|
Godina XVIII (2006)
|
1- 31. avgust 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Svakidašnjica
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Šumska kuća Na ovim prostorima oduvek je vladao nepisani zakon da pravo mora da ustukne pred silom. Tako su s vremenom pojedine vrste nasilja, zloupotrebe i pljačke građana od strane države postale deo svojevrsne tradicije. Ovo je priča o "Šumskoj kući" koja pokazuje kako je jedna takva tradicija iskazala svu svoju vitalnost i kontinuitet."Šumska kuća" ili vila "Danica", kako se prvobitno zvala, podignuta je na Rudniku, kod Gornjeg Milanovca, pred sam Drugi svetski rat. Sagradio ju je Josif Herman, građevinski preduzimač, kao kuću za odmor svoje porodice. Herman je rođen u Beogradu pred sam kraj XIX veka i pripadao je onoj vrsti ljudi koji su verovali da se imovina stiče teškim, dugotrajnim radom i da treba živeti moralno, poštujući zakon. Toga se pridržavao
Osim što je pošteno zarađivao novac, Herman je isto tako nalazio odgovarajući način da iskaže lojalnost i patriotizam prema državi u kojoj je živeo. Kao jedan od 1300 kaplara, đaka vojnika, preživeo je u Prvom svetskom ratu povlačenje preko Albanije i bio teško ranjen u borbi. Za svoje ratne i mirnodopske zasluge dobio je veliki broj odlikovanja, a to mu je, uz njegovo "nemačko ime", kod posleratnih vlasti uzeto za zlo i okarakterisalo ga je kao neprijatelja novog poretka. Da bi na primeren način osetio delovanje tog novog poretka i uspostavljanje njegove "revolucionarne pravde", veliki deo imovine mu je oduzet, kao i mnogim drugim građanima ove zemlje. Ali se način na koji je "Šumska kuća" oduzeta zakonitom vlasniku izdvaja po bezobzirnosti od standarda koje je nova vlast tada primenjivala. Kod eksproprijacija ona je davala vlasnicima potvrde iz kojih se videlo da je to činjeno "u ime naroda", ali u ovom slučaju nije našla za shodno čak ni da se interesuje da li zakoniti vlasnik postoji - jednostavno je kuću prisvojila bez izdavanja bilo kakvog dokumenta o oduzimanju. U ratnim vremenima "Šumska kuća" ili Hermanova vila, kako su je Rudničani zvali, bila je paljena i pljačkana, ali zbog svoje solidne građe s jakim, kamenim zidovima nije mogla biti srušena. Verovatno su izgled kuće i mesto na kojem je podignuta opredelili lokalne vlasti Narodnog odbora Takovskog sreza da 1953. godine počnu s njenom popravkom.
Bezobzirna otimačina vile na Rudniku tek sada je postala predmet sudskog spora koji se vodi u Milanovcu, jer naslednici Josifa Hermana, njegova ćerka i unuke, ranije nisu ni pomišljali na to da pokreću bilo kakvu parnicu o nasleđu svojine. A sada na političkoj sceni Srbije gledamo vlast kako rehabilituje saradnike okupatora iz Drugog svetskog rata i prikazuje ih kao narodne dobrotvore, šireći neopisivu antikomunističku larmu. Neko sa strane, ko ne poznaje ovdašnje vladajuće političke običaje, pomislio bi da je to prilika da ljudi koji su, kao Hermanovi naslednici, žrtve naopake prakse komunizma nekako dođu do onoga što im po zakonu pripada. Ali to nije tako. Lopuvluk crne boje nije ništa manji od crvenog lopovluka. Ono što sadašnju vlast čvrsto vezuje za prethodnu jeste pomenuta duboko ukorenjena tradicija vladavine sile nad pravom, tako da nikom od njenih predstavnika ne pada na pamet da kvari tu tradiciju zbog tamo nekih obespravljenih građana. I šta se onda može učiniti? Evidentno je da postoje zahtevi za poštovanje svojine koji stižu iz Evrope i koji se postavljaju kao uslov za priključenje Srbije Evropskoj uniji. Oni bi mogli naterati vlast da poštuje bar neke norme pravnog poretka, privatnu svojinu pre svega. Ostaje nam nada da bi inicijative građana za vraćanje oduzete imovine potpomognute pritiskom Evropske unije mogle uticati i na sudstvo da se izmigolji iz čvrstog zagrljaja političke vlasti i najzad počne da se ponaša u skladu sa svojom, zakonski obezbeđenom autonomijom.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
