Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

386-387

1- 31. avgust 2006.

Republika

Šta čitate

Knjiga "Vojislav Koštunica - jedna karijera" dr Nebojše Popovića i dr Koste Nikolića. Izdavač knjige je Komitet pravnika za ljudska prava - Yucom, čija je prethodna knjiga, sastavljena od izjava Aleksandra Tijanića, novinara i sadašnjeg direktora RTS-a, takođe pobudila veliku pažnju

Sunovrat jedne iluzije

Istoričari Nebojša Popović i Kosta Nikolić napisali su prilog za istoriju koji omogućava da se pažljivije sagledaju neki politički procesi u Srbiji za koje, s obzirom da se dešavaju pred našim očima, verujemo da ih manje ili više dobro poznajemo.
Političku biografiju Vojislava Koštunice autori prate od 1992. godine, kada osniva svoju stranku DSS, zatim period kada je Koštunica predsednik SRJ i, najzad, vreme kada je Koštunica predsednik Vlade Srbije. Ovaj obiman "prilog za istoriju" na 500 strana zaista nije istorija, niti je imao ambiciju da to bude. Postaće njen deo tek kada se uspostavi vremenska distanca i otvore arhivi. Ali ono što su nam ponudili autori nije manje vredno od istorije.
Ovom knjigom dobili smo autentično svedočenje i na momente zastrašujući uvid u ideje i postupke čoveka koji je obavljao i još obavlja najviše i najodgovornije funkcije u državi. Kada se pročita šta je sve Vojislav Koštunica izjavljivao, možemo se samo u čudu pitati kako nismo prošli i gore nego što jesmo. Kada je na vlasti čovek koji mrzi zapad, reforme, ne razume kako funkcioniše svet, koji je protiv izručenja optuženih za ratne zločine Hagu, čije su se političke prognoze najčešće pokazale kao potpuno pogrešne, a fasciniran je tajnim službama, vojskom i policijom, onda on zaista predstavlja problem svakog građanina koji bi nešto hteo da učini od svog života.
Knjiga Vojislav Koštunica - jedna karijera izazvala je zapaženo interesovanje. Predstavljena je u Medija centru i u prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju u kojem je događaj praćen preko videa i u dvorištu. Zatim se rasprava o knjizi prenela na stranice nedeljnika NIN (deset priloga u tri broja zaredom). Nedeljnik se angažovao kao Koštuničin advokat sve pazeći da ne dirne u ona pitanja koja su jedino važna u Koštuničinoj političkoj biografiji, a to su: sistematsko slabljenje opozicije, kontinuitet sa Miloševićevom ideologijom i usavršavanje policijske države. Naprotiv, nedeljnik nastoji da odvuče pažnju sa suštine i da unese zabunu (kao sa "trećim metkom") tako što konfrontira istoričare i što se bavi marginalnim pitanjima. Te je tako najvažnije da li je istoričaru dopušteno da se bavi svežim događajima, ko je šta prepisao i neovlašćeno spajao, osporavana je metodologija autora. Nedeljnik diskredituje istoričare, čak i one koji su mu saveznici, samo da bi Koštunica bio što više udaljen od žiže problema i ostao čist, dok su svi ostali uprljani i uvučeni u intrige i međusobna osporavanja.
Izvan polemike istoričara koji defiluju na stranicama nedeljnika ostalo je ono zbog čega je knjiga napisana - a to je politika Koštunice kao opozicionara i čoveka vlasti.

Sistematsko slabljenje opozicije

Jula 1992. godine Vojislav Koštunica napušta DS i osniva svoju stranku DSS. Razloge za izdvajanje obrazložio je time što DS želi postupne promene sistema i učešće u njemu, usled čega postoji opasnost od izjednačavanja sa sistemom. Koštunica je ovom putu pretpostavljao ideju demokratske revolucije. Izlazak iz DS u javnosti je ocenjen kao slabljenje opozicije i njenog otpora režimu Slobodana Miloševića. Razlaz sa DS-om

dogodio se ne zbog opasnosti od "prilagođavanja institucijama i opasnosti od iščezavanja" nego zbog Koštuničinog nezadovoljstva načinom na koji DS posmatra nacionalno pitanje. Ono je za njega uvek bilo važnije od ekonomije, i to je više puta ponovio i tokom kasnijih godina. Koštunici je od DS-a zato bliži bio DEPOS u koji je ušao SPO, tada u snažnoj nacionalnoj fazi, i više

akademika i javnih ličnosti, kojima je srpsko nacionalno pitanje bilo prioritet. Slobodan Milošević je na tom polju već bio neprikosnoven, a imao je i najjače karte. Koštunica tada izjavljuje: "Model s udruženom opozicijom jedna je od neophodnih pretpostavki za demokratske promene".
O DEPOS-u: "Ovo nije obična koalicija stranaka, ovo više nije jedan od nebrojenih dosadašnjih oblika udruživanja opozicionih stranaka u Srbiji, ovo je nešto mnogo šire, jače..."
Posle izbora na kojima ubedljivo pobeđuje SPS, dok su za njima radikali, a DEPOS treći sa 49 mandata, Koštunica izjavljuje da je spreman na saradnju sa SPS-om u formiranju vlade: "I u SPS-u ima razložnih ljudi".
Ocenio je da je "SPS moderna fabrika". Kakve li ironije izgovoriti ovakvu misao usred smrti i ratova koje je upravo izazvala politika SPS-a!
Krajem 1993. godine Koštunica je nezadovoljan građanskim preusmerenjem Vuka Draškovića i kod njega se javlja ideja o napuštanju udružene opozicije. Koštunica se sve više okreće politici Slobodana Miloševića i njegovim ratnim ciljevima - objedinjavanju srpskog prostora: "Potencijalno, to je prostor Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine".
Nakon raspisivanja izbora te godine, Koštunica izjavljuje da je "stvaranje zajedničke izborne liste - besmislica", jer "u normalnim prilikama političke stranke ne idu na izbore u koalicijama". "Priča o koalicijama, bratstvu i jedinstvu opozicije u velikoj meri je maslo režima i njegove policije." Istovremeno, Politika objavljuje prognozu: "Pobednik sukoba radikala i socijalista mogao bi da bude dr Vojislav Koštunica". Provera snage Koštuničine stranke završena je katastrofom. DSS je osvojila samo sedam mandata, za razliku od 18, kada je bila u DEPOS-u.
Januara 1996. godine, kada se pripremaju novi izbori, Koštunica izjavljuje: "Zajednički nastup opozicije treba braniti po svaku cenu". Avgusta iste godine: "Ono što je nama najvažnije su programske razlike koje postoje između koalicije Zajedno i DSS. Najsvežiji primer je izjava Zorana Đinđića u kojoj kaže da nacionalno i državno pitanje trenutno nisu od značaja".
O srpstvu i Srbima "preko Drine": "Taj deo našeg naroda važno je spasiti jer on predstavlja... zdravu nacionalnu supstancu. Taj naš narod može pomoći da se pojača osećaj pripadnosti srpstvu, koji je znatno oslabljen u metropolama u matici".
U raspravi o mogućim koalicijama za savezne izbore, Koštunica izjavljuje: "Bio bih mnogo sigurniji kada bi na predstojećim izborima nastupile zajedno četiri parlamentarne stranke - SRS, SPO, DS i DSS. Tada ne bi bilo dileme". Koštunica nije prihvatao ocene da je SRS "zasnovana na nacionalnoj isključivosti i primitivizmu". Rekao je da je "to jedna od parlamentarnih stranaka u Srbiji koja je na prethodnim izborima osvojila veliki broj glasova".
Krajem novembra 1996. godine, kada je građanski protest zbog krađe glasova bio na vrhuncu, Koštunica smatra da je "bojkot trećeg kruga izbora neefikasan način borbe protiv vlasti", dok "centralni miting podrške Slobodanu Miloševiću u Beogradu ne predstavlja nikakvo iznenađenje i ne zahteva složeniji komentar". Taj miting ostaće upamćen po dvema žrtvama - jednom ubijenom i jednom teško ranjenom.
Mitinzi Saveza za promene počeli su u leto 1999. godine. Koštunica izjavljuje da je "njemu teško da zamisli svoje učešće na mitingu na kojem se traži nešto u šta mnogo ne veruje". U vezi s koalicijama ocenio je da "suvuše šarolike i heterogene koalicije okamenjuju opoziciono biračko telo... javlja se isključivost i revanšizam, netaktičnost".
Januara 2000. osniva se DOS. Koštunica uspostavlja "kooperativan" odnos i ističe da "opozicija ne sme da se iscrpljuje dilemama koje nameće režim". NATO i SAD su za njega izvor najvećih unutrašnjih problema, te podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića smatra "sumanutom idejom". Kako su protesti opozicije postali žestoki, Koštunica ocenjuje da je "veća opasnost izazivanja građanskog rata u Srbiji dolazila spolja nego iznutra".
Pred izbore Koštunica je razradio tezu da je Milošević "američka kreacija", i da njena opsesivna želja da Milošević ode sa vlasti njega samo čini jačim.
Po nekim stavovima, bio je bliži režimu nego opoziciji, a nije promenio ni političke prioritete kada je u pitanju Republika Srpska. "Dajem reč da... neće biti revanšizma, osvete, likovanja nad onima koji su drugačije glasali, da neće biti pobednika i poraženih." "Socijalisti će posle poraza biti mnogo bolji. To će na njih da deluje blagotvorno."
Kada je 27. septembra 2000. bilo jasno da je DOS pobedio, Koštunica upućuje "poruku" Miloševiću: "Moja obaveza kao predsednika SRJ biće da se brinem o bezbednosti svih građana, pa i bivšeg predsednika Slobodana Miloševića".
Petog oktobra, na poziv mase da se uhapsi Milošević i ide na Dedinje, Koštunica odgovara: "Ne treba da ga hapsimo, ovde je uhapšen jer ne sme među narod".

Odbrana Miloševićevog nasleđa

Sukob Koštunice sa DOS-om, a najviše sa premijerom Zoranom Đinđićem, koncentrisao se oko odbrane Slobodana Miloševića. Razlika između političkih koncepata Koštunice i Miloševića svodila se na "kvazilegalističku formu", a mnogi opozicionari, pa i bliski Koštuničini saradnici zaključivali su da je "DSS kontrolisana opozicija, a njen lider 'autistični mislilac' kome je Državna bezbednost izgradila stranačku infrastrukturu".
Kao predsednik SRJ Koštunica najvećom vrednošću smatra očuvanje državnog kontinuiteta i institucija. "U ovom trenutku nije volja naroda da se ruše institucije kao što su vojska i policija, niti je volja naroda da se po raznim ustanovama smenjuju ljudi zato što su bili članovi SPS."
Umesto da pokrene pitanje odgovornosti Markovića i Pavkovića, Koštunica ih zadržava u službi, pa i nagrađuje tako što je od EU tražio da budu skinuti s liste osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje Unije. Koštunica izjavljuje da je za oporavak države najvažnije ne dirati u vojsku i policiju. "Ne može se niko igrati najosetljivijim delovima države i zato sam bio protiv da se unosi nestabilnost u vojsku i policiju." Zahteve DOS-a da se policija i vojska pročiste Koštunica naziva "crvenim terorom", a one koji govore o smenama - "decom komunizma". Opsesija Koštunice "ministarstvima sile" postaće uočljivija tek kada se on bude nalazio na čelu izvršne vlasti u Srbiji, kada preuzima potpunu kontrolu nad ministarstvima policije, pravde i Službom državne bezbednosti.

Napadi na republičku Vladu

Koštunici je najviše smetala prozapadna orijentacija Zorana Đinđića. Osim toga, razlaz zbog hapšenja i izručenja Slobodana Miloševića, koji Koštunica ocenjuje kao "državni udar", više ništa nije moglo da premosti. DSS lansira optužbe o sprezi nekih delova DOS-a sa kriminalcima i korupcionaškim radnjama. Najjači udar na Vladu izvršen je aferom nastalom ubistvom bivšeg pripadnika DB Momira Gavrilovića, koji je više puta posećivao Koštunicu. Njegov kabinet je tvrdio da je Gavrilović donosio podatke o korupciji i kriminalu u republičkoj Vladi, ali nikada nije dokumentovao tu tvrdnju, a nije demantovao ni izjave iz DOS-a da su Koštunica, njegova supruga i savetnici sa Gavrilovićem pokušali da utiču na kadrovsku politiku u DB.
Drugi pokušaj destabilizovanja republičke Vlade bila je pobuna JSO, novembra 2001. Koštunica izjavljuje: "Protest JSO nije ugrozio bezbednost zemlje, pre su je ugrozili uzroci zbog kojih je došlo do protesta". "Mislim da jedinica te vrste nije imala nikakve zle namere kad je reč o državi."
Povodom hapšenja Momčila Perišića, tada potpredsednika Vlade, i "špijunske afere neslućenih razmera", kako ju je nazvao, Koštunica opravdava tajnost službi bezbednosti: "Ta kontrola ne može biti takva da tajnu službu pretvori u javnu". "U tom slučaju civilni resor državne bezbednosti ili Vojna uprava bezbednosti izjednačili bi se sa gradskim zelenilom".

Stvaranje države po sopstvenoj meri

Kada je posle ubistva premijera Đinđića organizovana akcija "Sablja", Koštunica brani saradnike koji su uhapšeni u toj akciji. U pismu uhapšenom Aci Tomiću Koštunica tvrdi da je ovaj utamničen zato što je "dobar u svom poslu i častan vojnik. Ali to poštenje smeta, o časti da i ne govorim"...
Krajem maja 2005. godine pojavila se informacija da je, dok je Rade Marković još bio na

čelu RDB, uništen ili sklonjen registar saradničkih mreža od nastanka DB 1945. do 2000. godine. Nisu reagovali ni državni tužilac ni MUP. Predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, član SRS-a, rekao je "da se želi skrenuti pažnja na stvari koje nisu prioritet. Sad su prioriteti bezbednosna situacija na jugu Srbije".
Ranijih godina Koštunica je branio izvore finansiranja svoje stranke koji su poticali iz okruženja Bogoljuba Karića rečima: "Mi smo pokušali da održavamo odnose sa ljudima i ne uništimo privredu postupcima, prokazivanjem određenih ljudi, da omogućimo nešto što je normalan

U knjizi su objavljeni i duži iskazi Koštuničinih saradnika. Predrag Stojanović, nekadašnji član DSS-a iz Kraljeva, isključen iz stranke zbog slobodoumlja: "Za Koštuničinu sliku s kalašnjikovim bio sam ubeđen da je fotomontaža. A kada je centrala, usred one čudovišne inflacije, počela da šalje pristojne pare za tehničkog sekretara i prostorije, mislio sam da je proradio stranački privredni klub... Sa školskim drugom, visokim funkcionerom Udbe, zadugo sam prekinuo svaki kontakt kada mi je, pripit, rekao da sam odabrao pravu stranku i pravog vođu, samo malo umivenijeg od radikala. On to zna, jer su oni, i stranku i vođu, pravili".

privredni život". Na isti način Koštunica je branio i priliv kadrova SPS-a i JUL-a u svoju stranku: "Od 5. oktobra važe nova pravila igre, demokratska pravila. Jednostavno, svi se procenjuju. U takvim prilikama procenjujete svakog čoveka prema onome koliko vredi".
Koštunica je postao poznat po zalaganju za legalizam, ali je "prihvatio sve Miloševićeve mehanizme vlasti". Ne samo što osporava primat međunarodnog prava nad domaćim, pa se tako odupire slanju optuženih za ratne zločine, nego ništa ne čini ni da uhapsi glavnog optuženog, Ratka Mladića. Koštuničin najvredniji "doprinos" legalizmu svakako je najava ukidanja Specijalnog suda za ratne zločine pod vidom decentralizacije i obeshrabrivanje tužilaca tako što im se ne produžavaju mandati.
Nekadašnji član DSS-a Vladan Batić opširno i dokumentovano prikazuje kako je Koštunica "Srbiju pretvorio u pravoslavnu džamahiriju" zbog sve veće desekularizacije države.
Čitajući ovu knjigu postaje razgovetnije da je Koštunica jedanput sahranio DEPOS, a drugi put DOS i nade u promene probuđene 5. oktobrom. Ovaj "prilog za istoriju" i osvežavanje sećanja pomaže nam da kod Koštunice, političara koji više spletom okolnosti a manje ličnim političkim darom zauzima istaknutu poziciju, uočimo konstantu koja nije uvek jasna ili vidljiva, razgrnemo iluziju o poštenju, principijelnosti i legalizmu i na nov način razumemo unutrašnju logiku njegovih postupaka koji na najneposredniji način utiču na političke prilike u zemlji i na sudbine građana Srbije.


	O. R.


	Šta čitate	O nacionalizmu u Rusiji

Republika