Nikola Bertolino, Novi zavičaji, izd. Medijska knjižara Krug, Beograd, 2008.

Poezija kao jedini zavičaj

Pitanje čovekovog identiteta jeste svakako jedno od najznačajnijih antropoloških pitanja koje se obično vezuje za pripadanje određenoj državi, naciji i veri. Emanuel Munije, otac francuskog personalizma, tvrdio je, međutim, u prvoj polovini prošloga veka, da je ogromna zabluda verovati da kolektivni zanosi oličeni u rodoljublju i glorifikaciji nacije i države mogu biti zamena za množinu onoga što u svome razvoju treba da obuhvati jedna svestrana ličnost. Ne dovodeći u pitanje ljudsku potrebu za identitetom, negirao je da on bezuslovno mora biti kolektivne prirode oličen u isključivom pripadanju zajednici. Njegov teorijski pristup imao je teološki karakter, jer je otvorio problem ličnosti pojedinca u

hrišćanskoj ideologiji, ali njegova glavna misao je vrlo savremena: bez ličnosti neutopljene u opštost, sabornost, kolektivitet, nema slobode i slobodnog izbora društvenih i duhovnih opcija. Kada je, pak, taj izbor sputan – a tu vrstu sputanosti objektivno srećemo vrlo često – onda se suočavamo sa zarobljavanjem slobode, gubljenjem personalnosti jedinke i nametanjem grupnog identiteta. A odatle put neretko vodi do konfuzije i otuđenja, nekoj vrsti duhovnog izgnanstva. O tome su, osim teorijskih vapaja antropologa, socijalnih psihologa i filozofa, vazda pevali pesnici i pripovedali prozaisti. Tako u najnovijoj, drugoj po redu knjizi izvanredne autobiografske ispovedne proze (prva Zavičaji objavljena je 2004), problem svoje identitetske dvojnosti, ali ne samo nje, razmatra naš poznati književnik, esejista, prevodilac Remboa, Bodlera, Apolinera i Ljermontova, kritičar i urednik Nikola Bertolino (1931). Iskreno i bez patetike sažima svoj život prepun dramatike, uspona i padova, radosti
		Minarett der Großen Moschee in Samarra. Nicht zu Unrecht wird dieses Minarett, das aus der Zeit Khalif Mutawakkils (847-861) stammt, als Malwiyya, d. h. Spirale, bezeichnet

stvaranja, ali i razočaranja u ljude i pojave. Bertolino, čovek sa dva zavičaja (najranije detinjstvo i prvu mladost proveo u Hrvatskoj, ostatak života u Beogradu), u vremenskom rasponu od skoro pola veka, znalački deskribuje događaje iz svog života i svoje neposredne okoline, koji imaju trajnu vrednost za čitaoca jer na autentično dokumentaran način odslikavaju tadašnje vreme i društvo. U njegovim opisima vlastitog života čitaocu se jasno ocrtavaju društveni, ekonomski i politički odnosi, ali i odnosi koji su vladali u kulturi i među kulturnim poslenicima, a jedan od njih, i to vrlo značajan, bio je i sâm, kao višegodišnji urednik u BIGZ-u i NOLIT-u. Stoga su reljefno i insajderski opisani karakteri pojedinih, sada već legendarnih ličnosti iz našeg književnog života, kao i mnogobrojni sporovi, polemike i književni sukobi. Poseban, pak, aspekt čini njegov doživljaj zavičajnosti i identiteta. Sticajem porodičnih i ratnih okolnosti lišen svog prvog zavičaja, a nikad do kraja prihvaćen u drugom, Bertolina progoni sve opsesivnija spoznaja o sopstvenoj izgnaničkoj prirodi i sudbini. Pokušaji uterivanja u tor, u kolektiv,

kod njega izazivaju otpor. Opirući se pritiscima okoline, shvata da zapravo ne pripada nijednom od dva nacionalna identiteta, nijednoj od dve domovine jer je ličnost nesvodljiva na drugu ličnost, još manje na masu. Berdjajev je u svoje vreme ustvrdio da je svet još uvek depersonalizovan samo zato što jedinka nije spremna na »tajnu slobode« koja podrazumeva odvažnost i odgovornost. Ličnost se, međutim, ostvaruje tako što svetu nameće svoje »ja« umesto njegovog »mi« sa svojim neponovljivim karakteristikama. Ona je stoga jedinstven fenomen, intelektualna i duhovna kategorija najvišeg reda i mladi Bertolino, otkrivajući sopstvenu ličnost, s pravom beži od mase koja ga neretko povređuje i od čije stihije zazire. Otuđenost, konfuzija i očaj vrlo brzo nestaju pretvorivši se u otkriće novih zavičaja, onih čiji predeli prebivaju u duhovnoj sferi, pre svega u poeziji. U Ljermontovljevim stihovima koji govore o oblacima, večnim putnicima koji nemaju domovine pa stoga ni izgnanstva, shvatio je izvor svojih nedoumica. U
		Nagrada za publicistiku Desimir Tošić JP Službeni glasnik na sednici Upravnog odbora, održanoj početkom jula, doneo je odluku o ustanovljavanju Nagrade za publicistiku Desimir Tošić. Imajući u vidu da su nagrade u oblasti publicistike gotovo zamrle, jedan od najuglednijih srpskih izdavača, Službeni glasnik, odlučio je da nagradom podrži ovaj vid stvaralaštva. Izborom imena Desimira Tošića želelo se očuvati sećanje na jednog od najznačajnijih nezavisnih srpskih intelektualaca, čije delo odslikava i političke promene u Srbiji XX veka. Cilj je afirmacija osnovnih humanističkih i demokratskih vrednosti i principa za koje se svojim radom zalagao Desimir Tošić. Nagrada će se dodeljivati svake godine 19. februara, na dan rođenja Desimira Tošića, pojedincu ili grupi za zajedničko delo, za publicističke radove koji su prvi put objavljeni od 1. januara do 31. decembra prethodne godine, i to u dve kategorije: nagrada za publicističko delo u formi knjige i nagrada za feljtone, kolumne, tekstove u dnevnim i nedeljnim novinama, periodici, stručnim časopisima i sl.

Bodlerovom Cveću zla, koje kao student prevodi, spoznao je da poezija bolje nego bilo koje drugo sredstvo otkriva – doduše ponekad na neumoljiv i surov način – istinu o nama samima, o zlu koje latentno čuči u svakom od nas čekajući priliku da se ispolji, ali istovremeno i ublažava tu surovost lepotom bolne katarze i plemenitošću patnje koja iz te katarze proizlazi. Tako umesto nametnutog mu opredeljivanja kom »carstvu će se privoleti« (hrvatskom ili srpskom), on definitivno pronalazi svoj pravi identitet u pisanju i prevođenju, a nove zavičaje u Poeziji, carstvu neizrecive lepote i nepregledne slobode. Poruka ove odlične autobiografske knjige je stoga više nego ubedljiva: biti slobodan i uživati u divoti stvaranja jeste autorovo najvažnije opredeljenje i životna filozofija do današnjeg dana.

	Zlatoje Martinov