|
Godina XVIII (2006)
|
1- 31. avgust 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Pravoslavni fundamentalizam* U Moskvi je danas u modi da se govori o ruskoj specifičnosti, o tome da Zapad za nas nije merilo, da mi imamo svoju sopstvenu, mnogovekovnu tradiciju duhovnosti. Nedavno je tako mitropolit Kiril, jedan od najuticajnijih arhijereja Ruske pravoslavne crkve, na konferenciji za novinare izjavio: "Mi kažemo da je sloboda - sloboda od greha. A liberali to ne govore: u liberalizmu ne postoji pojam greha!" Iz toga se može zaključiti da se greh zakonom ustoličuje u zemljama u kojim vlada liberalizam. Problem je, međutim, u tome što se greh u raznim verskim tradicijama različito shvata. Budući da pojam greha ne možemo naći ne samo u liberalizmu, nego ni u ruskom pravnom sistemu, jerarh Crkve aludira na to da ljudi u svom postupanju treba da se rukovode nečim što je iznad zakona. Ali, verske predstave nisu podvodive pod zajednički imenitelj; one su u suštini različite i često jedne drugima suprotstavljene. Istorijski govoreći, formalni univerzalizam savremenih pravnih sistema i jeste bio potreban zato da bi pravoslavci, katolici, muslimani i judaisti mogli da budu građani iste države; ako bi njihova religijska ubeđenja imala sličnu univerzalnu važnost, ne bi bilo krvavih verskih ratova. Ukoliko pravoslavna shvatanja o slobodi od greha pobede nad formalnim univerzalizmom ruskog Ustava, neizbežno će doći u sukob sa shvatanjima muslimana, budista, judaista itd.Po pravilu, razgovori o ruskoj samoniklosti vode se na način polualuzija; puni su prećutkivanja toga na šta se zaista cilja. Pri pokušaju da se ta samoniklost bliže odredi, postaje jasno da nam je ona potrebna jer nismo u stanju da poštujemo ne neki inostrani, nego svoj sopstveni zakon: nama se, kako je rekao Kafka, "još ne može poveriti zakon". Nikakva umovanja o slobodi od greha ne mogu prikriti činjenicu da se u Rusiji vrši više protivpravnih dela nego u mnogim drugim evropskim zemljama. Posle umirujućih razglabanja o pluralističkom svetu gde će zakon mirno da se saživi sa pravoslavnim, muslimanskim i drugim shvatanjima slobode i greha, mitropolit Kiril se obrušio na ruske organizacije za zaštitu ljudskih prava, zbog toga što se ove "hrane od zapadnih grantova", "profesionalno bore protiv Ruske pravoslavne crkve", "ne vole Rusiju" itd. Taj primer pokazuje koliko je lakše uopšteno pričati o tolerantnosti, nego tu istu tolerantnost primeniti prema onima koji ne dele tvoja verska i politička shvatanja. Kiril se nije zaustavio na kritici "liberalnih" branilaca ljudskih prava; nastupio je sa inicijativom da se obrazuje pokret za zaštitu ljudskih prava u koji će ući "sasvim novi ljudi, koji vole svoju zemlju, svoj narod... i koji ne žive od stranih grantova". Zanimljivo je da je kraće vreme pre mitropolitovog nastupa i predsednik Putin zamerio organizacijama za zaštitu ljudskih prava to što opštečovečanske vrednosti štite uglavnom za novac stranih fondova. Zamerka je više nego neobična ako se zna da te organizacije
Pre pola godine mitropolit Kiril je praktično podržao vandalski napad na izložbu "Oprezno, religija!", koji su izveli parohijani drugog pravoslavnog sveštenika, protojereja Aleksandra Šargunova. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi ovaj moskovski sveštenik proglašava ekumenizam za "jeres svih jeresi", baca gromove na Frojda, Ničea i Marksa zajedno, piše da je "ono najbitnije u judaizmu... učešće u raspinjanju Hrista, kako onda, tako i sada", a za izvor svih ruskih nevolja proglašava Maljevičev "Crni kvadrat". Naše vreme Šargunov definiše kao prelazak od ateizma ka satanizmu i kao epohu dolaska Antihrista; i on i njegova pastva najozbiljnije shvataju "Protokole sionskih mudraca". Ne bi imalo potrebe da se zadržavamo na takvim shvatanjima, kada bi se radilo o privatnom mišljenju konkretnih lica. Na žalost, slučaj izložbe "Oprezno, religija!" pokazao je da pravoslavni fundamentalizam u Rusiji počinje da uživa značajnu državnu podršku, da faktički postoji težnja da se od njega napravi nova ideologija. Još jedan korak u tom pravcu je ideja o patriotskim zaštitnicima ljudskih prava, kako ju je izložio crkveni velikodostojnik. Mitropolit nije odgovorio, i teško da će ikad odgovoriti, na prosto pitanje: kako to misle da štite prava ljudi drugih konfesija oni koji mrze ekumenizam i celokupnu savremenu laičku kulturu? Šta bi one koji otvoreno podržavaju rat moglo naterati da se zauzmu za prava Čečena? Da, današnje ruske organizacije za zaštitu ljudskih prava su oslabljene svojim zbližavanjem sa vlastima za vreme Jeljcina, a delimično i time što zavise od novaca prognanih i nepopularnih oligarha (kao što je Berezovski). Ali, njihovi predstavnici istupaju protiv rata u Čečeniji, protiv zloupotreba pravosudnog sistema, protiv monopolizacije medija od strane države. Osim toga, oni nastavljaju da prikupljaju informacije o represijama sovjetskog perioda, o čemu zvanična propaganda ne želi da govori. Stvaranje patriotskih organizacija za zaštitu ljudskih prava izgleda kao još jedna specijalna operacija koja ima za zadatak da natera protivnika (liberalne NGO) da se brani, pravda, reaguje na proizvoljne optužbe. Poslednjih godina, ovi metodi su iz sfere profesionalnih kompetencija organa bezbednosti sve češće prebacivani u politiku, između ostalog i u oblast kulture. Setimo se Staljinovih vremena, kada su islednici bukvalno ukucavali u tela okrivljenih fiktivni scenario njihove krivice, a kultura tog vremena, osim retkih izuzetaka, opsluživala je tu fikciju. Fikcija je bila realnija od realnosti zdravog smisla. Tada vladajući ateizam je bio nerazdvojiv od najjače simpatičke magije, a vera u ovu je bila uslov preživljavanja svakog pojedinca. U takvim vremenima, predstavnici humanističke inteligencije dobro shvataju vezu toga što rade sa svetom zdravog smisla. Stvaralaštvo kao metafora prestupa efikasno je do trenutka kada prestup postaje društvena norma i ne istisne stvaralaštvo u najzabačeniji ugao kulture. U naše vreme, za razliku od doba Staljina, totalno razaranje stvarnosti zdravog smisla ne izgleda moguće, ali se ipak značajni fragmenti tog sveta podvrgavaju dejstvu erozije, rastvaraju se. Svaka takva specijalna mera je nova fikcija prema kojoj njeni autori žele da prilagode ono što je na njenom mestu ranije postojalo. Pod vidom informisanja, čitaoca, slušaoca, gledaoca sve češće dezinformišu. Na primer, pre par godina, u novinama je bilo mnogo publikacija o tome da ruska vojska u Čečeniji nailazi ne samo na najamnike-islamiste, nego i na žene-snajperiste iz Pribaltičkih zemalja, iz neke jedinice nazvane "Bele čarape". Svi pokušaji nezavisnih novinara da pronađu te žene nisu imali uspeha, ali se mit učvrstio u svesti masa. Mnoge fikcije daleko prevazilaze granice ratno-špijunskog žanra i ulaze u sferu kompetencija humanitarne inteligencije. Tako se za deo globalne zavere protiv Rusije proglašavaju ne samo marksizam i psihoanaliza, nego i celokupna savremena umetnost. Ako nosioci takvih pogleda dobijaju makar i posrednu podršku države, sociolozi, psihoanalitičari, umetnici i filozofi se susreću sa mnoštvom problema za koje su ranije znali samo iz udžbenika srednjovekovne istorije. U uslovima državne podrške fundamentalizmu svaka od fikcija koje se nameću postaje ravna zabrani obavljanja profesije. Početkom 2004. godine maskirani ljudi su demolirali izložbu Olega Januševskog "Interaktivne ikone"; krivci do danas nisu pronađeni. Početkom avgusta, članovi pravoslavne mesne organizacije su na prepad zauzeli zdanje bivše crkve u kojoj su bile smeštene radionice za restauraciju. Direktor Federalne agencije za kulturu je protiv njih pokrenuo sudski postupak, ali je samo nekoliko dana posle zauzimanja Federalna agencija za upravljanje federalnom imovinom donela odluku o predaji zdanja Ruskoj pravoslavnoj crkvi, to jest, ozakonjen je bio akt zauzimanja. Sada tužba protiv napadača nema nikakvih izgleda na uspeh. U takvim uslovima može se i kod drugih pravoslavnih zajednica pojaviti sablazan da pribegnu istim revolucionarnim dejstvima. * Iz: Mihail Riklin, Pisma iz Moskve, preveo s ruskog Pavle Rak, Biblioteka XX vek, Beograd 2006, str. 128-133. Oprema redakcijska.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
