|
Godina XVIII (2006)
|
1. jun - 31. jul 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Prevod
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Utopija i stvarnost* Socijalizam je rođen u 19. veku u Evropi kao utopija. Taj stav provocira dve reakcije: ili ljutiti protest onih koji se osećaju sigurnije na utabanom putu istorijske nužnosti nego da lete na ćilimu ljudske volje; ili prijateljski smešak onih koji osećaju da bi svet u kojem živimo trebalo da bude mnogo srećnije mesto koje ne bi bilo mučeno jalovim izletom u jednakost. I protest i smešak delimično su opravdani u smislu da se pojam "utopija" taložio u ljudskom umu. Ali to nije smisao koji ja nameravam da upotrebljavam.Koncept u kojem se reč "utopija" najčešće pojavljuje u svakodnevnom razgovoru je fraza koja osuđuje jednu ideju, projekt, jedno očekivanje kao "čistu utopiju". Fraza označava kraj a ne početak argumentacije; može se još uvek prepirati o tome da li je reč o partikularnom slučaju, a ako je tako, dalje razmatranje mogućih vrednosti ideje koja je u pitanju ima malo smisla. Optužba računa na lak udarac i neporecivo odbacivanje te ideje kao nemira neograničene fantazije, koja je izvan stvarnosti, tj. ispunjena onim osobinama koje označavaju da tu ideju treba držati na pouzdanoj distanci od naučnog diskursa. Takva operacija je bila često praktikovana i pretvorila se u čisto površnu proceduru, koja ne zahteva pozivanje na originalno opravdanje. Može se pretpostaviti da je poricanje reputacije, na šta se svela ideja utopije, blisko magiji, religiji i alhemiji - svim onim bezvrednim putevima pogrešnog ljudskog uma koje je moderna nauka već eliminisala za sva vremena iz mape ljudske akcije. A kada je na samom početku definisana kao uzaludan, neostvariv program (blueprint) bez mnogo osnova u stvarnosti, utopija je nepovratno bačena među pogrešne ideje, koja, u stvari, koči ljudski progres otklanjajući ljudski napor sa puta razuma i racionalnosti. Sledeći dvosmisleni termin Thomasa Morea i svodeći ga samo na jedan od dva originalno nameravana značenja - na "mesto koje ne postoji" (koje nije više povezano sa "mestom koje se priželjkuje" - kao eutopija), preovlađujuća upotreba je sugerisala samorazumljivu irelevantnost utopije. Sa beneficijom programa koji je bio ostvaren kao predviđanja, dok je ime "utopija" čuvano samo za ono što je propalo da se realizuje. Nedostatnost tretiranja utopije kao predviđanja koja su se pokazala kao pogrešna, ili kao planova koji nisu uspeli da dokažu svoju ostvarivost, biće očigledna ako se složimo da je svaki momenat ljudske istorije, u manjoj ili većoj meri, jedna otvorenost situacije; situacije koja nije u potpunosti determinisana strukturom vlastite prošlosti, i iz koje može slediti više nego jedan niz događaja (ne samo u subjektivnom smislu, kada se uzme u obzir
Radikalna opozicija konzervativnom shvatanju kulture koje je redukovano na učenje, na gubitak kreativnosti, počinje pretpostavkom da je osobeni način ljudske egzistencije zasnovan na jedinstvenoj pojavi budućnosti, kao način kvalitativno drugačijeg vremena koje se razlikuje od prošlosti u tom smislu što nije u potpunosti determinisano, a istovremeno dosta moćno da uništava, iznova, čak i najdeblje naslage običajnog uzora... Invencija, originalnost na rubu uvreženih običaja, karakterišu ljudska bića isto toliko koliko i sposobnost učenja i kapacitet uslovljavanja. Izvesni mislioci idu tako daleko u svojim protestima protiv slike čoveka koji uči da izražavaju, kao Theilhard de Chardin, stav suprotan prethodnom: "Utopisti, a ne 'realisti' stvaraju nauku. Oni bar, mada njihova borba o zamišljenom može izazvati naš osmeh, imaju osećanje za pravu dimenziju pojave čoveka". Bez obzira na prirodu čoveka kao takvog, kapacitet da misli na utopijski način uključuje sposobnost da prekine običajne veze, da se emancipuje od postojeće sveobuhvatne dominacije rutinskog, uobičajenog, "normalnog". U tom smislu, utopijsko mišljenje pripada istoj kategoriji kao invencija, na šta je ukazao Raymond Ruyer. U našoj civilizaciji, izgrađenoj na idealu tehničke savršenosti i efikasnosti, "prosuđuju se ljudi prema njihovoj podobnosti za rad, a ne rad prema njegovoj podobnosti za čoveka" i, u stvari, prihvata se ideal tehničkog, ciljne perfekcije kao ono što je jedino prihvatljivo u svetu koji se naslanja na instrumentalizaciju ciljeva, a ne na njihovo postavljanje, a invencija je cenjen i prestižni poduhvat; ali ne utopija... Može se pitati koliko se sloboda, koju ljudi uživaju, može meriti stepenom do kojeg su sposobni da predoče svetove različite od njihovih sopstvenih? Istaći ću sada funkcije, koje su bile naznačene u utopijama uopšte, a posebno u socijalizmu, koje potvrđuju tvrdnju da su imale krucijalnu i konstruktivnu ulogu u istorijskim procesima. 1) Utopije relativizuju sadašnjost. Ne može se biti kritičan prema nečemu u šta se veruje kao u apsolut. Ističući parcijalnost tekuće sadašnjosti, ispitujući polje mogućeg u kojem stvarno zauzima samo tanki delić, utopije popločavaju put za kritički stav i kritičku aktivnost, jer samo one mogu preobraziti sadašnju sudbinu čoveka. Prisustvo utopije, sposobnost da se misli o alternativnim rešenjima za ključne probleme sadašnjosti, može se, stoga, videti kao nužan uslov istorijske promene. Utopije se, možemo biti sigurni, razlikuju od izbornih platformi i čak od dugoročnih političkih programa u tome što se čini da su malo orijentisane na pragmatički shvaćen realizam. One nude luksuz oslobađanja ljudske imaginacije, vodeći ih do udaljenih prostranstava, koja nikad ne bi bila dostignuta ako bi se spustili do egzaktnosti političke igre. Ali pošto je značenje logike i racionalnosti definisano poslednjim, a ne prvim, čini se da utopije nisu logične i neposredni koraci od onoga što postoji u sadašnjosti. U tom smislu utopijska vizija raskida sa kontinuitetom (citat iz "Economic Development as a Modern Utopia", J. Gusfielda). Iz toga, međutim, ne proizlazi da su utopije beskorisne za praktično orijentisane reformatore društva... U situaciji u kojoj glavni politički blokovi jedne nacije ne znaju ništa bolje nego da se prepiru o platežnom bilansu i poželjnom nivou bankovnih rejtinga, signaliraju, u stvari, opasno sušenje rezervoara utopijskih ideja i proriču teškoću. A u stvari, pronicanje utopijske vizije u neistraženu budućnost, njena sposobnost da saseče ono što je mlohavo i nepraktično, postavlja scenu za istinski realističnu politiku, takvu koja računa sa svim mogućnostima datim u sadašnjosti. Prisustvo takvih utopijskih ideja i njihova vitalnost može se videti kao simptom društva koje je možda turbulentno, ali se snažno razvija. Po rečima Lewisa Mumforda, "jedan idealni model je ekvivalent fizičkoj ambalaži: ona čuva spoljašnje promene u zavežljaju ljudskih ciljeva. Uz pomoć ideala, između mnoštva mogućnosti zajednica može da odabere one koje su saglasne njenoj sopstvenoj prirodi ili obećavaju da podstaknu ljudski razvoj. To odgovara ulozi entelehije u Aristotelovoj biologiji". Tanka linija koja deli istinski realizam od prizemnog konzervativizma, koji prerušen kao trezvenost trči između spremnosti i odbacivanja da razmotri u celosti sve ljudske alternative, bez obzira koliko izgledaju fantastične iz perspektive iluzija zdravog razuma. 2) Utopije su oni aspekti kulture (po sebi više program nego opis ljudskih uslova) u kojima se istražuju moguće ekstrapolacije. One retko uzdižu svoje poglede mnogo iznad nivoa tekuće stvarnosti; one su stvarno iznenađujuće realistične u svom izvođenju iz iskustva i težnji svojih savremenika, kao i u svojoj sklonosti da odaberu ove ili one ustanovljene institucije kao sredstvo za prenošenje poželjnih promena. I kao što je rekao Marx, nijedna epoha ne postavlja probleme koje nije sposobna da rešava; a George Sorel je dodao psihološku specifikaciju toj istoriosofskoj generalizaciji kada je primetio da razum kada postavi neku ideju to je zato što je ideja u vazduhu. Teško da može biti drukčije, budući da se utopijski ideali bilo koje generacije - ako je generacija srećna i slobodna da poseduje neki - oblikuju, kao i kultura uopšte, pod dvostrukim pritiskom elektrificiranog osećanja lišenosti i kreposnog naloga svemoćne i tvrdoglave stvarnosti. Frank E. Mannel kaže: "Utopija snabdeva onim što čoveku najviše nedostaje"; a Fred Charles Ikle napominje: "Mi možemo samo da sledimo svetlost na pramcu našeg broda". Obojica su u pravu, jer stavljaju naglasak na uzajamno komplementarne osobine utopijske epistemologije. Utopije, može se reći, transcendiraju i teoriju i praksu u njihovom skromnom i neposrednom smislu. One obezbeđuju odgovore da bi izneli ljudima oštrinu iskustva; ali pitanja na koja pokušavaju da odgovore nisu ni "šta ja mogu da saznam?", što je briga filozofa, niti "šta ja treba da činim?", što je domen ideologa i političara. Već "čemu mogu da se nadam?"; to je nezgodno pitanje, koje bi Kant, možda, proglasio kao nelegitimno, jer izaziva istovremeno i "praktični" i "teorijski" razlog, podređujući drugi prvom, a tvrdoglavo zaboravljajući nespojivost njihovih struktura i potencija. Pogonska snaga iza traganja za utopijom nije ni teorijski ni praktični razum, ni kognitivni ni moralni interes, već princip nade; ta ideja je umnogome prisutna, mada nekako skrivena, u Kantovom rasuđivanju o misterijama razuma, a analizirana u svojoj dubini od strane Ernsta Blocha. Nada pribavlja nedostajuću kariku između praktičnog i teorijskog interesa, zato što je suštinski kritika stvarnosti u koju je ukorenjena. Drukčije rečeno, ona proširuje značenje stvarnosti tako da obuhvati celinu mogućih opcija...1 * Iz knjige Zygmunta Baumana, Socialism,
The active utopia, Allen & Unwin, London 1976. Prevela Zagorka
Golubović. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
