Tvrdnja da su dve knjige,
nedavno publikovane u Italiji, kao rezultat obimne
novinarske istrage, osvetljavajući kao farovi
italijansku političku scenu, uspele da razgolite
vladajuću klasu, možda nije pretenciozna. Odmah
po objavljivanju, u proleće prošle godine, esej
»Kasta. Ovako su italijanski političari postali
nedodirljivi«, u izdanju Ricolija (
Rizzoli),
izazvao je ogromno interesovanje čitalaca. Knjiga,
koju su zajedno napisali Serđo Rico i Đan Antonio
Stela, novinari lista
Korijere dela sera,
mesecima je neprikosnoveno držala primat na top-listi
i do sada je prodato više od milion primeraka.
Nije se dugo čekalo na novo delo istoimenih autora.
Početkom maja, knjiga
Nekontrolisana plovidba.
Zašto Italija rizikuje brodolom (
Deriva,
or. naslov, izdavač Ricoli), pojavila se u italijanskim
knjižarama. Šanse da i ovo delo postane bestseler
su nesumnjive (već je na prvom mestu prodatih
knjiga u Italiji).
Posle 1992, kada je prohujao sudski ciklon, tzv.
čiste ruke –
Mani pulite (vezan za aferu
masovne korupcije, tzv. Tanđentopoli
– Tangentopoli),
uperen protiv skandaloznih radnji izvesnih političara,
predvođen tadašnjim javnim tužiocem u Milanu,
Antonijem Di Pijetrom, Italijani su se ponadali
da je vremenima korupcije i nemorala došao kraj.
»Kasta«, međutim, pokazuje da se i u Drugoj republici
ništa nije promenilo, štaviše, situacija se u
mnogim aspektima pogoršala. Pred nama je radiografija
političko-administrativne klase (prema podacima
autora broji 179.485 osoba) koja, koristeći moć,
obezbeđuje samoj sebi zaprepašćujući broj prebendi
i privilegija, često u očiglednoj kontradikciji
sa receptima koji se primenjuju na ostatak države.
Ovo analitičko štivo je velika optužba od koje
niko ne može da pobegne, nezavisno od političke
pripadnosti. Ne praveći razliku između pripadnika
vladajućih i opozicionih partija, Stela i Rico
obelodanjuju kako je izvesna politika, iliti njena
debela i proždrljiva karikatura, postala nezajažljiva
oligarhija koja je preplavila celo italijansko
društvo. Današnji »mandarinski« političari (mandarini,
učeni državni službenici u kineskom carstvu za
vreme dinastije Ming, pripadali su uskoj eliti,
kasti. Imali su velike privilegije: garancije
pred sudovima, blaže kazne i oslobađanje od fizičkog
rada. Međutim, mandarinska titula se dobijala
samo nakon stroge i dugotrajne selekcije bazirane
prvenstveno na intelektualnim zaslugama), izabrani
na demokratski način, često zloupotrebljavaju,
ali teško napuštaju povlašćena mesta.
Esej nudi preciznu sliku bahatog i neodgovornog
ponašanja političara, koja ponekad premašuje ljudsku
maštu. Iznosi se na videlo da je rasipanje javnog
(narodnog) novca transverzalno: umešanost desnice
i levice je evidentna. Autorski izbor je pao na
bolne i sramne teme: mito, nepotizam, bezrazložne
povlastice i nepotrebne troškove političara svih
mogućih vrsta.
Zaprepašćujuća događanja ali i zabavne anegdote,
ispričani britkim reporterskom stilom, predstavljaju
upečatljiv dosije ispunjen sa do sada nepoznatim
i užarenim podacima. Počnimo sa svetskim rekordom:
Italija drži primat po broju službenih vozila:
više od 500 hiljada automobila na svakodnevnom
je raspolaganju političarima, dok je u Nemačkoj
taj broj nešto više od 50 hiljada. Autori se takođe
pitaju: kako su državni avioni (za vreme Berluskonijeve
vlade), inače uvek spremni da uzlete da bi odveli
njegovu ekselenciju i na zabavu u Pariz, uspevali
da lete čak i 37 časova dnevno? Dokazuju da se
zakup palata za potrebe Parlamenta u najužem centru
Rima plaća »suvim zlatom«, iako bi direktna kupovina
istih bila mnogo ekonomičnija; da su troškovi
za reprezentaciju rukovodilaca u pokrajinama do
dvanaest puta viši od onih koje potroši predsednik
Nemačke Republike, a da broj okruga, iako odavno
proglašenih beskorisnim duplikatom opština, raste.
Vruće teme su i plate političara. Član italijanskog
parlamenta mesečno zarađuje oko 16.000 evra (ne
računajući povlastice), dok u Francuskoj članovi
Narodne skupštine primaju nešto manje od 7.000
evra (uključujući troškove smeštaja). U švedskom
Riksdagu poslanici se zadovoljavaju sa 5.000 evra
mesečno. Kontrast je veoma izražen i u Evropskom
parlamentu. Mesečna naknada italijanskih političara
je najviša – oko 11.000 evra, dok npr. Španci
primaju samo 2.900 evra.
Ilustrujući političko rasipništvo navodi se da
samo troškovi Kvirinala (predsednička palata,
Predsedništvo Republike) iznose 224.000.000 evra
godišnje. Ekvivalent u drugim demokratskim državama
nije pronađen. Poznato je, međutim, da je engleska
kraljica Elizabeta na poziv Vlade, tokom 1991–1992,
smanjila javne troškove za Krunu sa 132 miliona
evra na 57 miliona. Autori se s pravom pitaju:
kakvu budućnost može imati zemlja u kojoj Predsedništvo
Republike troši četiri puta više od Bakingemske
palate(»četiri kraljice za cenu jednog Napolitana«),
gde ručak u restoranu Parlamenta košta manje od
iznosa koji se plaća u radničkim menzama?
Iako je pojava »Kaste« izazvala skandal koji je
napajao političku debatu u Italiji sve do poslednjih
izbora, zaprepašćuje činjenica da povodom ove
knjige do sada nije bilo nijednog demanta ili
tužbe, ali i nijedne konkretne političke mere
u cilju smanjivanja enormnih troškova ili ukidanja
neke od mnogobrojnih povlastica (sem neznatnih
intervencija koje se odnose na troškove Kvirinala
i okruga). Štaviše, nakon objavljivanja knjige
autori su, nastavljajući istragu, obelodanili
(ovog puta u matičnom listu) da troškovi politike
i dalje rastu: umesto drastičnog reza, za izdržavanje
državnih organa izdvaja se još više. Kao da se
ono što je napisano ne odnosi na elitu italijanske
političke scene. Znak za uzbunu se oglasio, a
»Kasta« je nastavila da obećava...
Izbori su prošli, ustoličena je nova vlada, a
evo i knjige
Nekontrolisana plovidba
koja u potpunosti raspršuje iluziju Potemkinovih
sela. Tom, podeljen u sedamnaest poglavlja, objašnjava,
s oštricom novinarske istrage, razloge zbog kojih
Italija rizikuje brodolom.
Autori tvrde da neopravdano bogaćenje »vladara«
vodi propadanju države i osiromašenju građana.
Po njihovom mišljenju, Italija, bez obzira na
svoju istoriju i izvanredne talente, više nije
u stanju da kontroliše sopstvenu »plovidbu«. To
je zemlja čija politička klasa, zatvorenica sopstvenih
kontradikcija i ličnih privilegija, više ne uspeva
da upravlja. Sve više udaljena od građana, Italija
je država koja više ne zna da planira i donosi
značajne odluke. Zahvaljujući vladavini bogatih,
država postaje sve siromašnija i nepravednija,
sa sve manje socijalne i zdravstvene zaštite,
manje konkurencije, manje modernih usluga i tehnoloških
unapređenja.
Sa neuobičajenom izlagačkom jasnoćom, ova dokumentovana
knjiga objašnjava kako je vlast bogatih još više
osiromašila zemlju. Italija je predstavljena kao
zemlja koja »uvek daje više očevima nego sinovima«,
sa najnižim platama u odnosu na razvijene evropske
države, privrednim rastom ravnim nuli, sa malim
preduzećima prinuđenim da prestanu sa radom. To
je zemlja u kojoj svako novorođenče već duguje
250.000 evra penzionom fondu, gde je za otvaranje
restorana potreban čak 71 pečat, gde se most dužine
81 metara gradi 13 godina... Naročito je interesantan
dodatak na kraju knjige – sastavljen od brojnih
tabela – koji, bolje od reči, na upečatljiv način
pojašnjava podnaslov knjige »zašto Italija rizikuje
brodolom«.
Može li se izaći iz začaranog kruga i osloboditi
»ucenjena« demokratija? Da li Italijani uopšte
veruju u mogućnost promene stanja ili se prepuštaju
sudbini? Hoće li rezignirani italijanski s(a)mrtnici,
i dalje stojeći u redu da bi kupili ove ili knjige
slično deprimirajućeg sadržaja, prihvatiti
status
quo kao neminovan (
sine qua non),
nastavljajući da poslušno glasaju za istu, neprikosnovenu
političku elitu (nezavisno od varijante priklanjanja
»levom« ili »desnom« centru) i finansiraju koroziran
birokratski aparat, bez obzira na alarm koji uporno
zvoni, jer – aludirajući na sarkazam Volterovog
»Kandida« – žive u »svetu najboljem od svih svetova«?
U tom smislu, možda dah Domanovićeve satire, oslobođene
geografske lokalizacije i vremenskih određenja,
može, barem simbolično, da ustalasa (ne samo)
italijansko »mrtvo more«.
 |
| |
Snežana
Simić |
