|
O nacionalizmu u Rusiji
Mihail Riklin, "Pisma iz Moskve",
Biblioteka XX vek, Beograd 2006, str. 168
Mihail Riklin (Moskva, 1948) esejista i filozof, rukovodilac istraživačkih
projekata pri Filozofskom institutu Ruske akademije nauka, objavljivao je
tokom prethodne decenije u časopisu Lettre International
kritičke tekstove o stanju ruskog društva u tranziciji i objavio ih u zasebnoj
knjizi sa gornjim naslovom koju je na srpski jezik preveo naš eminentni
stručnjak za ruska pitanja Pavle Rak. Tako je srpski čitalac dobio jedinstvenu
priliku da kroz dvadeset dva članka, iz autentične ruske perspektive, sagleda
evoluciju političkih, socijalnih, ekonomskih i kulturnih odnosa u modernom
ruskom društvu od raspada SSSR-a do danas i "snimi" neku vrstu
stanja njegovog duha. Prvo što će takav čitalac zapaziti jeste frapantna
sličnost sa stanjem duha i u ekonomsko-socijalnim odnosima u današnjoj tranzicionoj
Srbiji, jer se i u Rusiji odvijaju veoma slični politički procesi restauracije
totalitarističkog načina vladanja pod plaštom navodnog zalaganja za demokratizaciju,
kao i oni u privrednoj sferi koji su sistemom bukvalne pljačke društvenog
bogatstva od strane grupa oligarha doveli i dovode do enormnog ekonomsko-socijalnog
raslojavanja društva. Tako je u Rusiji još od Jeljcinovog doba započela
"borba za demokratiju" koja se branila diktatorskim metodama koje
se nimalo nisu razlikovale od onih koje su primenjivali Staljinovi boljševici
i docnije Brežnjevljevi poslušnici, a koje je posebno razvio sadašnji šef
države Vladimir Putin. Centralizacija vlasti i militarizacija društva, koje
je on sproveo i koje i danas uspešno održava, predstavljaju, u pogledu razvoja
demokratskih odnosa, apsolutni korak unazad čak i u odnosu na Jeljcina.
Neretko se poslednjih godina čuju ocene nepristrasnih posmatrača u samoj
Rusiji da Putin pribegava nekoj vrsti obnove nekadašnjeg totalitarnog sistema
upravo svojim apsolutističkim metodama vladanja koje u Rusiji i inače imaju
dugu tradiciju. Ako je Jeljcin, kao kakav suvereni srednjovekovni kralj,
galantno "dodeljivao posede" svojim političkim istomišljenicima
u ime njihovih "zasluga" i tako vršio prelivanje ogromnog društvenog
bogatstva u privatne ruke, Putin svojevrsnom i veštom manipulacijom ruskih
oligarha čuva svoju suverenu vlast: kada se neki od njih previše politički
osamostali i "osili", on ga javno stigmatizuje i hapsi, dok one
koji su na isto tako nepošten način stekli svoje bogatstvo (poput Abramoviča,
npr.), ali su mu iskazali lojalnost, postavlja na najviša politička mesta
poput upravitelja velikih i značajnih gubernija. S druge strane, Putin je
|
poslednjih nekoliko godina izdvojio ogromna sredstva iz državnog
budžeta za vojne potrebe. Ne postoji alternativno služenje vojnog
roka, a ukoliko se regruti ne odazovu vojnom pozivu slede višegodišnje
zatvorske kazne. Ukoliko se ne odazovu pozivu za mobilizaciju za
rat u Čečeniji počinje pravi pravcati lov na te mlade ljude i preti
im neviđena tortura od strane tajne policije, "spektakularna"
hapšenja i javno stigmatizovanje kao "ruskih neprijatelja i
izdajnika". Ruski "patrioti", pre svih Žirinovski
i njegova Liberalno-demokratska partija, posebno su kivni na te
"izdajnike" i nazivajući ih "običnim smećem"
zagovaraju ideju permanentnog rata "dok se ne istrebe svi nepodobni
Čečeni". Kako je preko devedeset pet posto Čečena sa ruskog
oficijelnog stanovišta "nepodobno" jer je protiv ruske
dominacije u ovoj republici, to bi praktično moglo da znači ništa
drugo do javni poziv na genocid. Mali broj građana Rusije, nažalost,
shvata realnost da je Čečenija davno izgubljena za Rusiju iz prostog
razloga što je nemoguće silom promeniti volju celog jednog naroda,
naročito ne vojnički ga pokoriti zauvek.
S druge strane, čitalac ove knjige lako će uvideti nemoć građanskog
društva u Rusiji da bitnije utiče na društvena zbivanja. Naime,
kao i kod nas u Srbiji, oni koji su se obogatili uz pomoć države
zaokupljeni su sopstvenim
|
|
|
|
Gustav Klimt, Portrat
der Emilie Floge, 1902.
|
 |
standardom i biznisom i drugima su spremni da pomognu samo u cilju sopstvene
reklame ili pod pritiskom te iste države. Osiromašeni ljudi, a takvih je
u obe zemlje, i u Srbiji i u Rusiji, najviše, najteže su podneli razaranje
moralnih i društvenih vrednosti koje su, premda u uslovima diktature (ili
kod nas "prosvećenog apsolutizma" Titove epohe), ipak bile na
određeni način ustanovljene. Optimizam iz vremena perestrojke i glasnosti
i docnije Jeljcinove odvažne odbrane "demokratske Rusije" od naleta
pučističkih tenkova izašlih na moskovske ulice avgusta 1991. godine, zamenila
je apatija izazvana rastućom razdrobljenošću ključnih društvenih subjekata
i institucija. Grupacije koje su s početka tranzicije istupale "u ime
celog društva" (fabrički radnici, rudari, sindikati, nevladine organizacije,
inteligencija) postali su svesni da su njihovi interesi nepomirljvo sukobljeni
i da se ne mogu podvesti pod zajednički imenitelj. Osim toga, ekonomska
kriza naterala ih je da se više brinu o sopstvenom individualnom preživljavanju
nego o zajedničkom frontu borbe protiv socijalnog raslojavanja i sve težeg
života. S druge strane, Putinova gvozdena ruka, pod izgovorom "viših
nacionalnih interesa i bezbednosti", znatno je onemogućila rad mnogih
demokratski opredeljenih organizacija i udruženja; eklatantan primer predstavlja
nedavni zakon o nevladinim organizacijama, prema kojem su državni organi
ti koji će odobravati rad domaćih nevladinih organizacija uz zabranu rada
onih iz inostranstva. Nedavna inicijativa "grupe ruskih patriota"
da se Putin (bez obzira na precizne i jasne odredbe Ustava da se predsednik
ne može kandidovati za treći mandat) zbog specijalnih zasluga za "stabilizaciju
ruskog društva" i treći put izabere za šefa države, samo je potvrda
stanja duha u današnjoj Rusiji koja sve više naginje samoizolaciji i antievropejstvu.
Baš kao i u Srbiji Vojislava Koštunice, tako se i u Rusiji Vladimira Putina
sve više govori o "ruskoj specifičnosti" u odnosu na Evropu, o
tome kako "Zapad nije za nas merilo", kako "mi imamo sopstvenu,
mnogovekovnu tradiciju duhovnosti". Tome naročito doprinosi i Ruska
pravoslavna crkva koja se toliko involvirala u državne poslove da je to
preraslo u neshvatljivi klerikalizam. Pre dve godine mitropolit Kiril je
oštro napao zapadni sistem liberalizma i sve njegove demokratske institucije
i to sa stanovišta pravoslavnog shvatanja greha. "Mi kažemo" -
istakao je mitropolit - da je pravoslavna "sloboda - sloboda od greha.
A liberali to ne govore: u liberalizmu ne postoji pojam greha!"
Po mitropolitu Kirilu, u zemljama demokratije (koju on prezire i zagovara
"samodržavlje jer je ono od Boga") greh se zakonom ustoličuje.
Ukoliko takva pravoslavna shvatanja (a ona su ipak rezultat dogmatike jedne,
a ne svih vera) pobede nad formalnim univerzalizmom ruskog Ustava (prema
kojem su sve vere u Rusiji ravnopravne i ne postoji državna vera) to će
imati nesagledivih reperkusija na verske odnose u toj zemlji. I kod nas
u Srbiji je slično: crkveni velikodostojnici se ponašaju kao da je pravoslavlje
jedna i jedina vera u Srbiji: samo njena shvatanja treba, po njima, da odslikavaju
duh srpskog društva, pri tom nimalo ne mareći za činjenicu da u Srbiji (kao
i u Rusiji, uostalom) postoje brojne verske zajednice i da je barem na formalnom
planu laicistička, a ne verska država. Takva shvatanja nalaze veliko uporište
kod najodgovornijih političara i u mnogim medijima i na svoj način indoktriniraju
društvo. Stoga ne iznenađuje pismo poslanika ruske Dume državnom tužiocu
da zabrani rad jevrejskih organizacija. Citiraću Riklina: "Oni
Jevreje optužuju za 'progone ruskih patriota', tvrdeći kako judaizam neguje
ritualno žrtvovanje ljudi i da je to, navodno, na sudu dokazano. Ponovivši
sve nacional-socijalističke floskule na tu temu, autori zahteva tvrde da
nikakav ruski fašizam ne postoji, da su ga izmislili Jevreji".
Retradicionalizacija, nacionalizam, samodovoljnost, patrijarhalizam i antimodernizam
sve više jačaju i ostaju glavni potporni stubovi savremenog ruskog društva
- nesumnjiva je poruka ove knjige, barem za ovog prikazivača. I nauk za
demokratske snage u povlačenju da se prenu iz letargije ako zaista streme
modernim, demokratskim vrednostima.
|
| |
Zlatoje Martinov |
|
