|
Godina XVIII (2006)
|
1. jun - 31. jul 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Jedan svet
Festival koji opominje Prag, maja 2006. I ovog proleća jedna od najomiljenijih filmskih manifestacija češke publike (uglavnom mlade, studentske) - Međunarodni festival dokumentarnog filma o ljudskim pravima Jedan svet - protekla je u punom sjaju. Posle osmodnevnih projekcija u Pragu, festival je tokom sledećih mesec i po dana obišao još sedam čeških gradova. Ovo je osmi po redu Jedan svet. Svake godine sve popularniji, sve posećeniji, postao je neka vrsta događaja koji za ovdašnji mladi svet znači "biti in", biti u toku onoga što se ne sme propustiti. U šest praških bioskopskih sala sa po četiri-pet projekcija dnevno sedelo se i na podovima, redovi na blagajnama protezali su se i na ceo sat čekanja. Kafe u jednom od najstarijih i najlepših praških bioskopa, secesijskoj "Lucerni" u centru grada, vrveo je od tog mladog sveta do jedan-dva sata po ponoći (kafe je mesto predaha između dve projekcije), mladog sveta kome su filmska kultura i obrazovanost, valjda, predati u nasleđe.Ideja da se osnuje festival dokumentarnih filmova posvećenih ljudskim pravima, te 1999. godine ličila je na avanturu ili "detinjastu zamisao grupice nerealnih zanesenjaka", kažu osnivači, na čijem čelu je od početka do danas naš nekadašnji zemljak, Sarajlija, Igor Blažević. Istrajati na mestu rukovodioca međunarodne filmske manifestacije u zemlji čuvenih filmskih škola, slavnih rediteljskih i glumačkih imena, sposobnih menadžera i producenata i obilja filmskih festivala (ima ih nekoliko desetina) i još biti stranac - pojava je apsolutno jedinstvena u Češkoj, bar što se tiče naših sadašnjih i bivših sunarodnika. Počelo se stidljivo i sa tremom, sa nekoliko hiljada gledalaca, da bi se poslednjih godina sale rasprodavale po nekoliko dana unapred i broj posetilaca peo na preko sto hiljada. A Jedan svet, pri tom, nije ni prijatan, ni zabavan, ni razgaljujući poput ostalih festivala umetničkih filmova sa najnovijim hitovima, čuvenim ostvarenjima filmskih starova. Jedan svet je sve suprotno: koncentrisana masa ljudskih nesreća, bespravlja, zločina, izrabljivanja, bolesti, bede... Kroz njegove programe prošli su i svi naši Mladići, Karadžići, Srebrenice, sve nesreće Sarajeva, zajedno sa tragedijama Ruande, Ugande, Čečenije, Avganistana. Poneka dela (podsetimo se najupečatljivijih tokom nekoliko godina unazad) - upisana su u same vrhove svetske filmske dokumentaristike: kanadski "Poslednji pravednik", recimo, reditelja Stivena Silvera od pre tri godine kojem je tema rat u Ruandi (odigrao se u isto vreme kada i naši poslednji ratovi), i koji - neka ne zvuči ironično - i po sličnosti povoda za rat podseća na našu tragediju (dva plemena žive u istoj zemlji i mrze se; u trenutku kada rat eksplodira veće pleme započinje masakr nad manjim, nepripremljenim). Kanađanin Stiven Silver, naime, posle mnogih već snimljenih dokumenata o tom poznatom zločinu, u kojem je za tri meseca poubijano 800.000 ljudi, u središte svog dokumenta nije stavio svedoke pokolja - ni preživele Tutse, ni agresore Hute. Glavni junak njegovog filma o toj najstrašnijoj tragediji novije istorije je - general Romeo Delejr, komandant snaga Ujedinjenih nacija poslatih u Ruandu pre početka
Najosetljivija ili, da upotrebimo izraz iz terminologije filmskih (i drugih) stvaralaca, "najzahvalnija" tema mnogih umetničkih iskaza su, svakako, stradanja dece. Dokumenata o deci-invalidima iz bezbroj ratova na ovoj planeti, o strašnim prizorima malih živih kostura što umiru od gladi, o izrabljivanoj deci preprodavcima droge ili žrtvama pedofilije - puni su programi i ovog i mnogih drugih festivala dokumentarnih dela. Poljski film reditelja Hane Polak i Andžeja Celinskog "Deca sa stanice Lenjingradska" (prikazan ovde pretprošle godine) spada u jedan od najuzbudljivijih iz tog niza. Nekoliko miliona dece (u Moskvi ih ima preko trideset hiljada, gde su i snimljena ovom prilikom) u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, koja su napuštena od roditelja ili su pobegla od kuće zbog šikaniranja očeva i majki alkoholičara preživljava na ulicama, po železničkim i metro-stanicama, zimi u podzemljima pored grejnih cevi. Na ekranu se u krupnim planovima smenjuju namučena detinja lica koja ravno, bez optužbi i žaljenja na bilo koga pričaju o svojim gladnim danima, jer sav novac koji ukradu ili isprose troše pre za lepak koji duvaju u najlon-kesama nego za hranu. "Jer onda mi je", kaže desetogodišnja Maša, "toplije i lepše, a od tvrde zemlje pričinjava mi se topao krevet". Osmogodišnji Volođa se svake večeri pred spavanje moli dobrom bogu, "jer bog je dobar, zar ne?", kaže, "da mama prestane da pije i jednog dana krene po Moskvi da me pronađe". Ništa manje potresan nije ni bolivijski film "Đavolov rudar" reditelja Riharda Ladkanija na temu sličnu i podjednako strašnu: četrnaestogodišnji Basilije Vargas već četiri godine radi u bolivijskom rudniku srebra između devet i dvanaest sati dnevno. Povremeno mu smena traje i po dvadeset četiri sata. Izdržava majku, mlađeg brata i trogodišnju sestru. Prosečan život rudara tog rudnika, koji inače zovu "Proždirač ljudi", je 35 godina, u njemu je zaposleno 800 dece, a za 450 godina, otkad se koristi, u rudniku je poginulo preko tri miliona rudara i dece-rudara. Pobednik ovogodišnjeg Jednog sveta je, međutim, film sasvim drugačijeg tona. Autor je mladi slovački reditelj Jaro Vojtek a film se zove "Mi ovde". U njemu ni traga od drastičnih prizora porušenih gradova Čečenije i mrtvih tela po ulicama ili strašnih priča dece-vojnika što ih naoružane bande u Ugandi odvode iz kuća i primoravaju da ubijaju ljude, bodu noževima, odsecaju glave (nemački film "Izgubljena deca", takođe sa ovogodišnjeg festivala). Film slovačkog reditelja je, naprotiv, delo puno emocija, tuge, bezizlaza jedne ljudske sudbine kojoj nema rešenja: posle Drugog svetskog rata jedna slovačka porodica odselila se u potkarpatsku Rusiju, da bi je kasnije, za vreme Hruščova, prinudno prebacili u selo usred kazahstanske stepe. Tamo deca rastu, ćerke se udaju, ali želja da se vrate u Slovačku ne jenjava ni u drugom kolenu. Najzad, posle raspada Sovjetskog Saveza, dve sestre sa muževima Kazahstancima odlučuju se na povratak. Polaze sa verom da će naći "obećanu zemlju", da će ih nekadašnja rodna gruda dočekati raširenih ruku, da će živeti u izobilju, u redu i čistoći "tamo gde ni muve ne lete". Čeka ih, naravno, slična beda onoj kazahstanskoj, nezaposlenost, a i mrki pogledi zemljaka. Glavnog junaka Dimitrija, gorštaka, brkajliju, Kazahstanca, razdiru dva osećanja koja nije u stanju da izmiri: u Kazahstanu je sve što je činilo i čini njegov život smislenim - zemlja kojoj pripada, navike, način života, kuća u kojoj se rodio... Slovačka, pak, obećava bolju budućnost njegovoj deci koja se postepeno adaptiraju, uče u slovačkim školama, upisuju se na tamošnje fakultete. Posle nekoliko godina nedoumice Dimitrije kreće u Kazahstan da proveri ispravnost svoje odluke. Taj fragment spada, valjda, u najuzbudljivije kadrove dokumentarnih dela snimljenih na poznatu temu - "život u tuđini" (dobro nam znanu i iz sopstvenih iskustava poslednjih decenija). Skoro da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da tolika količina autentičnog bola i raspinjanja pri svakom susretu tog robustnog seljaka sa prijateljima, zapuštenim grobovima, ta koncentracija najdublje patnje za svim tim "njegovim" što mu pripada i čemu on pripada - nisu skoro viđeni u savremenoj dokumentarnoj umetnosti. Patnje tog kazahstanskog traktoriste grubog lica toliko su autentične da vam se učini, kako neko reče na festivalu, kao da je neko Dimitriju u dušu zavukao skrivenu kameru. Jedan svet, dakle, ima svoj cilj. To je zbir dokumenata koji opominju, festival koji razotkriva manipulacije, izrabljivanja, sve tragične posledice prava jačega. Mlad čovek je, čini se, skloniji razmišljanjima o nepravičnostima ove civilizacije. Otuda, valjda, i tolika popularnost Jednog sveta među mladim Česima. Uprkos tome što se sa njegovih projekcija odlazi s nekom vrstom neprijatnosti, sa svojevrsnom nelagodom zbog bespomoćnosti pred tolikim dokazima o globalnoj nepravdi koja vlada svetom.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
