Pomirenje bez legitimiteta

Sve je više dokaza, u svakodnevnom političkom životu Srbije, da Peti oktobar nema potrebno značenje u istoriji srpske demokratije, jer se toga dana nisu desile suštinske promene u političkom životu zemlje. Najnoviji dokaz je i pomirenje koje su, poslednjih meseci, uporno zagovarali i na kraju i potpisali čelnici Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije.
Peti oktobar je omogućio da se promene dese više u personalnom, nego u suštinskom smislu, jer je smenjen Diktator, ali ostali su centri moći koji su ogoljenu diktaturu preveli u podnošljivo, ali i dalje kontrolisano političko stanje i nastavili da političke odnose usmeravaju u željenim pravcima. Prepreku su imali u premijeru Đinđiću koji je, u kratkom trogodišnjem periodu, nastavio borbu za suštinske promene i slobodu. Da je Peti oktobar doneo bilo kakve suštinske promene ne bi se desio atentat na demokratskog premijera, Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka ne bi, jedno duže vreme, mogle da učestvuju u političkom životu.
Pomirenje između DS-a i SPS-a desilo se i pre nego što je pomenuta Deklaracija potpisana. Demokratska stranka je, naime, formirala Vladu sa Miloševićevim SPS-om, s

obrazloženjem da je u pitanju reformisana partija. Ta teza, ipak, ne može da se prihvatiti jer se radi o istoj partiji i po imenu i po ideološkom identitetu koja se nikad i nigde nije odrekla dela svoga vođe. Može se postaviti i pitanje – da li je moguće da se partija sa spornim istorijskim nasleđem, koje joj dominantno daje politički identitet, uopšte i može reformisati da bi bila prihvatljiva kao politički akter? Sve u svemu, Vlada je formirana pod izgovorom da se tako mora, jer to zahteva brži evropski put itd. Potpisani dokument pre je politički sporazum za budućnost, tzv. akcioni plan za zajedničko delovanje dve partije, nego što je akt pomirenja, jer se problemom radi kojeg je trebalo da bude donet ne bavi čak ni u meri da bi sam čin donošenja takvog dokumenta bio opravdan. Buduća saradnja ove dve partije biće utemeljena

na »zajedničkoj platformi politike prevazilaženja sukoba iz prošlosti«. I to je sve! Stranke su izbegle da se bave prošlošću, jer u dokumentu nema minimuma koja bi govorio o zajedničkom gledanju na prošlost, niti bilo čega što bi govorilo da je SPS, kao tvorac političke volje i glavni politički akter u prošlosti, pokazala bilo kakvu spremnost da prizna i prihvati odgovornosti za jedno takvo teško nasleđe. Dve partije su se pomirile preko čina formiranja vlade i političke saradnje po određenim pitanjima koja su našla mesto u potpisanom dokumentu. Kako potpisana Deklaracija nema odredaba o pomirenju, osim što je dokaz da je do pomirenja došlo, onda je takvo pomirenje bez legitimiteta, jer nije opravdano nijednim razlogom koji bi počivao u pravu ili moralu. Njihovo pomirenje, naprotiv, počiva na golom interesu.
Pomirenje pretpostavlja odnos prema nečemu što je proizvelo sukob kod onih koji treba da se pomire. Pored izvinjenja, kao najelementarnijeg gesta u pomirenju, pomirenje bi, radi budućih odnosa kod aktera koji su bili posvađani, moralo da sadrži i bilo kakav osvrt na prošlost, ako bi već pitanje polaganja računa i odgovornost bili prepreka za pomirenje. Ako neke minimalne pretpostavke nisu zadovoljene onda su posredi manipulacija i neodgovornost.
Kome je to bilo potrebno i koji je bio cilj postignutog pomirenja?
Propagatori i akteri poslednjih ratova u kojima se raspala zajednička država, progonioci slobodne misli, ratni profiteri i tajkuni takvim činom, nadaju se, dobijaju opraštanje i novi legitimitet u društvenom životu. Građani koji su bili protiv ratova, koji su se odupirali diktaturi i doživljavali nedaće pod vladavinom SPS-a, taj čin doživljavaju kao još jednu manipulaciju partijskih struktura, u kojoj jedna strana, uslovno odgovorna za budućnost Srbije, oprašta drugoj, koja je odgovorna za njenu prošlost. Ova prva, ako je već odgovorna za budućnost, na to nema pravo, jer ovoj drugoj nije, prethodno, postavila bilo kakvo pitanje u vezi sa njenom ulogom u prošlosti. Pored toga, Demokratska stranka za tako nešto nije dobila poverenje građana Srbije, jer čin pomirenja ne može svesti na unutarpartijski interes, zbog vlasti koju sprovodi, pa je ovakvim činom i sama postala odgovorna za onaj deo prošlosti koji oprašta drugom, tj. za nešto što se u pravu naziva pomaganjem.
Umesto pomirenja potrebna je odgovornost. Da je Peti oktobar doneo suštinske promene one bi se morale ogledati u lustraciji i odgovornosti političkih aktera i u slobodi građana. Međutim, odgovornost, politička, istorijska, krivična, za promašene političke projekte, za diktature i totalitarne ideologije, za netoleranciju, za ubistva i druge zločine, najčešće je izostajala. Naime, društvene ustanove koje bi takav teret trebalo da iznesu

nikada nisu uspostavljene, pa su politički akteri, neretko, presuđivali jedni drugima na ideološkoj osnovi, kada su kao pobednici uzimali vlast ili su se zbog te iste vlasti mirili. Neki su krivci, odgovorni za užasnu prošlost, izvedeni pred Haški sud, pa je to doprinelo nekoj vrsti pomirenja, iako je sud pokazao određene
		Država je nužan okvir za ostvarenje života u slobodi

slabosti u zadovoljenju ideje pravde, jer su sudski procesi razvučeni, bivši političari, koji su se tamo našli, nastavili su da vode svoju politiku u drugim uslovima i posebno što na optuženičku klupu nisu izvedeni nosioci mračnih ideja i propagatori rata, kojekakvi pesnici, novinari, popovi i akademici. Ipak, ideja krivičnog gonjenja krivaca za genocid i druge povrede ljudskih prava u poslednjim ratovima, na našim prostorima, ostvarena je i to je veliki pomak.
Tako je u Srbiji, još jednom, pod izgovorom opasnosti da radikali ne uzmu vlast, na vlast došla partija koja je od radikala neuporedivo odgovornija za sve što se dešavalo u bliskoj prošlosti. Pomirenjem je sve to omogućeno i opravdano, a samim tim i relativisano, pa u političkom životu i dalje živi pravilo da je sve moguće i dozvoljeno. U neslobodnom društvu, uostalom, političari nikada nisu ni posvađani iza zavese, a na sceni je ionako sve bilo predstava.
Pred budućim generacijama je obaveza da slobodu uzmu u svoje ruke, nošeni uverenjem da je legitimno samo ono što ima osnov u moralu i pravu, da je vlast servis građana, društvo asocijacija slobodnih pojedinaca, a država nužan okvir za ostvarenje života u slobodi.

	Radonja Dubljević