Talal Asad, Formacije sekularnog, Beogradski krug, Beograd 2008.

O religiji u sekularnom društvu

U biblioteci Circulus, izdanje Beogradskog kruga, izašla je knjiga o sekularnom i sekularizmu u hrišćanstvu, islamu i modernosti. Talal Asad, profesor antropologije na City Univerzitetu u Njujorku, pokušao je »da ispita koncepte, prakse i političke formacije sekularizma, ukazivanjem na glavne istorijske promene kojima su oblikovani sekularni senzibiliteti i stavovi na modernom Zapadu i Srednjem Istoku«. Iako se u devetnaestom veku smatralo da sekularizam dolazi sa ateizmom, danas se to pokazalo kao netačno. Doduše, još je Karl Marks u Prilogu jevrejskom pitanju ukazao na pojavu pojačane religioznosti u sekularnim državama, kao što je na teritoriji Severne Amerike. Asad smatra da današnje države liberalne demokratije onemogućavaju direktan pristup građana donošenju političkih odluka. Postojanje pregovora u javnom životu ograničeno je na elite: šefove partija, šefove birokratskog aparata, članove parlamentarnih zakonodavnih tela i ljude koji vode velike poslove. »Obični građanin ne učestvuje u procesu formulisanja političkih opcija kako to čine ove elite – njegovo ili njeno sudelovanje u povremenim izborima čak i ne garantuje da će se politike za koje se glasalo i slediti.« Autor želi da porekne ideju da je sekularno maska za religiju, da sekularne političke prakse često simuliraju one religijske. To pokušava kroz odeljak »Čitanje, mit, istina, moć« u kojem piše da »mit nije samo predstava stvarnog, on je materijal za oblikovanje mogućnosti i granica delovanja«.
U odeljku »Demokratski liberalizam i mit« kritikuje modernu liberalnu državu zbog njenih pretenzija da bude sekularna i racionalna, dok je u stvari snažno zaposednuta mitom i nasiljem i izražava dva sekularna mita koji su u sukobu: prosvetiteljski mit o politici kao diskursu javnog uma čija spona sa znanjem omogućuje eliti da usmerava obrazovanje ljudskog roda i revolucionarni mit o opštem pravu glasa. U sekularnoj državi nema mesta mitu o iskupljivanju grehova, već ona traži da se to iskupljenje kazni i izvrši u ime društva na ovom svetu. Zašto Asad piše o bolu? »Dva su razloga: prvo, stoga što je u smislu strasti bol povezan sa religioznom subjektivnošću i često se posmatra kao neprijateljski nastrojen prema razumu; drugo, stoga što se u smislu patnje on smatra ljudskom datošću koju sekularna instanca mora da otkloni na univerzalnom nivou.« U tom smislu, autor smatra da se moć–delovanje zasniva na ideji krivice i patnje što vodi ideji da bol čini osnovu delovanja moći kroz diskurs patnje. Glavna pobuda sekularizma bila je želja da se prekine sa svirepostima – namerno nanošenje bola živim telima drugih u ovom svetu, i izazivanje duševne patnje – koje je religija tako često pokretala i opravdavala. Tako

sekularno uređenje jedino može da obuzda religiozno nasilje nad religijskim manjinama. U trećem delu knjige pod nazivom »Sekularizam« Asad piše o iskupljivanju čoveka kroz ljudska prava iako su, kako misli, ona često izgovor za mešanje u politiku druge države. Doktrina sekularizma – odvajanje individualnih prava na religijsko verovanje od autoriteta države – zamišljena je kao odgovor na pitanje kako priznati i zaštititi suverenost pojedinca u suverenoj državi. Ali, »kako god bila ta rana istorija, danas samo jaka sekularna država može da prirodno pravo pretvori u zakon – bilo da je reč o odnosu ili o imovini«. Posebno pitanje kojim se autor bavi jeste i položaj muslimana u Evropi,
		Mausoleum des Sher Shah in Sasaram, 1545. Von der ursprünglichen Verkleidung aus glasierten Fliesen ist nichts mehr erhalten

kao religijske manjine. Iako neki tvrde da muslimani mogu da se integrišu u zapadno društvo sekularnih država, oni predstavljaju opasnost za ekstremnu desnicu. Pitanje je kako se osećaju muslimani u novim sredinama i da li oni žele da budu asimilovani ili da zadrže svoju veru i tradiciju. Po ustavima zapadnih država, oni to pravo imaju sve dok se ne javi sukob javnog i privatnog (afera marama u Francuskoj u kojoj je došlo do velikog skandala jer su neke muslimanske devojke došle u školu ne poštujući kodeks zapadnjačkog oblačenja već noseći tradicionalne marame). Asad smatra da je »diskurs evropskog identiteta simptom anksioznosti vezane za ne-Evropljane«. Jer »koncept manjine proističe iz specifične hrišćanske istorije, iz raspada veze koja se odmah posle Reformacije oformila između etablirane crkve i moderne države. Taj pojam manjine ne može da se lagodno uklopi sa sekularnim, prosvetiteljskim pojmom apsolutnog građanina. Najslavniji dokument koji otelovljuje tu teoriju jeste ‘Deklaracija o pravima čoveka i građanina’. Sama teorija je naišla na kritike gotovo istog trenutka kada se pojavila – čuvena je Berkova kritika koja kaže da je ona ovlastila destruktivne strasti; Marks ju je kritikovao tvrdeći da ona prikriva egocentrične interese buržoazije. Međutim, čini se da su ključni pokreti, koji su doveli do kidanja savezništva crkve i države, pre bili religijski nego sekularni – traktarijanizam u Engleskoj i ultramontanizam u Francuskoj«. Zbog toga manjinama slede specijalna prava koja uključuju i pravo da se očuvaju i nastave da postoje kao grupe. To otvara pitanje granica nacionalnih država. Po autoru, one su nužne da bi se sačuvao nacionalni identitet, ali je nužno i njihovo urušavanje.
Asad smatra da je sfera javnosti prostor nužno artikulisan putem moći. »I svako ko ulazi u njega mora imati u vidu dispoziciju moći ljudi i stvari koju određuje moć, zavisnost nekih od dobre volje drugih.« Autor postavlja pitanje na koji način su različite koncepcije i prakse religije pomogle da se formira prijemčivost slušalaca za javnu reč. Iskustvo privatnih prostora doma i škole je, po njemu, krucijalno za nastanak subjekta koji će na kraju ući u javnu sferu. Sledeće pitanje koje on postavlja jeste da li bi nacionalizam koji afirmiše kolektivnu solidarnost trebalo razumeti kao sekularizovanu religiju. On citira Margaret Džejkob koja naziva nacionalizam »novom religioznošću«, to jest da se došlo do toga da se formira nov model osećanja, verovanja i ceremonijalnih aktivnosti, iako se s njom u potpunosti ne slaže. »‘Sekularizacija’ (saecularisatio) je prvo označavala legalni prelazak iz monaškog života (regularis) u život po kanonu (saecularis) – a zatim posle Reformacije označavala je prenos crkvenih nekretnina na laike, što znači, ‘oslobađanje’ svojine iz ruku crkve u ruke privatnih posednika i time u tržišna kretanja.« Talal Asad smatra da se moderni nacionalizam crpi iz već postojećih jezika i praksi – uključujući one koje anahrono zovemo »religijskim«. Ali, po njemu, ne sledi da religija formira nacionalizam, niti da islamizam treba posmarati kao nacionalizam, već »islamizam uzima naciju državu kao nešto samorazumljivo i nastoji da deluje kroz nju, što je od centralnog značaja za sudbinu svih muslimana. Upravo taj državnotvorni projekat, a ne fuzija religioznih i političkih ideja, daje islamizmu ‘nacionalistički’ ton«.

	T. B. L.