homepage
   
Republika
 
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 
Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost

Poslednji čin

Na referendumu koji je održan 21. maja ove godine većina građana Republike Crne Gore odlučila se da život nastavi u samostalnoj Crnoj Gori. Ovim je prestala da postoji Državna Zajednica Srbija i Crna Gora koja je uz mnogo zalaganja i pomoći Evrope i njenog izaslanika Havijera Solane nastala 14. marta 2002. godine. Ipak, većina komentatora oceniće pre da je većinskom voljom crnogorskih građana ovim referendumom okončan skoro dve decenije dug proces umiranja nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, naslednice Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, država nastalih po okončanju dva svetska rata. Ovim je i Srbija, doduše mimo svoje volje, najzad, nakon skoro čitavog veka, ostala sama sa sobom. Od toga hoće li tu činjenicu prihvatiti kao realnost ili kao još jednu traumu i frustraciju sada zavisi njena budućnost.
Građane Srbije niko ništa nije ni pitao, a ono što se smatra elitom izgleda još sanja svoj pijemontski san u kojem je samo u poslednjih dvadeset godina bilans sadržan u četiri rata sa bivšim republikama (Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina), jednom sopstvenom pokrajinom (Kosovo), te sukobom sa međunarodnom zajednicom (bombardovanje NATO). Posle Makedonije, samo je Crna Gora uspela mirnim putem da se izbavi iz bratskog zagrljaja najveće republike nekadašnje zajedničke države. Ono što je još jedna zanimljivost ovog bilansa jeste da su bez rata, na sreću (bar neki), izašle one države koje su bile potpuno anulirane na startu stvaranja nove države na Balkanu po okončanju prvog velikog svetskog rata, Makedonija i Crna Gora. Tako je sa snovima.
Srbiji predstoji da se suoči sa realnošću i okrene osmišljavanju života u budućnosti, preporuka je realnih. Ipak, ono što se moglo videti u poslednjem činu, a povodom referenduma u Crnoj Gori, te spremnosti u vladajućoj eliti nema. Građani, ipak, iskazuju jedan viši nivo racionalnosti, pa će naredni period ovde biti svakako posvećen traganju za onima koji ih bolje mogu predstavljati. Brzopotezne ponude vraćanja monarhije i dinastije Karađorđevića nisu izazvale oduševljenje građana. Cena istorijskog poraza je izuzetno velika i građani je svakodnevno plaćaju i to osećaju. Frustracija je velika i traži pamet i ozbiljnost.
Na sceni su, ipak, još uvek najglasniji oni koji nisu shvatili ili neće da priznaju šta se dogodilo. Oni i posle crnogorskog referenduma, koji je održan pod budnim okom Evrope i sveta, i pod izuzetno oštrim uslovima, čitavu nedelju koriste za propagandu, kao da stvar nije okončana i kao da se još nešto može izmeniti. Pljušte prigovori njihovih pulena na regularnost glasanja, na nepravilnosti, na biračke spiskove, kao da su bili odsutni pre nego su rezultati stigli. Po ko zna koji put, ali sa istim slepilom, ulaze u sukob sa celim svetom.
Crnogorski referendum održan je nakon višemesečnih priprema. Evropska unija je u proces uključena od početka. Svi zahtevi koji su bili oštriji nego igde drugde su

ispoštovani. Na čelu Referendumske komisije je Slovak sa velikim diplomatskim iskustvom i odličnim poznavanjem lokalnog jezika František Lipka. Izaslanik Havijera Solane Miroslav Lajčak tražio je i ispoštovano je da se za izlazak iz zajedničke države izjasni najmanje 55 posto od svih izašlih na glasanje. Broj izašlih od 86,3 procenta upisanih u biračke spiskove veći je nego što su i najveći optimisti mogli predvideti.

 
Boško Vukašinović
Boško Vukašinović
Ovaj procenat je pokazao da su građani Crne Gore ozbiljno politički i zrelo prihvatili problem. Od 484.718 upisanih građana sa pravom glasa u Republici za nezavisnost je prema preliminarnim rezultatima glasalo 219.683 građana ili 55,4 posto, dok je protiv bilo 176.515 ili 44,6%. Rezultati referenduma pokazali su da je za nezavisnu Crnu Goru glasalo više građana nego što glasa za političke partije koje su bile nosioci te političke ideje. Izjašnjavanje je bilo jasno i nedvosmisleno. Konačni rezultati još nisu verifikovani zato što se nosioci ideje o zajedničkoj državi, instruirani iz Beograda, još uvek trude da odlože neminovnu istinu. Samo u poslednjem danu predviđenom za žalbeni postupak pristiglo je dve stotine pritužbi na tok i poštovanje procedure. Obaveza Referendumske komisije je da ih razmotri, ali je mala verovatnoća da će ove tužbe nešto moći da promene.
Pobeda suverenističkog bloka proslavljena je bučno ali i uz vidni napor vladajućih stranaka da se ne pređe mera, te da se obuzdaju uzavrele strasti kako se građani koji su se izjasnili drugačije ne osete kao gubitnici. U noći prebrojavanja glasova posle prvih, na insistiranje javnosti, iznetih preliminarnih procena, a koje su po već ustaljenom običaju izneli predstavnici CESID-a i CEDEM-a, i kada je već bilo jasno da je suverenistički blok u ozbiljnoj prednosti, usledio je dramatični zahtev lidera unionista Predraga Bulatovića da se sa saopštavanjem rezultata prekine, te da se, kako je rekao, "spreče sukobi". U njegovom pogledu, koji su i u Beogradu ocenili kao pogled "gubitnika", bilo je još neke nade da će se desiti neko čudo, a posmatračima je izgledalo kao da je očekivao neku "pomoć". Suverenisti su nakon toga odložili šampanjac na led, na još dva-tri sata, vatromet je utihnuo i učinjeno je sve da se strasti smire. Sačekalo se da rezultati budu potpuno sigurni i slavlje je moglo da počne. Trajalo je dva dana, a okončano je na Cetinju gde je kampanja i počela, još devedesetih, kada je SFRJ počela da se osipa. Naslednik dinastije Petrović, Nikola, iskoristio je svoje pravo da glasa i pridružio se slavlju. Tu se završio njegov angažman u konstituisanju države čiji je poslednji vladar bio njegov deda kralj Nikola Petrović.
Evropa i svet priznali su rezultate referenduma, pozvali članice državne zajednice da pokrenu mehanizme razdvajanja i započnu deobni bilans. Nažalost, u Beogradu ta spremnost još nije jasno iskazana. Tamo gde su tako mnogo investirali u još jedan propali politički projekat, od finansiranja puta za "studente i građane koji žele" do udruženja "Za zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru", saborovanja, sve do onog završnog u beogradskom Centru "Sava", na čelu sa akademicima Ljubomirom Tadićem i Matijom Bećkovićem, te premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom, još uvek se pitaju gde će se sada Crnogorci lečiti, školovati, pa i raditi. O ratovanju nisu govorili, mada su ih na to u Centru "Sava" podsetili fanovi Radovana Karadžića (delegirao je brata Luku) i Ratka Mladića. Uloga Srpske pravoslavne crkve već je postala opšte mesto u ovakvim zbivanjima. Tu su novi bili još samo učesnici iz redova "manjinskih naroda" koji se menjaju od prilike do prilike. U zavisnosti od cene pojedinaca. Za ovu priliku kupljen je Sulejman Ugljanin u Novom Pazaru, te Harun Hadžić i Šefket Krcić u Crnoj Gori. Rezultati srazmerni ulaganju. Mnogi koji su se u Crnoj Gori kolebali ovim su bili ekspresno prebačeni u suverenistički blok, pokazali su rezultati. Predstavnici onoga što u Srbiji pretenduje da bude politička elita još ne odustaju od strašnih ocena da su za samostalnost države Crne Gore bili presudni glasovi manjinskih zajednica, što bi, kao, trebalo da umanji vrednost izglasanog. Time oni samo još jednom pokazuju svoju totalitarnu svest i živost svoje totalitarne ideologije. A s druge strane već otvaraju pitanje brige za sopstvenu, srpsku "manjinu" u Crnoj Gori. Oni koji se u Crnoj Gori osećaju kao Srbi morali bi brzo da im se zahvale na toj brizi. Iskustvo iz nedavne istorije i poslednjih briga za srpstvo od Hrvatske i Bosne do Kosova moglo im je pokazati kako se ta "briga" za Srbe završava. Kolone izbeglica i kolektivni centri u Srbiji još su puni osiromašenih beskućnika.
Odlaskom Crne Gore iz zajednice konačno je razoren i poslednji nukleus velikosrpskog jezgra, jedne totalitarne i u svojoj biti imperijalne ideje, koji, mora se reći, Evropa na početku dvadesetog veka, iscrpljena i šokirana tragedijom nakon prvog velikog i strašnog svetskog rata nije prepoznala. Početak novog milenijuma početak je i novih poduhvata. Evropa je svoje poraze odavno apsolvirala i prevazišla. Na njoj je da pomogne da se i na Balkanu koji je, nesporno, njen sastavni deo to isto dogodi, ma koliko to bilo teško i koliko ovaj njen deo bio zapušten. Da je jedini, već ovaj razlog je dovoljan da se na uspeh crnogorskog referenduma gleda sa simpatijama.
  Lidija Jovetić
 
Događanja
Od radničke solidarnosti do crkvenih panađura
Republika
Copyright © 1996-2006 Republika