavih političara, činio vrednijim. Manje pouzdanim.
I uzbudljivijim, isto tako. Zamisli ubistva najistaknutijih predstavnika novog svetskog poretka, i to svaki dan. Sad jedan, sad drugi. Jutarnje i večernje novosti iste. Ime za imenom. Kompanija za kompanijom, i izborni kotari za izbornim kotarima. A ne vidi se određeni razlog. Baš tako. Izvan vrlo finog idealizma kojim odiše 1968. Privlačna ideja, moram da priznam, koja je prošla kroz mnogo više glava a ne samo moju. Danas. Možda baš ovog trenutka. U najboljem slučaju, ja sam prvi koji je zapisuje. Prvi koji joj daje neki oblik, svejedno koliko još maglovit. Ali protivotrov nezauzdanom kapitalizmu je već ovde. Sigurno da i on mora da postane, takođe, malo više lagan zbog svog dobra. A mi moramo da uradimo sve što je u našoj moći da ga učinimo pokretljivijim, čak i na vlastitu štetu.

1968, 2008. (22. oktobar 2008)

	Ranko Bon