Kako se Latinska Amerika pomerila ulevo

Imanuel Volerstin

Diskusija o levičarskom trendu Latinske Amerike poslednjih godina odražava, naširoko, svu konfuziju o tome šta znači biti na levici u dvadeset prvom veku. Konfuzija je u svim krilima svetskog političkog mišljenja. Postoje različita objašnjenja ove konfuzije. Najrazumljiviji razlog je da razni ljudi mere različite stvari kao kriterijum kretanja ulevo. Drugi je da nijedna takva politička tendencija nije perfektno linearna. Ona se uvek kreće gore i dole, ali to ne znači da nema jednog preovlađujućeg trenda. I treći razlog je da političari, kao što se zna, govore mnogostrukim jezicima različitoj publici ali to ne znači da se u tome ne mogu razlučiti osnovne linije.
Prva stvar za razlikovanje kriterijuma je da mi govorimo o datom položaju režima na geopolitičkoj sceni ili o unutrašnjoj politici. Naravno da su to dvoje povezani ali, ipak, režimi nisu nužno dosledni. Za Latinsku Ameriku glavno političko pitanje je njen stav prema SAD i odnos sa SAD. Izgleda da je u vezi s ovim ogromna većina država Latinske Amerike napravila značajan pomak od 2000. godine. Treba samo pitati SAD o tome. SAD su svesne da se njihov glas više ne uzima s uvažavanjem i strahom kao nekada. Ovo je više od pitanja Čavezovih urlajućih tonova.
Ovo možemo videti čak i u hirovitim akcijama i centrističkim viđenjima sadašnje vlade u Ekvadoru. Činjenica je da otvoreno desničarski kandidati više ne pobeđuju na izborima, osim u Kolumbiji. Ovo jednostavno nije bilo tako još pre deset godina.
Druga stvar koju treba pogledati je položaj raznih režima prema pitanjima koja se tiču Svetske trgovinske organizacije (STO), Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i brojnih propozicija sporazuma o slobodnom tržištu koje su ponudile SAD. Ako STO ima zastoje u svojim sadašnjim pregovorima, ako su pitanja MMF mnogo manje prisutna nego pre desetak godina, i ako SAD ništa ne postižu sa predloženim slobodnim tržištem dve Amerike, to se sve u velikoj meri duguje ponašanju brojnih "levo-od-centra" vlada u Latinskoj Americi, koje su postavile prepreke na svoj način. Ovo nije delo Kube, već Brazila i Argentine. Čak u Peruu, novoizabrani, vrlo centristički predsednik Alan Garsija rekao je, u svom prvom obraćanju, da će kritički pregledati svaku stavku bilateralnog sporazuma o slobodnom tržištu, o kojem je prethodna vlada pregovarala sa SAD.
Oni koji kritikuju različite nove latinoameričke režime, sa levice, teže da naglase ono što svi rade interno, više nego šta rade prema drugima. Ima nekoliko kritičnih "unutrašnjih" pitanja. Prvo je pitanje prava tzv. domorodačkih populacija. Ovo je političko pitanje u zemljama Latinske Amerike više od dva veka, ali se tek danas postavlja kao pitanje njihovih prava. Ovo je, u velikoj meri, rezultat promene svesti i političke mobilizacije tih populacija.
Naravno, to se razlikuje od zemlje do zemlje. A snaga domorodačkih populacija delimično zavisi i od njihove demografske snage. Da vidimo šta se događalo. Predsednički kandidati domorodaca izabrani su u mnogim zemljama. Njihova mobilizacija bila je ključni faktor u izboru Iva Moralesa u Boliviji. Njihova mobilizacija otežala je mogućnost da Ekvador ostane u svojoj tradicionalno desničarskoj poziciji. Treba li da pomenemo Meksiko koji sada živi i u kontekstu situacije fundamentalno promenjene ustankom zapatista. Čak i u zemlji koja ima mali procenat domorodačkog stanovništva, kakva je Čile, njihova borba je postala značajan faktor s kojim vlada mora da se nosi.
Drugi problem, često povezan sa prvim, jeste problem zemljišne reforme. Ovde levičarski kritičari koncepta levičarskog preokreta imaju verovatno svoj najjači slučaj. Činjenica je da je brazilska Partija radnika (PT), u stvari, izneverila svoja obećanja da će izvesti značajnu reformu. Posledica je da se njihov ključni sledbenik Pokret bezemljaša (MST) udaljavao sve više i više od PT. Ali, nova bolivijska vlada je upravo objavila da će raditi na zemljišnoj reformi. I, ako tako bude, to će verovatno snažno uticati na takve pokrete u drugim zemljama.
Treće unutrašnje pitanje je kontrola prirodnih resursa (ne samo ruda i energije, već i vode). Ovo ne znači uvek neposrednu nacionalizaciju, ali sigurno znači značajan stepen državne kontrole i nacionalno zadržavanje značajnog dela dobiti.
I u vezi s ovim je, malo-pomalo, često sporo, formiran pokret. Ako samo pročitate o protestima zbog protekcionizma, videćete da je ovo realnost zbog koje multinacionalne kompanije znaju da moraju da se nagode danas. U prošlim vremenima oni su znali da lako mogu da aranžiraju državne udare. Ovo je sada vrlo teško, što je Venecuela i pokazala.
Četvrti unutrašnji problem je stepen do kojeg novi režimi dotiraju značajna dodatna sredstva obrazovanju, na svim nivoima, kao i zdravstvenim strukturama. Ovde su, kao i sa zemljišnom reformom, rezultati, do sada, bili ograničeni. Sačekajmo sud o tome.
Konačno, postoji pitanje stepena do kojeg se vojska oseća ograničenom, zbog nekadašnjeg direktnog mešanja u donošenje nacionalnih odluka. Latinska Amerika je danas, doista, vrlo različita od vremena, ne tako davnog, vojnih udara, koje su SAD podržavale, i vojnih režima specijalizovanih za torturu. Umesto toga, amnestije, koje je vojska aranžirala za svoje pripadnike, sada se opozivaju, polako i pažljivo, ali do sada uspešno.
I, šta je preovlađujuća slika? Latinska Amerika se definitivno pomerila ulevo sa mesta na kojem je bila. Da li će se ovo povećati i proširiti u sledećoj dekadi zavisi, istovremeno, i od razvijanja svetskih geopolitičkih pokreta, i od stepena do kojeg će levičarski socijalni pokreti, unutar Latinske Amerike, održati svoju koheziju i unapred postaviti lucidne programe.

Komentar br. 187, 15. jun 2006.
Prevela Borka Đurić