Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

382-385

1. jun - 31. jul 2006.

Republika

Šta čitate

Fuko za istoričare*

Džefri Viks (Jeffrey Weeks)

Intelektualno formiranje

Fuko je sve do svoje smrti 1984. godine bio profesor "Istorije sistemâ misli" na pariskom Collčge de Franceu. Poenta nije u prestižnoj tituli nego u brižljivom potcrtavanju oblasti njegovog interesovanja. Ne istorija misli ili ideja nego "sistemâ misli". Ključno Fukoovo polje interesovanja ticalo se pravila koja upravljaju pojavom i reprodukcijom takvih sistema, misaonih struktura koje društveni život kategorišu i onda nam rezultat prezentuju kao istinu. Postojala je bogata raznovrsnost tema u njegovim publikacijama: od ranih izučavanja psihologije i ludila, preko rođenja moderne medicine i "humanističkih nauka", do analize savremenih disciplinarnih formi i Istorije seksualnosti. Ispod površine ove raznovrsnosti nalazila su se dva vodeća interesa: izlaganje uslova za pojavu savremenih formi racionalnosti, naročito "humanističkih nauka", i razumevanje složenog međusobnog preplitanja moći i znanja. Eksplicitna organizacija njegovog istraživanja oko pojma moći postala je očigledna tek u kasnim šezdesetim, u jeku, kako sam ističe, dramatičnih događaja u Francuskoj 1968. godine. Upravo je univerzitet kao, pretpostavlja se, neutralno prebivalište znanja, bio mesto gde je došlo do varnice za generalni štrajk, i upravo su na univerzitetima posledice šezdeset osme bile najuočljivije. Postoji otuda novi nagib u njegovom delu nakon tih događaja, ali interesovanje za znanje i moć se može uočiti kao implicitna preokupacija svih njegovih istraživanja od početka. Ovaj dvostruki interes - za tipove racionalnosti i za analizu moći - dao je njegovom delu prepoznatljiv ton. (...)

Kritika esencijalizma

Ludilo, predmet Fukoovog prvog važnijeg teksta, i seks, tema njegovog poslednjeg, čine se da su sasvim obični objekti izučavanja. Postoje opšteprihvaćene definicije njihovih priroda i nebrojeni tekstovi koji detaljno opisuju njihove obilne manifestacije. Istorija ovih fenomena stoga, dâ se pretpostaviti, može samo biti istorija stavova prema njima. Ali glavni Fukoov zadatak je bio upravo da postavi pitanje o prirodnosti i neizbežnosti ovih istorijskih objekata. Njihova naširoko prihvaćena pre-egzistentnost kao prirodnih i

nepromenljivih objekata ne može se uzeti zdravo za gotovo. Sav njegov rad se temelji na ovoj pretpostavci ali on postaje eksplicitniji u poznijim radovima. U "Istoriji ludila u doba klasicizma" on, naravno, ne tvrdi da fenomeni na koje se pojam "ludila" može odnositi nisu nikad postojali. Upravo suprotno, u ovom delu postoji jak romantičarski naturalizam koji ostavlja utisak da Fuko suprotstavlja istinu ludila nasuprot lažnosti razuma. Ali čak i ovde glavni interes se vezuje za način na koji je razum bio konceptualno odvojen od nerazuma, da objasni uslove za pojavu moderne psihijatrijske discipline. Socijalna kategorizacija je ta koja ujedinjuje disparatne fenomene, opšte poznate kao "ludilo". Do vremena kada piše prvi tom Istorije seksualnosti aroma naturalizma je iščezla. U ovoj knjizi seks, daleko od toga da je objekat na koji se seksualni diskurs odnosi, jeste fenomen konstruisan
		Boško Vukašinović

unutar samog diskursa. On, naravno, ne poriče postojanje fizičkog tela, sa njegovim željama, sposobnostima, potencijalima, fizičkim funkcijama itd., nego tvrdi da je zadatak istoričara da nanovo iščita diskurzivne prakse koje ih čine smislenim i koje se radikalno menjaju od jednog do drugog perioda. Tako, na primer, piše: "Imali smo seksualnost od XVIII veka i seks od XIX veka. Ono što smo imali pre toga bilo je bez sumnje plot". Pojam ploti ("flesh") temelji se na hrišćanskoj distinkciji između tela i duha, dok se savremeni koncepti seksa i seksualnosti temelje na pojmovima prirodne i nadmoćne sile instinkata koji konstituišu suštinu pojedinca. Savremena seksualnost, za razliku od hrišćanske ideje ploti, jeste konstitutiv naše individualnosti: seks je postao istina našeg bića.
Zadatak istorijskog ispitivanja jeste razumevanje procesa kategorizacije koji čine fenomene poput seksa društveno važnim, i koji produkuju forme znanja koje obezbeđuju fokus za socijalnu regulaciju i kontrolu. Savremena medicina je, na primer, proizvela novi objekat opservacije i tretmana - "telo", koje je konstituisano kroz mnoštvo društvenih praksi - vojnih i ekonomskih, kao i medicinskih - koji je potisnuo koncepte koji su se oslanjali na stari jezik telesnih sokova i harmonija. "Medicinski pogled" (gaze), kakav se pojavljuje krajem XVIII veka, našao je uporište na novom objektu koji sada stiče neizbežnost "prirodnosti". Veći deo Fukoovog dela bavi se prelomnim razdobljem poznog XVIII veka. Ovde vidimo nastanak moderne psihijatrijske ustanove i pojavu medicinskog pogleda, rađanje zatvora i konstrukciju apparatusa seksualne regulacije. Ali takođe, najbitnije za Fukoov projekt, ovaj period je doživeo rađanje humanističkih nauka, sa "čovekom" kao njegovim centralnim objektom. U klasičnoj misli, tvrdi Fuko, čovek kao objekat znanja nije postojao. Humanističke nauke su otuda rođene onda "kada se čovek sam konstituiše u zapadnoj kulturi kao onaj koji se treba pojmiti i koji se treba saznati". Devetnaesti vek je doživeo rođenje biologije, studije o čoveku kao organizmu, političke ekonomije, izučavanje čoveka kao ekonomskog proizvođača, i filologije, izučavanje čoveka kao stvaraoca jezika. Umesto gledanja na ove pojave kao ništa više do progresivnog rafinisanja prethodno postojećih disciplina, Fuko iznosi da su one zapravo konstituisale prilično različite grupe objekata, nove objekte koji zauzimaju nove prostore znanja. Dogodilo se ono što će u Rečima i stvarima nazvati pojavom nove "episteme" (izraz će, međutim, napustiti u potonjim delima).
Problem sa Fukoovim agrumentom ovde jeste taj što promene u formi znanja izgleda nisu bile željene, niti individualno niti kolektivno; one su produkt, čini se, samog znanja. "Čovek", drugim rečima, koji se pojavljuje u misli kasnog osamnaestog veka je tvorevina diskursa, i nije tvoračko biće po sopstvenim pravilima. On ne govori. Umesto toga, o njemu se govori. Ovo pitanje je prizvalo kritiku Fukoa kao antihumaniste. Čovek, piše on, "možda nije ništa više do vrsta pukotine u poretku stvari" i Reči i stvari se završavaju skoro mističnom koncepcijom "kraja čoveka". Ali mora se reći da ovo potiskivanje "konstitutivnog" pojedinca ne podrazumeva nužno odbacivanje humanističkih vrednosti. Ono što znači jeste da humanističke vrednosti ili politički kôd ne mogu biti odmah smesta izgrađeni na pretpostavljenoj stvarnoj ljudskoj suštini. Sam pojam ljudske suštine, istine specifičnih pojedinaca, jeste sam produkt diskursa. Naša ideja individualnosti je sama istorijska tvorevina. Razumeti njenu istoriju, u Fukoovom smislu, znači razumeti dupli proces subjekcije (subjektion): kako u smislu stvaranja "subjektiviteta" tako i u smislu biti zatočen, "potčinjen" ("subjected") unutar diskursa.
Fukoovo objašnjenje ove subjekcije ostavlja nerazjašnjenim odnos između diskurzivnih procesa, koji konstituišu subjekte i neposlušne i odupiruće svesti pojedinaca. On priznaje, doduše, mogućnost individualnog otpora "subjekciji": individualni subjekt nije produkt samo jednog diskursa, nije bačen u zatvor dominantnih značenja, ali je u izvesnom smislu "inter-diskurzivan", uz potencijal da dovede u pitanje i preokrene tipove definicija koristeći jedan sistem značenja protiv drugog. Cilj nije otuda da se razume pojedinac kao neproblematično biološko biće, nego da se shvati da pojedinačni subjekt deluje kao žarište (focus) sila: "Moja hipoteza je da pojedinac nije unapred dati entitet na kom se vrši moć i u kojoj se očitava. Pojedinac, sa svojim osobinama, svojim identitetom jeste produkt odnosa moći koje se vrše nad telima, raznolikostima, pokretima, željama, snagama". Sav Fukoov rad, od izučavanja ludila, preko izučavanja rođenja modernih društvenih nauka, do ispitivanja disciplinarnih procedura i organizacija seksualnosti, može se videti kao obraćanje specifičnom problemu: kako se pojedinac konstituiše u savremenoj misli i u savremenoj društvenoj praksi?
Fukoovo preispitivanje onoga što se uopšteno smatra prevashodno prirodnim fenomenima, poput individualnosti, seksualnosti itd., korisno je savremenom feminizmu i seksualnoj politici. Ako su rod i seksualne kategorije istorijski konstruisani, i ako se mehanizmi njihovih pojava i reprodukcije mogu razumeti, oni su onda otvoreni za transformaciju. Ovaj naglasak na istorijskoj konstrukciji dopunjuje njegovu istrajnu kritiku funkcionalizma i determinizma sadržanih u mnogim konvencionalnim analizama na levici, koje traže skriven uzrok iza površinske pojave, gospodareći diskurs (master discourse) koji objašnjava pojedinačne diskurse. Umesto potrage za osnovnim uzrocima, on predlaže genealoški pristup. Genealogija iznosi, zahteva široku akumulaciju izvornog materijala, "nemilosrdnu erudiciju" i strpljivu pažnju za diskurse koji su uglavnom bili ignorisani, ali koji u svojoj jedinstvenosti signalizuju pojavu novih načina poimanja sveta. Diskurs je vredan izučavanja jer može biti da je bio neostvaren. Program diskursa može biti neuspešan, ali to ne znači da nije imao posledice. Neočekivane posledice društvenih praksi mogu se pratiti kroz diskurse koji leže zaboravljeni i spaljeni. Stoga je cilj kaznenih reformi ranog XIX veka, može biti, bio liberalan, da produkuje rehabilitovanu ličnost. Neočekivane posledice novog zatvorskog sistema su bile, nasuprot, restriktivne i opresivne, pre su stvarale nego što su oslobađale kriminalce. Istorija nema grupu obrazaca ili konačnu metu; ona nema unutrašnju nužnost odgovora na funkcionalne zahteve novih načina produkcije ili novih klasnih snaga.
Fuko nam pomaže da se odmaknemo od svakog nepromišljenog naslanjanja na pretpostavljeno univerzalizovanje kapitalističke strategije, oslobađa nas od apstraktnog determinizma i od podjednako determinističkog funkcionalizma i vraća nas na ispitivanje stvarnog odnosa između jedne socijalne forme i druge, stvarne mehanike moći. Tako uspon dispozitiva seksualnosti, serije praksi i institucija koje definišu domen seksualnog, nije lociran u bilo kojoj pojedinačnoj socijalnoj prisili nego u mnoštvu strategija koje su u vezi s odnosima između roditelja i pedagoških institucija i dece, odnosom medicine i nauke sa ženskim telom, kontroverze o kontroli rađanja i populacionoj politici i kategorizaciji perverznih seksualnosti. Nijedan pojedinačan pristup ili prisila nije na delu u svim ovim praksama; oni nisu prožeti istom misterioznom suštinom seksa. U stvari, seks je definisan drugačije u svakoj od praksi. To je bilo delo medicinskih, psiholoških, edukacionih, higijenskih i eugeničkih praksi, artikulisano u novoj pod-disciplini - seksologiji, koja je definisala jedinstvo ovih strategija oko novog koncepta seksa kao izraza temeljnih instinkata. Svaka od ovih strategija i praksi imala je svoje sopstvene uslove mogućnosti i postojanja u konkretnim političkim, ekonomskim, društvenim, ideološkim praksama. Ali nijedan konzistentan vladajući plan nije bio iscrpljen, nijedna "determinacija u krajnjoj instanci". Stvarna mehanika moći na snazi mora se izučavati u svojoj jedinstvenosti.
Pri svemu ovome, ostaje težak i dalekosežan problem veza među diskursima i njihove artikulacije u svakom naročitom trenutku. Fukoova nevoljnost da diskutuje o stvarnim odnosima među diskursima i između diskurzivnog i izvan-diskurzivnog prisilila ga je da se nasloni u mnogim slučajevima na veoma krute forme determinizma. Tako, na primer, u svom tekstu o Pjeru Rivjeru (Pierre Rivičre), uticaj Francuske revolucije izgleda kao da je deus ex machina, skrivena ruka koja se nudi kao sveobuhvatno objašnjenje za specifične događaje koji su se odigrali. Slično tome, u Nadzirati i kažnjavati i u Istoriji seksualnosti uticaj kapitalizma se priziva kao pozadinski činilac ali je samo oskudno skiciran. Paradoksalno, metod sa namerom da nas oslobodi od determinizma u mnogo slučajeva prosto nam nudi mehanički determinizam na stražnja vrata. Ovo je najočiglednije u njegovim poslednjim delima. U Nadzirati i kažnjavati i u Istoriji seksualnosti tumači pojavu novih formi disciplinarne moći kao odgovor na potrebu da se izađe na kraj sa populacionim pritiskom počev od kraja XVIII veka pa nadalje. Ovo se sad može činiti prosto kao nastavak duge francuske tradicije demografskog determinizma, što ima barem jedan izvor u dirkemovskom (Durkheim) naglasku na moralnoj zbijenosti (density) kao objašnjavajućem faktoru u pomeranju od mehaničke do organske solidarnosti. Fuko zapravo ne tvrdi da je pritisak populacije uzrokovao promene, nego pre da je percepcija populacije kao problema u specifičnim diskursima imala važne posledice. Ipak, njegovi komentari na funkcije zatvora počev od 1830-ih u kontrolisanju populacije mogu se videti kao latentno funkcionalističko i determinističko objašnjenje. Slično, njegova tvrdnja da je seks u srcu savremene igre moći jer njegova kontrola omogućuje pristup regulaciji populacije podrazumeva da je seksualnost povezana sa imperativima društvene formacije kao celine. U Istoriji seksualnosti ostavljena je otvorenom mogućnost da može zaista biti "potrebe" za "represijom" seksualnosti. Ali on ovu tvrdnju ostavlja dvosmislenom upravo zbog nevoljnosti da teoretizuje šta zapravo čini odnose između diskursa i društvenih formacija.

Moć-znanje

Pomenute dvosmislenosti se u velikoj meri objašnjavaju teškoćama sa Fukoovim pojmom moći i moći-znanja. Kako sam Fuko kaže, čitava poenta njegovog poznog rada leži u reelaboraciji koncepta moći:
Verujem da moć nije izgrađena iz "volja" (individualnih ili kolektivnih), niti je izvodiva iz interesa. Moć je konstruisana i funkcioniše iz posebnih moći, iz mnoštva pitanja, mirijade efekata moći. To je taj kompleksni domen koji se mora izučavati. Time ne želi da se kaže da je on nezavisan ili da bi se mogao dešifrovati izvan ekonomskih procesa i odnosa produkcije.
Poslednja tačka je korisna kao protivotrov za kritičare koji optužuju Fukoa za idealizam. Poruka nije da je produkcija beznačajna nego da se ekonomski ili društveni izvori i posledice moći ne mogu pretpostavljati pre istraživanja.
Šta je zapravo moć za Fukoa? Moć nije nešto što se može držati ili predati, to nije posed jedne klase (ili jednog roda) nad drugim, ona nije utelovljena u državi ili bilo kojoj pojedinačnoj instituciji. Ona je inherenta svim društvenim odnosima i oslanja se na neizbežnu neravnotežu u svim ovim odnosima. Fuko nije zainteresovan za neke fundamentalne principe moći, nego radije za mehanizme i društvene prakse putem kojih se moć zapravo vrši. Njegov rad nudi "analitiku" moći, pre nego teoriju moći. On zagovara konstrukciju onoga što on zove "uspinjuća analiza moći" polazeći od specifičnih i majušnih mikromehanizama, koji ponaosob imaju sopstvenu istoriju i razvoj, svoje putanje, posebne tehnike i taktike. On se zanima za "tehnologije" koje vrše moć nad telom i zaposedaju ga. Ovde je moć pozitivna, ne negativna snaga. Dok se u njegovom ranijem delu telo posmatralo u okvirima isključivanja, od kraja šezdesetih počinje da ga analizira u okvirima onog što konstruiše pre nego onog što poriče. Njegovo odbacivanje "represivne hipoteze" u Istoriji seksualnosti ilustruje ovu ideju. Devetnaesti vek nije ni blizu bio svedok režima poricanja i represije u odnosu na seksualnost, Fuko tvrdi, nego svedoči o pozitivnom podsticanju na diskurs, na višestruku produkciju seksualnosti u mnoštvu društvenih praksi. Otkrivanje važnosti seksa u mnogim poljima, od domaćinstva i higijene do psihijatrije i edukacije, dovelo je do konstitucije novih formi moći-znanja u vezi sa telom. U Nadziranju i kažnjavanju on ispituje pojavu novih disciplinarnih formi nadziranja: ne prosto kontrola tela nego kontrola putem "duše", putem produkovanja sve više formi posmatranja i discipline. Sredinom XVIII veka novi objekat je definisan po prvi put: društvo kao žarište fizičkog blagostanja, zdravlja i života populacije. Vršenje ovih potonjih funkcija, poretka, bogaćenja i zdravlja, izvedeno je, tvrdi, manje putem samo jednog apparatusa zakona, negativnog po svojoj sili, nego skupom pozitivnih regulatornih i institucionalnih sila koje u XVIII veku dobijaju generički pojam "policija". Briga za "policijsko nadgledanje" populacije bila je rezultat promena u konstituciji radne snage, ali još direktnije rezultat velikog demografskog porasta. Populacija je postala problem koji je trebalo organizovati i disciplinovati i istovremeno objekt nadgledanja, analize, intervencije i kodifikacije. U ovom kontekstu telo stiče novu krucijalnu važnost: kao nosilac onih kvaliteta, zdravlja, bolesti, jačine i slabosti, koji su bili ključni za budućnost društva u celini. Otuda i pojava novih formi kontrole, od kojih je zatvor, i panoptikum kao njegova naročita idealna forma, bila reprezentativna; i nova važnost pripisana seksualnom domenu. Biološke osobine populacije postale su relevantni faktori za ekonomsko upravljanje i neophodne za obezbeđivanje njihovog potčinjavanja (subjekcije - u onom dvostrukom smislu o kom smo gore govorili), kao i za konstantno povećanje njihove korisnosti. Iz ovoga je iznikla briga za detinjstvo, porodicu, higijenu i seksualnost.

Istorija sadašnjosti

Fuko se na kraju krajeva nije zanimao za "prošlost" kao takvu nego za "istoriju sadašnjosti". Sadašnjost nije homogena celina organizovana oko jednog unitarnog fokusa. Ona predstavlja nizove problema koji se pomeraju (shifting problems), svaki sa svojom specifičnom istorijom. A glavna osobina sadašnjosti je da živimo u društvu discipline i nadziranja. On je protiv svih najnovijih "vigovskih istorija"** progresa čija ovaploćenja su "teorije modernizacije": sadašnjost se može videti kao kulminacija neumoljivih progresivnih sila inherentnih savremenom društvu. U Nadziranju i kažnjavanju, na primer, beleži promene u kaznenoj strogosti u periodu od dve stotine godina, i pita "postoji li umanjenje intenziteta? Možda. Postoji svakako promena cilja". Moć može biti da je promenila svoju formu - može biti da je manje "varvarska" po svom

zaposedanju tela. Ali ona nije manje moć. Isto mišljenje iznosi i u slučaju seksualnosti. Zakon može biti manje okrutan, o seksu se može otvorenije razgovarati. Ali seks je i nadalje regulisan i kontrolisan, mada sada suptilnijim sredstvima medicine i društvenog nadziranja pre nego brutalnom zabranom. Ovo tvrđenje raskida sa lakovernim mitovima progresa, ali postoji nekolicina problema u vezi s njim. Prvi se tiče pojma normalizacije, važnog za Fukoa. Ono što nije sasvim jasno jeste stepen do kojeg ova normalizacija uključuje internalizaciju normi. Da li pojedinac postaje potpuno disciplinovan i kontrolisan? Fukoovo disciplinarno društvo čini se da je često sveobuhvatno i neizbežno po svojim posledicama poput "gvozdenog kaveza" birokratizacije i racionalizacije koji je opisao Maks Veber (Max Weber). Fuko je očigledno shvatio teškoće svoje pozicije i u intervjuima je ukazivao na ključnu
		Branislav Marković

važnost svog pojma otpora. Gde ima moći, naglašava mnogo puta, ima i otpora. Zapravo, moć zavisi od otpora. Ovo podrazumeva da je moć konstantno mobilna sila koja se može prilagoditi tačkama otpora ali istovremeno da otpori savijaju uticaj moći. Ovo je važno jer time se naglašava važnost borbe u tački uticaja moći. Ali mora se dodati da je ovaj aspekt Fukoovog dela, čini nam se, nedorečen.
Postoji, dalje, spoticanje u Fukoovom konceptu delovanja savremenih formi moći. Tvrdeći da je moć posledica operacije društvenih odnosa, da je difuzna, sveprisutna i polimorfna, Fuko zatire bilo kakav koncept hijerarhije moći. Svakako je očigledno da neke forme moći deluju kao veći "ograničivači" i više limitiraju, ili imaju veće produktivne mogućnosti, nego druge. Država, na primer, ima monopol zakonskog nasilja. Mediji su monopolistički. Kapitalisti imaju više moći nego radnici. Fuko, naravno, priznaje ovo, dok on s pravom odbija da kaže da je jedna forma opresije bolja od druge, više ili manje stroža, nego druga. Ali neke moći su otpornije na borbu nego druge i ono što je ostalo maglovito u Fukoovom delu je odsustvo bilo kakvog pojma političke strategije, u konvencionalnom smislu, neophodne za transformaciju ovih moći.
Ova nevoljnost za bilo kakvu zamašnu, strategijsku političku shemu nije ništa drugo do vid povećane opreznosti. Poput svog prijatelja Deleza (Gilles Deleuze), insistira na tretiranju teorije kao "kutije sa oruđima" kojom se treba služiti, koja se ne nudi preskriptivno. Uloga intelektualca u savremenom društvu nije da ponudi preskriptivnu analizu nego da otkrije mehanizme moći:
Intelektualac ne treba više da igra ulogu savetnika. Projekti, taktike i ciljevi koje treba usvojiti jesu stvari koje se tiču onih koji se bore. Ono što intelektualac može da uradi jeste da pruži instrumente analize i danas je to suštinska uloga istoričara... Drugim rečima, topološki i geološki pregled bojnog polja - to je uloga intelektualca.
Ovo zauzvrat potiče iz percepcije promenjenog političkog terena prethodnih dvadesetak godina, sa pojavom novih borbi oko roda i seksualnosti, prava zatvorenika i mentalnih pacijenata, ali takođe prekriva skalu drugih društvenih aktivnosti. Fuko ne poriče da je velika politička strategija moguća ili nužna (mada njegova lična politička strategija čini se da naginje u pravcu blagog anarhizma). Ali ono što on zastupa jeste da bilo kakva strategija ne može biti proizvod umova specifičnih intelektualaca ili vođa, nego treba da je proizvod samih boraca. Prevlast bi mogla samo biti krajnji produkt mnoštva borbi, ne posledica centralnog planiranja.
Politički gledano, njegovo priznavanje različitih tekućih društvenih borbi je korisno. Ali relativna politička težina ili potencijal različitih borbi - klase, pola, zatvorenika, mentalnih pacijenata itd. - i priroda nužnih savezništva među njima ostavljeni su pažljivo nejasnim. Slično tome, svaki pokušaj da se konstruiše Fukoova društvena teorija skopčan je sa teškoćama. Mada postoji preovladavajući niz interesa u istraživanju, ono što smo konačno dobili jeste niz odvojenih studija. I neodgovorena pitanja su brojna. Da li se može konačno pružiti otpor moći? Da li smo mi konačno u klopci moći, svevideće ali koja se pak ne vidi?
Ovo nas vodi drugom problemu: Fukoovoj glavnoj preokupaciji konstrukcije subjektivnosti unutar diskursa. Ali nije jasno zašto se neki pojedinci ne prepoznaju unutar tih diskursa a drugi da. Ovo je glavno pitanje u pokušaju da se razume istorijska pojava seksualnih identiteta. Veći deo poznijeg Fukoovog dela bio je preokupiran konstrukcijom seksualnih kategorija i njihovim uticajem na subjektivnosti, ali je jasno da ovi diskursi deluju različito na različite pojedince. Kakva je veza između subjektivacije unutar diskursa i individualne organizacije želja i proisteklih identiteta?
Ovo je polje na koje je Fuko tek počeo da ukazuje u svojim poslednjim delima i njegov stav prema disciplinama koje pokušavaju da se obrate problemu - prevashodno psihoanaliza - ostaju prilično skeptični, kao što smo videli. Istovremeno, postoji opasnost da će se sve opšte kategorije - muškarci i žene, heteroseksualci i homoseksualci, crni i beli, vladajuća klasa i radnička - potpuno izgubiti u kovitlacu specifičnih definicija.
Pozitivna strana ovoga je Fukoova rigorozna kritika bilo kakvog prostog pojma "oslobođenja", bilo društvenog bilo seksualnog. Društveni odnosi su neizbežno posledica jezika i neprestanog delovanja moći, i niti se može umaći diskursu niti može biti kakvog kraja moći. Ono što je u slučaju političke borbe neizbežno jeste "preokretanje diskursa", radikalno različite definicije, različite organizacije relacija moći. Kako i na koji način ovo uraditi, na to on jasno ne odgovara. Ovo je radikalno uzdržavanje za jednog "političkog intelektualca" i malo je verovatno da će mu obezbediti naklonost kod pasioniranijih progresivaca. Ali ako nikad ne možemo izbeći mrežu jezika, možemo barem videti njegove posledice, i ovde je Fukoov rad vredan, iako nužno nepotpun vodič.

Prevod: Dejan Aničić

* Jeffrey Weeks, "Foucault for Historians", History Workshop Journal, 14, Autumn 1982.
Preštampano sa dozvolom HWJ Collective i Oxford University Pressa u: Jeffrey Weeks, Making Sexual History, 2000. Oprema redakcijska.
** "Whig history" - pežorativno ime za pogled na istoriju koji je bio zajednički brojnim britanskim istoričarima XVIII i XIX veka. Sama engleska reč "whig" označava člana ili podržavaoca velike britanske političke grupacije od kraja XVII do XIX veka koja je težila da ograniči kraljevsku vlast i ojača parlamentarnu moć, i koja se zalagala za versku toleranciju. "Whig" istoričari su isticali britanski konstitucionalni, parlamentarni razvoj i pojavu verskih i građanskih sloboda, ali su kod njih tumačenja njihovog nastanka i istorije bila opterećena "prezentizmom" (kako se "vigovska istorija" takođe ponekad naziva), podređivanjem prošlosti političkim interesima, idejama i vrednostima sadašnjosti, kao i teleološkim interpretacijama istorijskih činjenica. Sam termin "whig history", skovao je britanski istoričar i filozof istorije Herbert Baterfild (Herbert Butterfield, 1900-1979) u svoj kratkoj, ali izuzetno uticajnoj knjizi na engleskom govornom području The Whig Interpretation of History (1931). Njegova kritika retroaktivnog stvaranja linije progresa ka slavnoj sadašnjosti posebno je bila ubedljiva na primerima iz višetomne istorije T. Makoleja (Th. Macaulay, 1800-1859), gde se, recimo, moćni baroni koji su prinudili slabog kralja Jovana na potpisivanje Magna Carte 1215. vide kao preteče prosvetljenog ustavotvornog parlamentarizma, mada istorijski kontekst, ovde zanemaren, govori o tome da su oni time želeli samo da uvećaju sopstvene privilegije i da ni po čemu nisu ličili na devetnaestovekovne zagovornike parlamentarne demokratije. Taj progresivizam, naravno, nije odlika samo britanske istoriografije, naročito su marksistički istoričari bili za njega optuživani, ili još više hrišćanski; kako Niče ističe, to je uočljivo još kod apostola Pavla koji je "počinio veliki zločin nad istorijom - jučerašnjicu, prekjučerašnjicu hrišćanstva on jednostavno precrtava i za sebe izmišlja istoriju pravog hrišćanstva. Štaviše: on ponovo prepravlja istoriju Izraela da bi je predstavio kao predistoriju svoje stvari: svi su proroci govorili o njegovom 'iskupitelju'... Crkva docnije krivotvori čak istoriju čovečanstva u predistoriju hrišćanstva..." (v. F. Niče, Antihrist, Grafos 1988, str. 54). Jedan posebno uticajni aspekt Baterfildove kritike, koji se danas naširoko odbacuje, bio je onaj koji se ticao "vrednosnih sudova". Savremeni moralni i etički standardi su viši nego oni u prošlosti i nerazložno je i nepošteno nametati ih ličnostima iz sasvim drugačijih istorijskih epoha. To je kasnije dugo služilo za opravdanje takvih pojava kao što je antisemitizam jednog Martina Lutera, na primer, time što se objašnjavalo da je on prosto produkt svog vremena koje u tom pogledu nije bilo senzibilizirano kao naše, te da za njih on zapravo i nije odgovoran. Ovaj manevar moralnog amnestiranja se tako u krajnjoj liniji dâ proširiti i na naciste, koji su takođe delili predrasude svog doba. V. o tome: Harry Ritter, s. v. "Value Judgment" u: Dictionary of Concepts in History, 1986, str. 447-453. Primedba prevodioca.


	Dijalog	Da li je bilo genocida u Bosni i Hercegovini?

Republika