|
Godina XVIII (2006)
|
1. jun - 31. jul 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Procesi slobodnom mišljenju Poslednji sudski procesi u zemljama bivše Jugoslavije, u kojima se sud bavio pitanjem granice slobode mišljenja u odnosu na lična dobra kao što su čast i ugled, govore o novom krugu progona slobodnog mišljenja. Nekad se slobodno mišljenje progonilo i sankcionisalo u tzv. montiranim sudskim procesima. Takav epitet nose brojni sudski procesi iz vremena komunizma i Miloševićeve diktature. Sudovi su bili produžena ruka vlasti koja u svemu drugom i drugačijem vidi neprijatelja i neprijateljsko. Čini se da je u procesima Biljani Srbljanović, Andreju Nikolaidisu i Predragu Matvejeviću u pitanju drugi zajednički imenitelj - slobodno mišljenje je sankcionisano zahvaljujući vlastitoj, unutrašnjoj, neslobodi sudova koji, u zemljama tranzicije, još uvek slede inerciju o sudskoj vlasti kao delu tzv. sistema jedinstva vlasti i teško se oslobađaju nasleđa da je istina tamo gde je i moć. U svakom slučaju daleko smo od toga da sudovi kreiraju društvenu stvarnost kontrolisanjem vlasti i afirmisanjem pojedinca kao neprikosnovenog i osnovnog nosioca vrednosti. I da između moći i slobode odluče u korist slobode! Naravno, nikad ne treba potceniti upravljače i njihovu suludu opsesiju da svoju sliku sveta brane po svaku cenu - progonom onih koji slobodno misle i imaju naglašenu potrebu za istinom.O pitanjima povrede časti i ugleda, odnosno ljudske slobode i njenih granica, može se nepristrasno raspravljati u pravednom društvu, koje je uređeno po slobodnim zakonima i gde su slobodne društvene ustanove prožete idealima pravde i slobode. Nažalost, pokazuje se da su države bivše Jugoslavije daleko od slobodnih zakona i slobodnih sudova. Navedeni primeri progona ljudske slobode potvrđuju da su ove države još uvek daleko od sistema vrednosti koji počiva na individualnom načelu. Pitanje granice između ljudske slobode i njene zloupotrebe, zbog neodređenosti građe, stvara mogućnost da se neodređeni zakoni primene na konkretan slučaj kako odgovara onima koji imaju vlast ili, zbog unutrašnje neslobode suda, razreše na štetu individue i njene slobode. Totalitarizam i autokratiju karakterišu zakoni koji se donose i zbog toga da bi se zaštitile prolazne vrednosti i trenutni interesi. Sud nije reprezent društva i javnog mnenja u smislu da društvenu stvarnost kreira rukovođen idealom Pravde. Naprotiv, sud, rukovođen političkim zahtevom, društvenu stvarnost prilagođava potrebama nosilaca uskih i sebičnih interesa. Samo u demokratiji se stvaraju uslovi da se društvena stvarnost sagledava kroz sistem vrednosti koji je opravdan višim moralnim načelima i donesu slobodni zakoni koje karakteriše jasnoća i određenost i imaju potreban vrednosni sadržaj, kako bi se odredila granica između prava i neprava. Međutim, nije uvek lako postići pravednost na nivou pozitivnih zakona. U demokratiji se taj problem prevazilazi primenom prirodnog prava kao korektiva i merila vrednosti pozitivnog prava. U totalitarizmu i autokratiji pozitivni zakoni su legitimni po sebi, ali se i dodatno, u slučajevima "viših" potreba, može odstupiti od njihove primene da bi se pravo dovelo u saglasnost sa potrebama onih na vlasti. Setimo se Titovog poznatog prekora da se "zakona ne treba držati kao pijan plota". U demokratiji je ta vodilja Pravda. Samo demokratija stvara mogućnosti otklona primene nepravednih zakona kojima se dovodi u pitanje individualna sloboda. U demokratskoj praksi prosvećenih naroda to je moguće iz razloga što su društvene ustanove slobodne. Poslednji sudski procesi opominju na oprez i nameću niz dilema. Jedna je - kako izaći iz začaranog kruga? Oni sa prekratkog Matvejevićevog spiska dogodili su se sa pojavom populizma i bili su idejni tvorci i kreatori velikih nesreća na jugoslovenskom prostoru. Nema njihove
Predugo je na ovim prostorima vladalo uverenje da je sveto ono što je donela aktuelna vlast i što je po formi zakon, jer takvim zakonima autoritet obezbeđuje zakonodavac, a primenu država i njena sila. Ono što je donela aktuelna vlast samim tim je i legitimno. U totalitarizmu se tako poništavaju sve vrednosti koje je pravnoj nauci donela epoha liberalne demokratije. Teško je govoriti o bilo kakvom vrednosnom sadržaju kod pozitivnih zakona. Zbog takvog nasleđa potrebno je vreme da se izgrade slobodne demokratske ustanove koje će počivati na idejama pravde i slobode. Potrebni su i slobodni pojedinci-sudije. Kako prevazići problem sopstvene neslobode i autocenzure? Doskora su kadrovska politika i napredovanje u struci počivali na načelu moralno-političke podobnosti. Podobnost je formalno ukinuta, ali suštinski postoji i živi transformisana u mnogobrojnim oblicima, pogubnim za bilo kakvo zdravo utemeljenje društvenih institucija, za čiji demokratski profil društvo nije dovoljno zainteresovano. Svako društvo koje teži da bude demokratsko mora da u punoj meri afirmiše ideal pravde. Taj ideal će biti ostvaren ako društvene ustanove prožima sloboda. Rodno mesto ovih problema je stanje sopstvene neslobode kojom obiluje društvena stvarnost. Društvene ustanove boluju od viška personalnosti, što je u proporcionalnom odnosu sa manjkom slobode, istine i pravde. Depersonalizovane društvene ustanove upravo su dokaz da je društvo asocijacija slobodnih pojedinaca. Navedeni slučajevi iz sudske prakse govore da smo u situaciji da se brinemo za korpus osnovnih sloboda i da su ove slobode, posebno kada je sloboda mišljenja u pitanju, u praksi sudova, daleko ispod propisanih standarda u pogledu njihove zajemčenosti i ostvarenosti. Sudovi bi morali imati na umu makar dve stvari. Naime, nije novo da sudija ima mogućnost, ako ga reč zakona ne ovlašćuje potpuno na donošenje razumne presude, da zakon dopuni prirodnim pravom. Hobs nas uči da prirodno pravo svoju moć ne crpi iz sile ili snage države već iz sopstvene unutrašnje vrednosti, dok Ciceron navodi da ono postoji i pre države i staro je koliko i duh božji. Prirodno pravo je utemeljeno u višem sistemu vrednosti koje su odraz ljudske suštine i opravdano je višim moralnim načelima. Tu je i Radbruhova formula! Radbruh je pokušao da pomiri pristalice pravnog pozitivizma i prirodnog prava sledećom formulom: "sukob izmeću pravde i pravne sigurnosti mogao bi se rešiti na taj način da pozitivno pravo, koje obezbeđuje propis i moć, ima prednost i onda kada je sadržinski nepravedno i nesvrsishodno, osim u slučaju kada pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi da zakon kao neispravno pravo mora odstupiti pred pravdom". Malo je potrebno da se ove jednostavne istine prihvate! Zapitajmo se zašto nam to malo nedostaje.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
