Bakšiš

Opet jedan turcizam koji je našao svoje mesto i u evropskim jezicima i tu ostao u upotrebi do danas, a znači, kao i kod nas, poklon, napojnica, mito.
Najpre su osmanski sultani prilikom stupanja na presto, ali i drugim povodima, davali bakšiš vojnim licima (janjičarima, spahijama, uz druge), ulemi i uglednim državnim službenicima.
U sličnom značenju - dar, poklon, nagrada za zasluge/usluge - javlja se i u našoj narodnoj pesmi: "Baška ću vam bakšiš pokloniti / Kom' agaluk, kome li spailuk". Ili: "Marko sječe arapske junake, pa sve glave pred cara iznosi, a car Marku bakšiše poklanja". Reč koristi i Njegoš: "Odniješe delibaši glavu / te im dava bakšiš i čelenke".
Zanimljivo je da je, pored mnogobrojnih poreza koji su tokom XVIII veka ubirani za vojne potrebe i za potrebe svih vrsta službenika, ubirana i pomoć za bakšiš (poklon) velikom veziru.
Krajem XIX veka bakšiš je - kaže Đorđe Popović Daničar - "... dar, darak, o kakvom prazniku, ili inače o kakvoj svečanoj prilici, poklon, opraštanje; u srpskom je uzeta ova reč u značenju napojnice". Na primer: "Brijanje se plaća trideset pet dinara, ali je čaršiski red dati onome ko te obrije povrh toga koji dinar bakšiša".
Last but not least bakšiš je i mito: "Na Portii se bez bakšiša ništa nije moglo postići, a sa novcem... sve".
A u savremenom turskom bahš - poklon, dar, opraštanje, oproštaj, odnosno bahšiš - bakšiš, napojnica, čast, poklon, dar.
U pitanju je imenica izvedena od perz. glag. bahšiden - dati, darovati, pokloniti.