Srbiju kult žrtvovanja suviše košta*

Knjigu Vukašina Stambolića »Moja Brezova« bih smestila između zavičajnih hronika i »ženskog pisma«. U poslednje vreme do mene je stigao veliki broj knjiga koje pripadaju takozvanim zavičajnim hronikama. Pošto knjige gutam, to možda i nije čudno. Ipak je indikativno. Protumačila bih tu činjenicu kao znak postepenog napuštanja »guslarske« tradicije, neupitnog prepričavanja s kolena na koleno koje samo služi utvrđivanju patrijarhalnog vrednosnog kodeksa i mitskog odnosa prema prošlosti i prelazak na pisanu tradiciju. Na pisane hronike moguće je primeniti analitički aparat. One ne izmiču kritičkom sudu. Dakle, sa sigurnošću bih rekla da ova vrsta knjiga predstavlja kamičak u prihvatanju tekovina civilizovanih naroda Evrope.
Knjiga je bogata gotovo zaboravljenim rečima. Ne mogu da se otmem osećanju koliko je jezik podložan našoj svakodnevici. Nestaju zanati, alatke, određen način života i sa njima nestaju reči. Ono što je bilo u svakodnevnoj utilitarnoj, ali i jezičkoj upotrebi, danas je za većinu nas nepoznanica, reč-zagonetka koju nismo u stanju da odgonetnemo. Vukašin je mnoge reči svog detinjstva sačuvao u nekom uglu svoje osetljive duše i danas nas obilato dariva tim blagom, pomaže nam da im se vratimo, zavolimo ih i pohranimo u riznicu kulturne baštine kojoj i sami pripadamo.
»Moju Brezovu« sam doživela i kao rasprostiranje emotivne mape Vukašinovog detinjstva. On u Brezovi živi do polaska u nižu gimnaziju u Novoj Varoši. Brezova je tek realnost Vukašinovog najranijeg detinjstva, potom su njegove čežnje vezane za grad – veliku naseobinu, pa još veću. Ali, geografija Brezove će zauvek bojiti njegova raspoloženja i snove, pa i ovu knjigu koja jeste jedan od Vukašinovih snova.
Zašto »Moju Brezovu« svrstavam u knjige koje pripadaju »ženskom pismu«, pritom

mislim na literarni postupak koji je Marsel Prust primenio »U traganju za izgubljenim vremenom«? Zato što o svom selu Vukašin govori sasvim iz lične perspektive, stojeći čvrsto iza izgovorenih reči kao ličnih spoznaja, uverenja, doživljaja. Ta lična nota čini tekst živim i uverljivim. Ličnim gabaritom Vukašin omeđava stranice »Moje Brezove«. Svaki stav knjige je dat iz lične perspektive. O drugima Vukašin, takođe, govori iz lične perspektive, pri čemu drugi nisu pakao, nego prozor u svet, izvorište novih spoznaja. Mnoge od ličnosti o kojima Vukašin piše, poštar je
		Mausoleum des Samaniden Isma'il in Bukhara, 897-907 erbaut. Auf den ersten Blick erinnern die vier Tore in dem würfelförmigen Bau an sasanidische Feuertempel, die Details zeigen aber einen völlig neuen, eigenen Stil

i meni omiljeni lik, ali i stolar i drugi žitelji sela su potpuno obični ljudi. Dakle, nisu istorijske ličnosti, nisu likovi iz enciklopedija i knjiga tipa »Ko je ko?«. Nije reč o ljudima koji su krojili sudbinu drugima, ali jeste o ljudima koji su uticali na kvalitet života svojih suseljana.
Poštar je paradigma za razumevanje gde smo bili, od čega krećemo, čime su limitirani naši izbori i koliki mogu biti dometi tih izbora. Veliki broj Beograđana, današnjih žitelja glavnog grada, je odavno zaboravio odakle je stigao u taj grad, kako se živelo u selu iz kog potiče, a i kako se još uvek živi. Pa za trajanja našeg života je taj paradigmatični poštar raznosio pisma ljudima iz sela, a da nije umeo da pročita sam ni ime onog kome je pismo bilo upućeno. Današnji poštar mora da se snalazi i u različitim virtuelnim prostorima. Vukašinova knjiga nas izravno suočava sa jazom koji je valjalo prebroditi, sa ogromnim ambisom između zahteva modernog vremena i datosti srpskog sela. Ni socijalistički projekat, a ni ovaj kapitalistički tranzicijski neće biti pošteđeni te datosti. I najveću cenu će uvek plaćati seljaci.
Preslušala sam traku sa promocije knjige »Moja Brezova« u Brezovi. Vukašin je u vrlo emotivnom govoru na toj promociji rekao dva za njega najvažnija razloga zbog kojih je napisao knjigu. Hteo je da vaskrsne ljude, njihove napore, ljudsku toplinu, ljudske kvalitete, kojih je sve manje među nama. I u tome je uspeo. Ne možete posle čitanja knjige da ne osetite empatiju prema Vukašinovim junacima.
Drugo, Vukašin se pita kakav je smisao angažmana čitavih generacija, zapravo pogibelji čitavih generacija Brezovčana. U Prvom svetskom ratu gine 208 Brezovčana. U Drugom svetskom ratu se od stotine vraća tek njih dvadesetak. Da li su te žrtve imale smisla? Da li je sa stanovišta salda vredelo? Mislim da nije. Vukašin to nije rekao. To je i teško reći, čak i posle protoka ovoliko godina jer je preživelima teško da žive suočeni sa besmislom žrtvovanja bližnjih. A baš to je našoj zemlji neophodno. Neophodno je da prekinemo pogubne hvalospeve žrtvovanju i žrtvama. Bez radikalnog raskida sa diskursom žrtvovanja za slobodu, domovinu, bližnje... bilo šta ostajemo zarobljenici uvek istog besmislenog zatiranja mladih tek stasalih ljudskih života. Srbiju kult žrtvovanja suviše košta. To je razlog što polako ali sigurno Srbi postaju narod koji nestaje.
Letos sam sa Stefanom Barthom, našim Podunavskim Švabom, čiju životnu priču sam zabeležila, prošla duž granice Srbije. Imali smo promocije u Vršcu, Beloj Crkvi, Knjaževcu. Sela i gradovi uz granicu Srbije se prazne. Otišla je iz njih vojska. Samim tim su nestali i kulturni centri koji su kakvi-takvi bili domovi armije. Dojučerašnji gradovi su mrtve palanke, bez kulturnih sadržaja. Događa nam se ono što se Mađarskoj dogodilo koju deceniju ranije. Glavni grad narasta, a provincija se prazni. Generacija Vukašina Stambolića je krenula na taj put. Danas su pred nama posledice.
Beograd, 12. septembar 2007.

	Nadežda Radović

* Iz Milan R. Milošević, Raskovnik zavičaja, Razgovori o Brezovi, Beograd, 2008, str. 17–19