Pobuna futuriste

Početak 20. veka predstavljao je izuzetno plodnu epohu u istoriji umetnosti. Raznorodne tendencije (fovizam, ekspresionizam, kubizam i apstraktno slikarstvo), unoseći fundamentalne novine, bujale su u vrtoglavom ritmu, pretežno u Francuskoj i Nemačkoj, šireći se po ostalim evropskim zemljama. Italijani su, međutim, bili jedini pokretači metafizičkog slikarstva i futurizma – umetničkog i književnog pokreta (čiji eho se naročito čuo u Rusiji).
Premda je futurizam izrazito italijanski pokret, njegov prvi manifest pojavio se u Parizu 1909. Italijanski pesnik Marineti, osnivač futurizma, u »Manifestu futurizma«, objavljenom u pariskom listu Figaro, izneo je osnovne ideje pokreta: raskid s običajima i prošlim vremenima, polemika s akademizmom, okretanje modernom svetu i njegovom dinamizmu (haotičnoj svakodnevnoj realnosti), oduševljenje bilo kojom vrstom energije i agresivnosti, kao i uništenje tradicionalne sintakse: »Hoćemo da pevamo o ljubavi prema opasnosti, energiji i užurbanosti. Osnovni elementi naše poetike biće hrabrost, drskost i pobuna. Objavljujemo da su divote sveta obogaćene novom lepotom: lepotom brzine... S ovim manifestom razornog i zapaljivog nasilja, sastavljenim u Italiji, mi danas osnivamo futurizam... Stojeći na vrhu sveta još jednom upućujemo drski izazov zvezdama«.
Ubrzo zatim, 1910, u Milanu izlazi »Manifest slikara futurista«, sa potpisima utemeljitelja pokreta: Bočonija, Karaa, Rusola, Bale i Severinija. I ovaj manifest se žestoko obračunava sa kultom prošlosti i pita: »Možemo li ostati neosetljivi na frenetičnu aktivnost velikih gradova, na novu psihologiju mesečarstva, na grozničave likove raspusnika, kokota (otmenih javnih ženski) i alkoholičara?«
Izbor organizatora da ove godine prirede veliku retrospektivnu izložbu posvećenu Đakomu Bali, maestru futurizma i italijanske avangarde baš u Milanu, u Kraljevskoj palati (Palazzo Reale), nije slučajan. Očigledno je baziran na želji da, anticipirajući proslavu stogodišnjice italijanskog futurističkog pokreta lansiranog Marinetijevim »Manifestom«, obeleži pedeset godina od smrti Đakoma Bale (Torino, 1874–Rim, 1958), pronalazača, fotografa, pozorišnog i filmskog glumca, stručnjaka za reklamu, vajara i slikara, čija

originalnost je za kulturu Milana i Lombardije dugo vremena bila u drugom planu. Na prvi pogled, susret Bale i Milana izgleda prirodan, jer u kolektivnoj imaginaciji oboje, umetnik i grad, donose vizije dinamizma i brzine, kola koja jure ulicama i svetla koje se reflektuje sa izloga množeći se u hiljadu blesaka. Ali ovaj susret je i jedna vrsta izazova, upad u »carstvo« drugog velikog protagoniste futurističke sezone, Umberta Bočonija (čija su dela već predstavljena na

izložbi u Kraljevskoj palati 2006). Ipak, iako je poslednji formulisao program novog slikarstva, Bala je bio taj koji ga je razradio i obogatio veoma personalnim jezikom, upustivši se u potragu za još neistraženim »zemljama«. Stoga, kako naglašava Livija Velani, jedna od autora izložbe, »Milano želi da podvuče svu važnost futurizma izložbom posvećenom čoveku koji je bio njegov izuzetni protagonista i totalni umetnik«. Dugogodišnja nepravda, dodela sekundarne uloge u okviru pokreta, koja se možda može objasniti i neblagonaklonim pogledom posleratne Italije na »nedozvoljeno« plodnu aktivnost slikara za vreme fašističkog režima, konačno je ispravljena.
Izložba »Bala. Futuristička modernost« koncentrisana je na trideset najznačajnih godina umetnikove karijere (1900–1929). Oko 200 dela – ulja, tempere, pasteli, akvareli, crteži, asamblaži, skulpture, fotografije, skice za pozorišne kostime, eseji o umetnosti i rukopisi – pristiglih iz prestižnih muzeja i privatnih zbirki, dokumentuju njegova smela »hodočašća« u ekspresivne tehnike. Izložba, koncipirana u pet sekcija, polazi od divizionističkog iskustva i stiže do futurističkih godina koje ilustruju i objašnjavaju različite faze Balinog umetničkog istraživanja.
Prva dela na izložbi uvode nas u svet hromatske fantazije divizionizma i fascinaciju fotografije. Slikareva virtuozna divizionistička tehnika naročito je izoštrena nakon boravka u Parizu i upoznavanja s istraživanjem impresionista i postimpresionista.
Na početku, Bala je privučen temama intimnog i domaćeg karaktera, prevashodno »isključenim« – borderline ličnostima, o čemu svedoče monumentalna slika »Majka« (1901) i prvi put izložena »Agava na moru« (1905), kao i »Eliza na vratima« i »Dan radnika«. Već u ovom periodu, obeleženom potezom četkice tipičnim za divizionizam (crtice, za razliku od »poentilističkih« tačkica), nazire se slikareva buduća linija vodilja: izbija strast prema svetlu, prirodnom i električnom, a tu je i panična priroda, uskomešana energijom, proslavljena na velikom triptihu »Vila Borgeze« (1910).
Sledi sekcija »Analiza pokreta«, posvećena istraživanju i eksperimentisanju sa kretanjem formi, proučavanjem tela u letu, refleksijom (odbijanje) i refrakcijom (prelamanje) svetlosti. Na izložbi nije prisutna čuvena slika »Dinamičnost psa na lancu« (1912) na kojoj Bala umnožava šape životinje pokazujući razne položaje repa, ali nas zato očekuje remek-delo »Devojčica koja trči na balkonu« (1912). Već sam naziv ovog ulja na platnu savršeno objašnjava šta je umetnik želeo da pokaže: vidimo »napredovanje« devojčice, konture su jasne, bez obzira na ekstremnu fragmentarnost. Slika otkriva i poneki element koji priziva ne samo divizionističko iskustvo već otkriva i impresionistički trag – upotreba veoma sjajnih boja. Međutim, raščlanjivanje vizije u mnogobrojne fragmente, slično sekvencama fotograma, koji, istovremeno posmatrani, daju dinamizam trke, tipična su futuristička invencija, propisana manifestom. Sjajna slika »Automobil+izlozi+svetla«, prvi put izložena u Italiji (za ovu priliku pristigla iz njujorškog MoMA), takođe svedoči o zainteresovanosti slikara za tematiku opevanu u osnivačkom manifestu – savremenost, brzina, dinamizam, pokret i svetlost – razrađenu 1910. u »Tehničkom manifestu futurističkog slikarstva«, takođe objavljenom u Milanu: »Sve se kreće, sve trči... Figura ispred nas nikada nije stabilna, već se neprestano pojavljuje i nestaje«.
Treća sekcija uvodi u »Futurističku rekonstrukciju univerzuma« koja je, prema Balinom shvatanju, predstavljala »napad« na najrazličitija polja svakodnevnog života, od umetničkih dela do odeće, od pozorišne scenografije do reklame, kao i novih tehnika asamblaža od različitih materijala. Pored skica za pozorišne dekore i kostime, posetioci imaju priliku da vide i »Plastični kompleks«, delo realizovano 1914. i nedavno pronađeno u Rimu.
Odsek »Umetnost – futuristička akcija« ujedinjuje radove kao što su »Nauka protiv mračnjaštva« i »Pesimizam i optimizam«, koji govore o želji futurista da umetnost postane sredstvo obrazovanja, propagande, ali i ironičan pogled na stvarnost. Izložba se završava sekcijom »Energije i senzacije«, koja obuhvata dela u kojima se Bala, udaljivši se od tehnologije i mehanike, koncentrisao na koncept energije – snagu prirode i ljudskog bića. Energija koju on predstavlja je ona koja se oslobađa pucnjem iz puške ili pak mirisom parfema koji izlazi iz otvorene bočice. Ti utisci, dobijeni od energije iz spoljašnjeg sveta, na izložbi su oličeni u radovima »Snage letnjeg pejzaža« i »Nedeljni pucanj iz puške«.
U odnosu na svoje kolege futuriste, Bala je možda bio najpragmatičniji, najkonkretniji, najautentičniji, ali i »najprostiji«; i suviše vezan za svakodnevne stvari, porodični život i voljenu suprugu Elizu, a naročito za svoj slikarski rad i kult profesije kojem se svakog dana, od jutra do večeri, posvećivao. Krajem tridesetih Bala neočekivano napušta futurizam i vraća se slikarstvu »prošlih vremena« da bi se na kraju stvaralačkog puta vratio realizmu. Međutim, futurističko nasleđe, počev od Bale i njegove apstraktne inklinacije, vidljive u »Letu čiopa« već 1913, prolazi čitavim 20. vekom i stiže do savremene umetnosti – performansa, video-umetnosti, bodi-arta i hepeninga...

	S. S.