S onu stranu nacionalizma i demokratije

Mi i Drugi u ključu vulgarne političke komunikacije

Misliti svojom krvlju

Poručivši svojim sunarodnicima da "misle svojom krvlju" pruski državnik i osnivač nemačkog carstva Oto fon Bizmark odaslaće nemačkom narodu poruku istinskog antiintelektualizma. Navodni poziv na mišljenje, čije ishodište nije istina a osnovni poriv spoznaja, u najmanju ruku je apsurdan.
Misliti svojom krvlju isto je što i ne misliti uopšte!
Kao moralna posledica ideje o intravenskoj misli javlja se koncept plemenske etike u kojem je nešto vredno i dobro jedino i samo ukoliko doprinosi opštem dobru plemena. Politička konsekvenca ideologije čistokrvnosti, međutim, jeste zastrašujući projekat etnički čiste države!
Nacionalizam ne trpi drugost ali ne trpi ni odsustvo drugosti.
U magičnoj igri ogledala Drugi je plod naše projekcije, istovremeno neophodan koliko i nepodnošljiv.

O ratu i žrtvama

Rat je, reći će svako, najgora stvar koja može zadesiti jedan narod. Ubistva, nasilje, mržnja, egzodusi... Nacionalistička logika, pak, drugačije percipira fenomen rata. Posmatran iz vizure nacionalizma rat predstavlja sveto vreme. Vreme samoostvarenja! Država, napisaće Hegel, svoju egzistenciju potvrđuje u ratu.1 Ni psihološki posmatrano rat nije bez svoje funkcije. Nudeći mogućnost da se mrzi i uništi Drugi, rat čini mogućim puno oslobađanje nesvesnih sadržaja. Ali ratovi donose žrtve, a žrtve nemaju nacionalnost. Ili je, pak, imaju? Lobirajući u američkom kongresu protiv usvajanja deklaracije kojom je genocid nad Jermenima iz 1915. godine trebalo nazvati holokaustom, grupa jevrejskih lobista uspela je da sačuva ekskluzivnost jevrejske žrtve. Kao argumentaciju za ovakvu inicijativu "zaštitnici holokausta" ponudili su neubedljivu tezu o tome kako se činom usvajanja pomenute deklaracije želi "zamagliti sećanje na jevrejski holokaust" i sve to u ime "lažnog univerzalizma".2
Na tragu iste logike ljudske žrtve postaju naše žrtve te žrtve Drugih. U svojevrsnom činu egzorcizma, žrtva biva lišena svoje esencije. Svog humanog lika!

Naša istina o nama

Postoji li srpska, jevrejska ili bošnjačka istina? Odgovor glasi: da, "naša istina o nama",3 kako će ovaj fenomen definisati Dušan Kecmanović, predstavlja jedan od nosećih stubova svakog nacionalizma. Idealizovan i od svake lošosti očišćen sadržaj "naše istine o nama" ima za cilj potvrdu naše dobrote, naivnosti i poštenja baš kao i funkciju dokazivanja svekolike perfidnosti i licemerja onih Drugih. Pa tako, primera radi, hrvatski nacionalisti insistiraju na istini ispunjenoj slikama srbo-četničkog hegemonizma i ničim ukaljane domovinske borbe dok njihovi srpski (ne)istomišljenici govore o genocidnom karakteru hrvatske nacije te beskrajnoj naivnosti srpskog naroda. Neumorno i ostrašćeno insistiranje na sadržajima "naše istine o nama" biće, između ostalog, povod za profesora Džona Kina da nacionalizam definiše kao "neprestanu borbu da se poništi složenost".4 Kao neoboriv dokaz ove tvrdnje navešćemo delove teksta u kojem jedna organizacija definiše ulogu srpskog naroda kroz istoriju. U pomenutom tekstu, između ostalog, stoji da "u svojoj slavnoj srbskoj istoriji mi nikoga, nikada i nigde nismo ugnjetavali ni proganjali". Ipak, to što mi nikada, nikoga i nigde nismo proganjali nije sprečilo Druge da u liku "ustaša, poturica, šiptara i judeomasonskih NATO ubica"5 vekovima, svuda i uvek proganjaju nas.
Poput svakog simulakruma i simulakrum "naše istine" mora posedovati taj tako indikativni oblik savršene sfere. Bodrijar bi zasigurno likovao, privid istine postaje istinitiji od same istine!6 Ali zašto je to tako? Jedan od razloga zbog kojih je privid istine tako primamljiv jeste upravo funkcija koju obavlja pružajući nam mogućnost da svoj individualni identitet uronimo u siguran prostor uvek pozitivnog kolektivnog identiteta. U situaciji u kojoj se naša lepota i nepogrešivost podrazumevaju, dok se povod za mržnju prema Drugome po principu tautologije indukuje iz samog njegovog, odnosno našeg postojanja, istina zaista postaje trećerazredna vrednost.

O vulgarnim demokratama

Naizgled neverovatna i ontološki neutemeljena egzistencija vulgarnog demokrate sve više je prisutna na političkoj i javnoj sceni Srbije. Percipirajući demokratiju u duhu naturalističke etike, nezasluženo joj pridajući atribute prirodnih zakona, a ne društvene konvencije što ona u biti jeste, demokrata vulgaris samouvereno propoveda Istinu demokratije. Narod je progovorio, kaže ovaj zagovornik Rusoovog koncepta "opšte volje". Za Druge koji, pak, nisu progovorili "jezikom većine" rezervisane su uvrede i nipodaštavanja. Ono što se valja iza pojma demokratije, kako ga demokrata vulgaris razume, jeste ona ista netolerancija i ostrašćenost koja krasi njegovog bliskog srodnika vulgarnog nacionalistu. Kao zajednički imenitelji, kako pomenutih tipova tako i šireg socio-kulturnog habitusa, vulgarnost i netolerancija ostaju jedinim konstantama ovdašnje političke komunikacije.
Oslobođena "suvišnog tereta" pluralizma tj. drugosti, demokratija poprima karakter "demokrature" dok se borba za uspostavljanje demokratskog uređenja pretvara u nemilosrdnu borbu za vlast nad još uvek pozitivnim prizvukom odveć ispražnjenog pojma demokratije.

Nepunoletnost

Nemogućnost da se toleriše Drugi, njegova različitost u mišljenju ili ponašanju, u srcu je razumevanja kako nacionalizma tako i ukupnosti društveno-političkih sukoba. U infantilnoj dobi Drugi ne postoji, a naš put ka sazrevanju, između ostalog, vodi i preko uvažavanja činjenice o postojanju Drugoga baš kao i preko prihvatanja njegove različitosti tj. drugosti. Drugi su naša psihološka, politička i kulturna neminovnost. Međutim, u vulgarizovanom političkom ambijentu, u kojem je nacionalizam samo jedan od manifestnih oblika prostote, Drugi je neko koga se treba čuvati, na koga treba paziti ili se s njim brutalno obračunati. Unutar hermetički zatvorenog prostora "naše istine o nama" Drugi obitava kao arhe-neprijatelj čija je jedina svrha postojanja naše uništenje i propast. Mogućnost prihvatanja činjenice da smo i mi za nekoga Drugi, kao i da u onom Drugom ima i nečeg našeg, isprva zvuči jeretički. Međutim, između ekstrema asimilacije sa Drugim i ekstrema eliminacije Drugoga otvara se širok prostor za redefinisanje našeg odnosa prema Drugome. Otvoreni prostor jeste prostor društvenih konvencija i institucija koje bi garantovale egzistenciju drugosti u nacionalnom, političkom i svakom drugom smislu. Nažalost, sadašnje stanje u Srbiji više svedoči o odsustvu pomenutih normi i institucija. Formalno-pravni izlivi naše privrženosti građanskim idejama i vrednostima gotovo svakodnevno bivaju demantovani različitim oblicima ogoljene netolerancije i autoritarnosti. Pa ćemo tako, primera radi, čuti da su Crnoj Gori nezavisnost doneli "šiptari" i "ustaše" a ne građani Crne Gore, kao i da jedan od učesnika TV duela mora da "zaćuti" jer je njegov oponent pripadnik političke partije koja ima "mnogo veću podršku naroda" nego partija u čije ime nastupa pomenuti sagovornik.
Sličnih primera, nažalost, ima i suviše a trenutak kada će ovaj infantilni i nadasve vulgarni obrazac političke komunikacije biti prevaziđen još uvek nije na vidiku. Budući da nam predstoje godine političkog učenja i sazrevanja, televizijski prenosi skupštinskih sednica hrvatskog, odnosno crnogorskog parlamenta mogli bi da posluže kao sjajan primer i preko potrebna lekcija iz stilskih vežbi. Učimo od Drugih!

1 Georg Vilhem Fridrih Hegel, Filozofija povjesti, Kultura, Zagreb 1951.
2 Hauard Zin, Istorijski eseji o američkoj demokratiji, Svetovi, Novi Sad 2004.
3 Dušan Kecmanović, Racionalno i iracionalno u nacionalizmu, Biblioteka XX vek i Knjižara Krug, Beograd 2004.
4 Džon Kin, Civilno društvo, "Filip Višnjić", Beograd 2003.
5 www.srb-obraz.org.
6 Žan Bodrijar, Zašto teorija, www.libretto.co.yu/Citanka/Bodrijar.html.