|
Zagonetna sloboda*
Čovekova sloboda ostaje zagonetna. Mišljenje čovečanstva nije uspelo
da se toga oslobodi. Filozofski sistemi, religija, moral - to postoji
jer je čovekova sloboda domišljata, a istovremeno joj je potreban oslonac,
samopovezivanje.
Ali zar danas, u tehničko-naučnoj civilizaciji zapravo ne iščezava prostor
za slobodu? Postoji, doduše, kao i ranije, individualno delanje, ali ono
je toliko utkano u kompleksne sisteme, da najčešće iz njega proističe
nešto sasvim drugačije od dejstva koje je bilo nameravano. To je, istina,
uvek bilo tako, ali danas više znamo o tome i izgubili smo nevinost neznanja.
Svakako se pitamo, u vezi sa dinamikom tehničko-naučne civilizacije, šta
još može da postigne sloboda i nije li pri svemu tome pobedila logika
stvari, a čovek na putu "da bude spaljen od strane sopstvene civilizacije",
kako je to jednom formulisao Arnold Gelen.
Nije li možda sam taj proces civilizacije postao nešto puno nedaća i otuda
zlo? Da li se čovek posredstvom civilizacije emancipovao od prirode, da
bi se sada sa svoje strane civilizacija emancipovala od čoveka? Postoji
li uopšte još iza procesa taj prouzrokujući supersubjekat "čovečanstvo",
supersubjekat koji može da okrene stvari prema dobru ili prema zlu? Ili
se nemoćni nalazimo u tom procesu kao u kakvoj lavini koja nezadrživo
grmi ka dolini?
Ako bi tako trebalo da stoje stvari, onda bi to svakako bila drama koju
su već jednom anticipirale ranije metafizičke spekulacije, unekoliko kao
prolog na nebu. Tada se za Boga reklo da je, kao tvorac sveta, čoveka
baš time učinio sličnim Bogu, što mu je dao slobodu. Čovek je onda, zahvaljujući
svojoj slobodi, oteo Bogu kormilo iz ruku i konačno ga čak prozvao mrtvim.
Utoliko je prolog na nebu.
Sada su ljudi naučno-tehničke civilizacije proizveli: svoje stvaranje.
I možda civilizacija u odnosu na čoveka postaje isto onoliko slobodna,
koliko je to čovek bio prema svom Bogu; možda civilizacija ide svojim
sopstvenim putem.
Dakle, posle smrti Boga, sad i smrt čoveka kao bića koje odgovorno deluje?
Možda je jednom trijumfovala čovekova samovolja nad Bogom, a sad samovolja
civilizacije trijumfuje nad staromodnim čovekom, koji još uvek nešto sebi
uobražava sa svojom slobodom? I šta to znači ako je samovolja civilizacije
snažnija od namere ljudi?
Možda prvo moramo da pojmimo da se logikom naučno-tehničke civilizacije
odnosimo prema strukturama i snagama koje leže s one strane naše moći
da o njima odlučujemo, iako se manifestuju samo kroz našu aktivnost. Ali
ako su strukture i logika sistema ono što nas određuje, onda su one za
nas postale jedna nova vrsta svetog, istovremeno racionalnog i numinoznog.
One deluju kroz nas, ali mi im više nismo gospodari.
Tom stanju odgovaraju razmišljanja teoretičara sistema, koji govore o
nepredvidljivim razvojima autopoietičkih sistema. Pošto je sekularizovanje
pustilo da izbledi Božja milost, sada možda zavisimo od milosti tih autopoietičkih
sistema. Ali možda razlika između ta dva načina pouzdanja vere nije toliko
velika.
Na tom mestu se iznenada otkriva da se situacija za čovekovu slobodu ipak
nije toliko promenila. Ako danas objašnjavamo čovekovu svest i slobodu
kao teatar u prvom planu, iza koga se navodno skriva stvarna stvarnost
velikih i malih procesa kojima se ne može ovladati, onda smo isto toliko
pametni kao i ranije, kada smo govorili: čovek misli, Bog upravlja. Bog
je bio, tako bismo danas rekli, apsolutno natkompleksan. Taj Bog sve određuje,
mislili smo. Ali pošto naravno ne poznajemo određenje, onda moramo upravo
tako da delamo, kao da bismo sami mogli
i morali da odredimo svoj život. Slično se dešava i danas u pogledu kompleksnih
struktura, o kojima ponešto znamo, a veći deo ne znamo.
Hteli to ili ne, mi delamo i pri tom polažemo pravo na svoju rizičnu slobodu.
Pri tom teško da ćemo moći da odustanemo od pouzdanja. U neugodnim situacijama,
rekao je jednom Kant, postoji neka vrsta dužnosti prema pouzdanju. Ono
je mala svetla kugla usred tame iz koje se dolazi i u koju se stupa. Opominjući
se zla koje činimo i koje može nekome da bude počinjeno, ipak uvek možemo
da pokušamo da delamo tako, kao da su
Bog ili naša sopstvena priroda to sa nama dobro zamislili.
* Iz: Ridiger Zafranski, Zlo
ili Drama slobode, preveo Saša Radojčić, Službeni list SCG, Beograd
2005, str. 223-224.
|
