U organizaciji Zadruge "Res Publica" i Regionalnog biroa za jugoistočnu Evropu Fondacije "Hajnrih Bel" održana je, 11. jula 2006, rasprava povodom objavljivanja knjige u novinama u prošlom broju Republike

U raspravi su učestvovali direktor regionalnog biroa Fondacije Dragoslav Dedović, profesor Milan Podunavac kao moderator skupa, profesori Silvano Bolčić i dr Ivan Ahel kao uvodničari, prof. Zagorka Golubović, te profesori Dušan Pavlović, Slobodan Cvejić, Mladen Lazić, Milosav Milosavljević, Miroslav Brkić, kao i predsednik sindikata Nezavisnost Branislav Čanak i Nebojša Popov.

Poimanje "tranzicije"

U mnogim radovima "tranzicija" se shvata šire, kao promena društvenog poretka, izmena vladajuće ideologije i kolektivne svesti, uspostavljanje drugačijih obrazaca društvene regulacije. Već u pozdravnom izlaganju Dragoslava Dedovića otvoreno je pitanje o značenju "tranzicije", a kao uvodničar o tome je govorio i profesor Silvano Bolčić. "Tranzicija" se shvata i kao proces privatizacije preduzeća i kao uspostavljanje sistema političke demokratije s elementima političkog pluralizma, parlamentarne vladavine i moderne tržišne ekonomije gde bi glavni akteri bili pre svega privatni vlasnici kapitala. U mnogim radovima "tranzicija" se shvata i šire, kao promena društvenog poretka, izmena vladajuće ideologije i kolektivne svesti, uspostavljanje drugačijih obrazaca društvene regulacije.
Ovakav dijapazon značenja otvara, naravno, pitanje o početku i trajanju tranzicije u Srbiji. I dok Bolčić smatra da je tranzicija počela osamdeset devete godine uvođenjem pluralističkog političkog sistema, Zagorka Golubović, slažući se da neki elementi postoje u našem društvu još od sredine šezdesetih kad je privrednom reformom uvedena liberalizacija privrede, smatra da se proces tranzicije vezuje za 2000. godinu i rušenje Miloševićevog režima. Nasuprot njima, u svom izlaganju o sistemskom pogledu na tranzicione probleme Srbije Ivan Ahel smatra da tranzicija u Srbiji još nije ni počela već da se naše društvo nalazi u stanju "podivljalosti" u kojem su jasna antitranzicijska kretanja.

Ima li strategije?

Neslaganje oko pojma "tranzicije" prenelo se i na pitanje postojanja, odnosno nepostojanja jasne strategije razvoja našeg društva.
Rasprava je pokazala da je nemoguće suziti projekat na socijalne i ekonomske efekte i izostaviti političke, jer se oni, u zadatom periodu od 2000. do 2006, veoma razlikuju. Po oceni većine učesnika to su dva perioda - prvi do smrti Zorana Đinđića i drugi od izbora 2004. kad je etabliran jedan sistem manjinske diktature u kojem pitanje strategije razvoja Srbije ne postoji i samim tim to je period, kako su ga učesnici nazvali, "blokirane" ili "ugušene" tranzicije. To potvrđuje tezu Ahela da će tranzicija tek ispostaviti svoju cenu i da pod ovakvim uslovima u našem društvu nama pre preti skok u katastrofu nego bilo kakav napredak.
Polazeći od stava da svaka vlast ("kao takva") ne trpi granice, Nebojša Popov smatra da je vlast u Srbiji uspela da se optimalno oslobodi svih ograničenja, zahvaljujući pre svega Miloševiću koji je upravo kroz ratove kroz koje smo prošli ukinuo bezmalo sva ograničenja, i institucionalna i proceduralna. A 2000. godine su se ukazale izvesne mogućnosti da se krene ka stvaranju institucionalnih i proceduralnih ograničenja vlasti, u liku Đinđića i njegovih pristalica. Ali taj smer je destruisan, a predvodnik ubijen. Pokazalo se da je na delu jedna osobena strategija. Faktički se etablira jedan oblik vlasti kojem je nepotreban i stari i novi ustav - sve je definisano u "etničkom biću". Koštunica je svojim ranijim razmišljanjima, pisanjima i delovanjem obrazlagao ovu strategiju. To je, dakle, jedan oblik vlasti koji je usidren u mistifikovanom "biću nacije" i suvišna su mu spoljna ograničenja. Unutar samog sadašnjeg režima teško da se mogu pojaviti snažniji impulsi preobražaja nacije od etničke ka političkoj zajednici. Takve impulse valja tražiti u okruženju sadašnjeg režima, ali o njima znamo malo, gotovo nimalo.

Socijalna politika

osamdeset devetu nego dvehiljaditu godinu. Tad je jasno naglašen proces tranzicije kao proces demokratizacije". Na drugo pitanje koje je postavio profesor Bolčić, zašto je tranzicija u Srbiji skoro potpuno drugačija nego u drugim zemljama, profesorka Golubović se poziva na nasleđe, odnosno proces vraćanja tradicionalnim vrednostima, patrijarhatu. To su, po njoj, elementi koji objašnjavaju zašto je teško iskočiti iz tih okvira u proces demokratizacije. "Međutim, ono što je sad naglašeno, što je naglasio i kolega Bolčić je, po mom mišljenju, jedan od osnovnih problema zašto se mi nalazimo tamo gde se nalazimo, u blokiranoj ili ugušenoj tranziciji. To je ono što ja kažem na kraju svog teksta i začuđujuće je da uopšte nema rasprave o tome koji to koncept tranzicije treba primeniti.
		Autoritarna država dubokih korena "Tu je jedan problem u pitanju, koji mislim da je vrlo važan i tu je ono na šta je skrenuo pažnju kolega Bolčić - dublje osnove ovakve tranzicije, blokirane, zaustavljene, otpori promenama. Ja sam u tekstu upozorila na jednu knjigu Slobodana Jovanovića koji pokazuje da je kroz čitavu istoriju, za razliku od toga što se zaboravlja, kroz sve monarhije koje smo imali, srpsko društvo bilo autoritarno, despotsko društvo, prema tome dublji su koreni tog nasleđa kojeg se treba osloboditi, to nije samo autoritarizam Tita ili autoritarizam Miloševića nego su koreni dublji i zato smo mi možda u specifičnijoj situaciji nego jedna Češka koja je imala svoju demokratiju. Dubravka Stojanović je u jednom tekstu nedavno pokazala da je čak i onaj slavni period 1903-1914. godine za vreme toliko hvaljenog Petra I bio u stvari autoritaran."

Skučeni prostor

ekonomske tranzicije trebalo da se odvija... Po mom sudu, tu ima dva važna momenta. Jedno je to snažno jezgro jedne antilegalističke tradicije koja postoji dublje u polju političke i konstitucionalne kulture Srbije i to je nešto veoma značajno i što objašnjava te teškoće Srbije da se konsoliduje kao jedan moderan pravni i politički poredak, i treća stvar to je jedna snažna politička kultura belicizma, rata, činjenica da su vrata mira manje otvorena nego vrata rata, a nema dobrih, snažnih i uređenih institucija osim u stanjima građanskog mira". Silvano Bolčić je naglasio da on govori o etnonacionalizaciji društva, a ne o etnonacionalizmu, te da se ne može složiti da je etnonacionalizam neki vid vlasti koji
		Gustav Klimt, Portrat der Adele Bloch-Bauer, 1907.

Radnici, sindikati, apstinenti...

Branislav Čanak, predsednik sindikata Nezavisnost, smatra da tranzicija u Srbiji do sada nije ni počela jer stubovi društva nisu promenjeni, a do sada su obavljena četiri ciklusa privatizacije. Prvi je izveden 1990. u vreme vlade Ante Markovića, drugi 1993. u vreme Slobodana Miloševića, treću je realizovao Milan Beko 1994, da bi 2000. krenula završna, četvrta. Sve sem prve, Markovićeve, služile su da "barabe i lopovi" dođu do bogatstva. Radnici ovde stalno trguju. U "Zastavu" je ubačeno 755 miliona i nije postignuto ništa. Tamo danas imate 24 doktora nauka i 90 magistara koji zapravo neće da rade. Ovde se događa redistribucija u potpunoj kontroli države. "Nas Dinkić voli više nego ti", kažu radnici, kada im predstavnici sindikata kažu da ta redistribucija državne imovine nije nikakvo rešenje i da se s tim jednom mora stati, naglasio je Čanak.
Govoreći o borbi koju "smo mi vodili do dvehiljadite i u kojoj su učestvovali i Nebojša Popov, Zagorka Golubović i pokojni Miladin Životić i Miša Nikolić, videli smo da radnici koji su bili u opoziciji, pa i u sindikatu Nezavisnost, nisu bili u opoziciji zato što su mislili da Milošević pogrešno radi, nego... nije bio dovoljno veliki Srbin, jer je komunjara..." Po Čankovoj oceni, takva je bila i tadašnja opozicija. "Prvi čas sindikalnog obrazovanja, a toga se seća i Zaga, bio je srpski nacionalizam. Ne kolektivni ugovor nego srpski nacionalizam, i to je proteklo uz užasno negodovanje radnika. I za to isto vreme kolege iz drugog sindikata idu u Bosnu malo da ubijaju. Sama ta činjenica je dovoljna da nas razlikuje. A ja mogu da vam dam dokumenta, fotografije da je to baš tako bilo... Zar već ta činjenica nije dovoljna da se ne govori u množini 'o sindikatima'. A opet smo na gomili. I dok god se budemo gomilali dobri i loši, a loših uvek ima više, svi ćemo biti loši. Najbenignija varijanta je u ovom broju Republike. Tu se pominje Prvi maj i u tom okviru se pominje 'opasuljivanje'. To je ideja Nebojše Popova, 'mi' smo opasuljivali 'one'... I on je bio glavni kuvar i odličan je pasulj bio. I nismo mi kuvali pasulj da bi nahranili ljude nego da bi poruka bila politička, 'opasulji se, glupi narode'. Dakle, to izjednačavanje nama čini ogromnu štetu, a da ne govorim o tome da onaj drugi sindikat i danas ima ogromne privilegije. I u medijima, pre ćete videti ono što oni rade nego mi. Mi smo i dalje potisnuti na medijsku marginu."
Čanak je govorio i o apstinentima. Na političkoj sceni, naglašava, ne postoji ozbiljna utemeljena stranka levice. Među apstinentima, po njemu, najveći je broj razočaranih nacionalista. "Ja sam sinoć molio Mićunovića da nam omogući da glasamo za Demokratsku stranku", rekao je. "Ocena rada političkih stranaka bila je da niko neće da rizikuje zbog ideje, pa i po cenu da izgubi sledeće izbore računajući da će na sledećim izborima pokazati da je bio u pravu. Svi hoće da dobiju izbore odmah, pa makar osvojili i dva glasa, jer će da trguju sa ta dva glasa..."
"Mi nemamo meru. Jer mi smo krenuli iz SFRJ, i u međuvremenu smo je razrušili. I sada ne znamo dokle smo stigli, koliki deo puta smo prešli. Među radnicima je živ i Kardelj, i Draža. Dobija onaj ko glasnije uzvikne parolu, a naročito ako ponudi pare. Naši radnici ne shvataju da oni trguju svojim radnim mestima, a onda kada pare potroše traže zaštitu sindikata. Mi ćemo tek na ruševinama koje ova tranzicija pravi moći nešto da gradimo..."
Na kraju je zaključio da ovde nije definisan ni ocenjen period koji je prethodio onome što je započeto dvehiljadite. Novi režim se definiše tako što se definiše prethodni, to su učinili i partizani. "Mi nemamo definisan prethodni režim. Zašto je sistem bulumente, kako ja nazivam prethodnu vlast JUL-a, SPS-a i ostalih, zamenila ista takva oličena u DOS-u. Zašto je sva ona sitnurija morala da dobije vlast. Zašto je Dragan Milovanović koji je polupismen morao da dobije ključni resor u odsudnom trenutku tranzicije."
Mladen Lazić se složio da je ogromna razlika da li je neko išao na ratište da pljačka i ratuje, ali to je moralna razlika. "Mene zanima strukturalna uloga sindikata. Vaš problem sada je da ste neefikasni. Vi sada ni svoje članstvo ne možete da mobilišete", rekao je Lazić. Po njegovoj oceni, to je zato što se nisu bavili osnovnim dominantnim zadatkom sindikata, ekonomskom mobilizacijom članova, koja onda i posle igra političku ulogu. Nijedan sindikat nije odigrao svoju primarnu ulogu niti je danas igra.
Silvano Bolčić je, učestvujući u ovoj raspravi, podsetio da se od devedesetih ovde odvija proces reetatizacije. Da ono što je bilo javna svojina sada postaje državna svojina te da je ono što je bilo društvena svojina takođe postaje državna. Sredstva koja se dobijaju iz privatizacije idu u fondove države i ta etatizacija je svojinski komplementarni element etnonacionalizacije. Ali se to stalno previđa. Mi imamo jedan poseban vid neoliberalizma, koji promoviše ideju o jakoj državi i slabom radniku, a da taj neoliberalizam ne postoji kao takav nigde na Zapadu.